Протопланетарен диск

Од Википедија — слободната енциклопедија
Слика од HL Бик од Атакамската голема милиметарска станица.[1][2]

Прототопланетарен диск — вртечки кружен диск со густ гас и прашина што опкружува млада новосоздадена ѕвезда, ѕвезда Т Бик или Хербигова Ae/Be-ѕвезда. Прототопланетарниот диск, исто така, може да се смета за акреционен диск за самата ѕвезда, бидејќи гасови или друг материјал може да паѓаат од внатрешниот раб на дискот на површината на ѕвездата. Овој процес не треба да се меша со насобирачкиот процес, за кој се смета дека ги гради самите планети. Надворешно осветлените светло-испарувачки протопланетарни дискови се нарекуваат проплиди.

Во јули 2018 година, била пријавена првата потврдена слика на таков диск, во која има нова егзопланета, именувана ПДС 70б.[3][4][5]

Создавање[уреди | уреди извор]

Дел на ѕвезди кои покажуваат некои докази дека имаат протопланетарен диск како функција на ѕвездена ера (во милиони години). Примероците се во близина на млади јата и збирови. Преземено од преглед од Мамајек (2009).[6]

Протоѕвездите се создаваат од молекуларни облаци кои се состојат првенствено од молекуларен водород. Кога дел од молекуларниот облак достигнува критична големина, маса или густина, тој започнува да пропаѓа под сопствената гравитација. Бидејќи овој колаптен облак, наречен сончева маглина, станува погуст, случајните движења на гас првично присутни во облакот во просек во корист на насоката на нет импулсниот моментум на маглината. Зачувувањето на импулсниот момент предизвикува ротацијата да се зголеми како што полупречникот на маглината се намалува. Оваа ротација предизвикува облакот да се смачка - како што е правење на рамна пица од тесто - и да добие облик на диск. Ова се случува затоа што центрипетското забрзување од орбиталното движење се спротивставува на гравитациското влечење на ѕвездата само во радијална насока, но облакот останува слободен да пропаѓа во вертикална насока. Исходот е создавање на тенок диск поддржан од притисок на гас во вертикална насока.[7] Првичниот колапс трае околу 100 000 години. После тоа време, ѕвездата достигнува температура на површината слична на онаа на главната секвенсна ѕвезда со иста маса и станува видлива.

Сега е ѕвезда Т Бик. Зголемувањето на гасот кон ѕвездата продолжува уште 10 милиони години,[8] пред исчезнувањето на дискот, можеби и да биде разнесено од ѕвездениот ветер на младата ѕвезда, или можеби едноставно престанува да емитува зрачење откако ќе заврши акумулацијата. Најстариот протопланетарски диск кој досега е откриен е стар 25 милиони години.[9][10]

Протеплантарски диск. Симулирани спирални краеви наспроти набљудувачки податоци.[11]

Прототопланетарните дискови околу ѕвездите Т Бик се разликуваат од дисковите околу примарните компоненти на блиските двојни системи во однос на нивната големина и температура. Прототопланетарните дискови имаат радии до 1000 ае, а само нивните најоддалечени делови достигнуваат температури над 1000 K. Тие многу често се придружени со млазови.

Протепланетарни дискови се забележани околу неколку млади ѕвезди во нашата галаксија. Набудувањата од вселенскиот телескоп Хабл покажаа дека се создаваат проплиди и планетарни дискови во маглината Орион[12][13] .

Однос со абиогенезата[уреди | уреди извор]

Врз основа на неодамнешните студии на компјутерски модели, сложените органски молекули неопходни за живот може да се создаваат во протопланетарниот диск на зрна од прашина што го опкружуваат Сонцето пред формирањето на Земјата.[14] Според студиите на компјутер, истиот тој процес може да се случи и околу други starsвезди кои се здобиваат со планети . (Исто така, видете Вонземски органски молекули ).

Поврзано[уреди | уреди извор]

Наводи[уреди | уреди извор]

  1. Johnathan Webb (2014-11-06). „Planet formation captured in photo“. BBC.
  2. „Birth of Planets Revealed in Astonishing Detail in ALMA's 'Best Image Ever'. NRAO. 2014-11-06. Архивирано од изворникот на 2014-11-06.
  3. Staff (2 јули 2018). „First confirmed image of newborn planet caught with ESO's VLT - Spectrum reveals cloudy atmosphere“. EurekAlert!. Посетено на 13 јуни 2020.
  4. Müller, a.; и др. „Orbital and atmospheric characterization of the planet within the gap of the PDS 70 transition disk“ (PDF). ESO. Посетено на 13 јуни 2020.
  5. Keppler, M.; и др. „Discovery of a planetary-mass companion within the gap of the transition disk around PDS 70“ (PDF). ESO. Посетено на 2 July 2018.
  6. Mamajek, E.E.; Usuda, Tomonori; Tamura, Motohide; Ishii, Miki (2009). „Initial Conditions of Planet Formation: Lifetimes of Primordial Disks“. AIP Conference Proceedings. 1158: 3–10. arXiv:0906.5011. Bibcode:2009AIPC.1158....3M. doi:10.1063/1.3215910.
  7. Pringle, J.E. (1981). „Accretion discs in astrophysics“. Annual Review of Astronomy and Astrophysics. 19: 137–162. Bibcode:1981ARA&A..19..137P. doi:10.1146/annurev.aa.19.090181.001033.
  8. Mamajek, E.E.; Meyer, M.R.; Hinz, P.M.; Hoffmann, W.F.; Cohen, M. & Hora, J.L. (2004). „Constraining the Lifetime of Circumstellar Disks in the Terrestrial Planet Zone: A Mid-Infrared Survey of the 30 Myr old Tucana-Horologium Association“. The Astrophysical Journal. 612 (1): 496–510. arXiv:astro-ph/0405271. Bibcode:2004ApJ...612..496M. doi:10.1086/422550.
  9. White, R.J. & Hillenbrand, L.A. (2005). „A Long-lived Accretion Disk around a Lithium-depleted Binary T Tauri Star“. The Astrophysical Journal. 621 (1): L65–L68. arXiv:astro-ph/0501307. Bibcode:2005ApJ...621L..65W. doi:10.1086/428752.
  10. Cain, Fraser; Hartmann, Lee (3 август 2005). „Planetary Disk That Refuses to Grow Up (Interview with Lee Hartmann about the discovery)“. Universe Today. Посетено на 13 јуни 2020.
  11. „Protoplanetary Disk: Simulated Spiral Arm vs. Observational Data“. Посетено на 13 јуни 2020.
  12. Ricci, L.; Robberto, M.; Soderblom, D. R. (2008). „THEHUBBLE SPACE TELESCOPE/ADVANCED CAMERA FOR SURVEYS ATLAS OF PROTOPLANETARY DISKS IN THE GREAT ORION NEBULA“. The Astronomical Journal. 136 (5): 2136–2151. doi:10.1088/0004-6256/136/5/2136. ISSN 0004-6256.
  13. O'dell, C. R.; Wong, Kwan (1996). „Hubble Space Telescope Mapping of the Orion Nebula. I. A Survey of Stars and Compact Objects“. The Astronomical Journal. 111: 846. doi:10.1086/117832. ISSN 0004-6256.
  14. Moskowitz, Clara (29 март 2012). „Life's Building Blocks May Have Formed in Dust Around Young Sun“. Space.com. Посетено на 13 јуни 2020.

Дополнителна литература[уреди | уреди извор]