Федерико Кјеза

Од Википедија — слободната енциклопедија
Федерико Кјеза
Лични податоци
Роден на 25 октомври 1997(1997-10-25)(26 г.)
Роден во Џенова, Италија
Држава Италија Италија
Висина &100000000000001750000001,75 м
Позиција крило, напаѓач
Клупски податоци
Сегашен клуб Јувентус Јувентус
Број 7
Младинска кариера
Фјорентина Фјорентина
Кариера*
Години Клуб Наст. (Гол.)
2016–2020 Фјорентина Фјорентина 137 (26)
2020– Јувентус Јувентус 65 (12)
Репрезентација
2015-2016 Италија Италија 19 3 (0)
2016 Италија Италија 20 5 (0)
2017 Италија Италија 21 13 (6)
2018- Италија Италија 40 (4)
*Настапи и голови само на првенствени натпревари, според податок од 6 јануари 2011
‡ Настапи и голови за репрезентација, според податок од 17 ноември 2010

Федерико Кјеза (роден на 25 октомври 1997, во Џенова) — италијански фудбалер, крило или напаѓач на Јувентус и на италијанската репрезентацијата.

Биографија[уреди | уреди извор]

Роден во Џенова, тој е син на Енрико Кјеза, поранешен фудбалер на Модена, Кремонезе, Сампдорија, Парма, Фјорентина, Лацио и Сиена, а меѓу другото, и репрезентативец на Италија.[1][2]

Тој има брат Лоренцо, исто така фудбалер роден 2004 година и во моментов игра за Фјорентина,[3] и сестра, Адријана.[4]

Технички карактeристики[уреди | уреди извор]

Се смета меѓу најперспективните млади фудбалери на неговата генерација.[5][6] Неговата примарна позиција е крилен напаѓач, но покрај тоа Кјеза може да игра и како десно или лево крило, бидејќи има одличен центаршут и удар со десната нога.[7] Исто така, тој често бил користен во улогата на втор напаѓач, па дури и како десен бек.

Кариера[уреди | уреди извор]

Фјорентина[уреди | уреди извор]

Тој израснал во младинските категории на Сетињанезе, клуб од областа Коверчано, Фиренца.[8] На десетгодишна возраст, тој се преселил во младинскиот сектор на Фјорентина, каде блескал најпрво во формацијата Алиеви Национали, а потоа и во Примавера тимот, каде што почнува да игра поконзистентно. На почетокот на сезоната 2016-2017 тренерот Пауло Соуса го унапредил Кјеза во првиот тим, повикувајќи го на летниот собир на екипата во Моена.[9][10]

На 20 август 2016 година, на возраст од 18 години и 10 месеци, тој дебитирал за првиот тим на Фјорентина во Серија А, во натпреварот од првото коло на првенството 2016-2017, во поразот со 2-1 во Торино против Јувентус започнувајќи во почетната постава на виола пред да биде заменет на полувремето од Кристијан Тељо.[11] На 29 септември, тој исто така дебитирал во Лига Европа, играјќи ги последните 29 минути од победата со 5-1 над Карабах на Артемио Франки.[12] Својот прв гол во виолетовиот дрес го постигнал во вториот натпревар против истиот противник одигран на 8 декември 2016 година, кога погодувајќи ја мрежата на азербејџанците во 76-тата минута тој го поставил конечниот резултат во натпреварот 2-1 за гостите од Тоскана; сепак, само 8 минути по неговиот прв сениорски гол, тој го заработил и првото исклучување откако го добил вториот жолт картон во натпреварот.[13] На 21 јануари 2017 година, тој го постигнал својот прв гол во Серија А, постигнувајќи го третиот гол за неговиот клуб во победата со 3-0 над Кјево.[14] Својата прва сезона како професионалец ја завршил со вкупно 34 настапи и 4 погодоци.

Во следната сезона, со тренерот Стефано Пјоли, тој се наметнал како стартер на позицијата крило постигнувајќи 6 гола на 36 настапи во лигата.

На 13 јануари 2019 година, Кјеза ги постигнал своите први голови во Купот на Италија, погодувајќи ја двапати мрежата на Торино во гостинската победа со 0-2. Четеринаесет дена подоцна, на 27 јануари, тој за прв пат постигнал два гола на еден натпревар во Серија А, во победата на гостувањето кај Кјево (3-4).[15] За да ја потврди својата добра форма, на 30 јануари го одбележал својот прв хет-трик во неговата кариера во натпреварот од четвртфиналето на Купот на Италија во кој Фјорентина ја "згазила" Рома со 7-1 на Артемио Франки.[16] Следниот месец, на 27 февруари, во првиот натпревар од полуфиналето на истото натпреварување против Аталанта, тој стигнал до својот 100-ти настап во дресот на Фјорентина[17] прославувајќи го јубилејот со гол за привремен резултат 1-2 за Ла Деа (натпреварот завршил со резултат 3-3).[17][18] Во неговата трета сезона со Фјорентина, клубот се спасил од испаѓање од Серија А во последното коло, а Кјеза ја завршил сезоната со вкупно 12 голови, по 6 во лигата и купот, завршувајќи како втор стрелец во второто натпреварување зад Кшиштоф Пјонтек.

На почетокот од сезоната 2019-2020, под водството на Винченцо Монтела тој формирал одлично партнерство со новото засилување францускиот ветеран Франк Рибери. Сепак, по повредата на французинот резултатите на клубот се влошиле по што Монтела бил заменет од Џузепе Јакини. Под водството на Јакини, Кјеза брзо се вратил во форма постигнувајќи гол во гостинската победа со 0-2 над Наполи на Сан Паоло. На 29 јули 2020, го постигнал својот прв хет-трик во Серија А, во победата со 4-0 на домашен терен над Болоња во претпоследното коло од првенството.[19] Сезоната ја завршил со личен рекорд од 10 гола во првенството.

Својот последен гол во дресот на Фјорентина го постигнал на 26 септември 2020, во поразот со 4-3 на гостувањето кај Интер, а една недела подоцна на домашен терен против Сампдорија (1-2), носејќи ја капитенската лента, го одиграл последниот натпревар во дресот на Фјорентина. Вкупно во виолетовиот дрес одиграл 153 натпревари и постигнал 34 гола.

Јувентус[уреди | уреди извор]

На 5 октомври 2020 година, Кјеза му се приклучил на Јувентус на двегодишна позајмица за 10 милиони евра, со обврска за откуп по исполнувањето на одредени услови за 40 милиони евра плус 10 милиони во бонуси.[20] По потпишувањето на договорот избрал да го носи дресот со број 22.[21] Своето деби со бјанконерите го направил на 17 октомври, во ремито 1-1 против новопромовираниот член на Серија А, Кротоне, во кое забележал асистенција за голот на Алваро Мората пред да добие директен црвен картон во 60-тата минута по еден двобој со Лука Чигарини.[22] Три дена подоцна, во Киев, тој дебитирал во Лигата на шампионите играјќи од почетокот во првиот натпревар од групна фаза, победата со 2-0 на гостувањето кај Динамо Киев.[23] На 2 декември 2020 година, во вториот натпревар против Динамо одигран на Алијанц стадионот, тој го постигнал својот прв гол во црно-белиот дрес придонесувајќи за победата со 3-0 покрај со голот и со асистенција за третиот гол на Мората.[24] Две недели подоцна, на 16 декември, го постигнал својот прв гол во лигата за Јувентус со прекрасен удар од далечина во натпреварот на домашен терен против Аталанта (завршил 1-1 ).[25] На 6 јануари 2021, Кјеза постигнал два гола во победата на гости со 1-3 во дербито против Милан,[26] додека на 20-ти истиот месец го освоил првиот трофеј во кариерата, Суперкупот на Италија, во кој Јувентус го победил Наполи со 2-0 на стадионот Мапеи во Реџо Емилија. Кјеза, исто така, постигнал три гола против Порто во осминафиналето на Лигата на шампионите: еден во првиот натпревар во Португалија и два во реваншот во Торино,[27] но сепак, Јувентус бил елиминиран поради правилото за гол во гости.[27]

Како што надоаѓа резултатската криза во Јувентус кој во сезоната ќе абдицира како италијански шампион по девет години, Кјеза се истакнува на индивидуален план како најголемото откритие во составот на бјанконерите:[28] крилниот напаѓач поставил свои личен рекорд за постигнати голови во рамките на една сезона (14),[28] вклучувајќи го и „победничкиот“ во финалето на Купот на Италија на 19 мај, повторно во Реџо Емилија, поставувајќи ги конечните 2-1 против Аталанта.[29]

На почетокот на неговата втора сезона во Торино, својот прв гол го постигнал на 22 септември 2021 во првенствената победа со 2-3 на гостувањето кај Специја. Седум дена подоцна, на 29 септември, тој постигнал гол со кој го решил домашниот натпревар од Лигата на шампионите против бранителот на титулата Челси (1-0), стигајќи до својот четврти последователен гол играјќи како стартер во најсилното континентално клупско натпреварување: на тој начин, тој се изедначил со Алесандро Дел Пјеро, последниот играч на Јувентус способен за таков „подвиг“ во сезоната 1997-1998.[30] Сепак, сезоната 2021-2022 за него завршила предвреме, бидејќи на 9 јануари 2022, за време на победата на Олимпико над Рома (3-4), по еден дуел со противничкиот играч Крис Смолинг[31] Кјеза претрпел повреда на предните вкрстени лигаменти, поради што морал да го пропушти остатокот од сезоната.[32]

Репрезентативна кариера[уреди | уреди извор]

Млади репрезентации[уреди | уреди извор]

Помеѓу крајот на 2015 и почетокот на 2016 година, тој одиграл три натпревари со репрезентацијата под 19 години, првиот на 12 ноември 2015 година во пријателска средба против Чешка во Пистоја добиена со 4-1.[33] Сепак, тој не бил повикан за Европското првенство под 19 години што се одржало во летото 2016 година. Во септември 2016 година, тој бил повикан за првпат во репрезентацијата под 20 години, дебитирајќи на 1 септември на турнирот четири нации во Либек против Германија, во победата со 1-0.[34]

Во март 2017 година, тој бил повикан за првпат во репрезентација под 21 година, за пријателските натпревари против Полска и Шпанија.[35] Тој дебитирал за аѕурините на 23 март 2017 година, играјќи како стартер и бил заменет на полувремето во победата со 2-1 на гостувањето во Краков против Полска.[36] Во јуни 2017 година, тој бил повикан за Европското првенство за играчи под 21 година во Полска.[37] На 18 јуни, тој дебитирал на турнирот, влегувајќи во 66-тата минута од натпреварот против Данска и забележал асистенција за голот што го постигнал Андреја Петања со кој биле поставени конечените 2-0 за Италија.[38] Турнирот за италијанците завршил во полуфиналето, каде тие биле поразени со 3-1 од Шпанија, а Кјеза ги одиграл сите 4 натпревари за аѕурините, од кои два како стартер.

На почетокот на следниот циклус, на 4 септември 2017 година, тој го постигнал својот прв гол за репрезентацијата под 21 година во пријателскиот натпревар против Словенија кој неговата репрезентација го добила со 4-1 во Читадела.[39]

Откако веќе се преселил во сениорската репрезентација, тој бил повикан за последен пат во репрезентацијата под 21 година во јуни 2019, за да учествува на Европското првенство под 21 година на кое Италија била домаќин.[40] Дебитирал на своето второ Европско првенство постигнувајќи два гола за победата на аѕурините над Шпанија со 3-1.[41] Тој исто така постигнал гол и во третиот натпревар од групата, победата против Белгија, што сепак не била доволна за домаќините да ја минат групната фаза и да се пласираат во полуфиналето.

Клупска статистика[уреди | уреди извор]

Статистиката е ажурирана на 28 мај 2017.

Сезона Клуб Првенство Национален куп Континентален куп Останати купови Вкупно
Лига Наст Гол Лига Наст Гол Лига Наст Гол Лига Наст Гол Наст Гол
2016-2017 Италија Фјорентина А 27 3 КИ 2 0 ЛЕ 5 1 - - - 34 4
2017-2018 А 36 6 КИ 2 0 - - - - - - 38 6
2018-2019 А 37 6 КИ 4 6 - - - - - - 41 12
2019-2020 А 34 10 КИ 3 1 - - - - - - 37 11
сеп.-окт. 2020 А 3 1 КИ 0 0 - - - - - - 3 1
Вкупно Фјорентина 137 26 11 7 5 1 - - 153 34
окт. 2020-2021 Италија Јувентус А 30 8 КИ 4 2 ЛШ 8 4 СИ 1 0 43 14
2021-2022 А 14 2 КИ 0 0 ЛШ 4 2 СИ 0 0 18 4
Вкупно Јувентус 44 10 4 2 12 6 1 0 61 18
Вкупно во кариерата 181 36 15 9 17 7 1 0 214 52

Титули[уреди | уреди извор]

Италија Јувентус[уреди | уреди извор]

2020-2021
2020

Репрезентација[уреди | уреди извор]

Италија Италија[уреди | уреди извор]

2020

Наводи[уреди | уреди извор]

  1. lanazione.it, уред. (19 јули 2016). „Fiorentina, la carezza di papà Chiesa: "Federico è felicissimo e io mi fido del mister". Посетено на 25 ноември 2016.
  2. it.eurosport.com, уред. (23 август 2016). „Non solo Federico Chiesa: tutti i figli d'arte della Serie A 2016/17“. Посетено на 25 ноември 2016.
  3. „Fiorentina, un altro Chiesa: arriva Lorenzo“. Sky Sport. Посетено на 22 септември 2018.
  4. „Chiesa, è Federico ma sembra Enrico: "Mio figlio ha un cuore viola". 22 јануари 2017. Посетено на 22 септември 2018.
  5. Blair Newman; Luca Hodges Ramon; Richard Hall (24 јануари 2017). „The 50 best young footballers in Italy“ (англиски). Посетено на 3 февруари 2017.
  6. „Six of the best Italian-based youths who can help Serie A soar back to the top“ (англиски). 31 декември 2016. Посетено на 3 февруари 2017.
  7. „Juve-Fiorentina, Chiesa junior debutta in serie A: somiglia proprio al papà...“. 20 agosto 2016. Посетено на 25 novembre 2016. Проверете ги датумските вредности во: |accessdate=, |date= (help)
  8. „Federico Chiesa, l'inglese di Firenze: a 17 anni università, gol e debutto azzurro“. 11 ноември 2015. Посетено на 25 ноември 2016.
  9. „I figli d'arte della Fiorentina: Ianis Hagi e Federico Chiesa in ritiro a Moena“. 11 luglio 2016. Посетено на 25 ноември 2016. Проверете ги датумските вредности во: |date= (help)
  10. „Fiorentina, da Chiesa, Hagi a Satalino, ecco i giovani in ritiro con Paulo Sousa“. 1 август 2016. Посетено на 25 ноември 2016.
  11. „Juventus-Fiorentina“. 20 август 2016. Посетено на 25 ноември 2016.
  12. „Fiorentina-Qarabag“. 29 септември 2016. Посетено на 25 ноември 2016.
  13. „Qarabag-Fiorentina“. 8 декември 2016. Посетено на 13 декември 2016.
  14. „Chievo-Fiorentina“. 21 јануари 2017. Посетено на 28 август 2017.
  15. "Chiesa-gol" e "Il ragazzo gioca bene": la doppietta e quei cori della curva 'in trasferta'. 28 јануари 2019. Посетено на 28 јануари 2019.
  16. „Coppa Italia, Fiorentina-Roma 7-1: Chiesa show, giallorossi travolti“. 30 јануари 2019. Посетено на 30 јануари 2019.
  17. 17,0 17,1 „Nella partita più importante, Federico Chiesa raggiunge… quota 100“.
  18. https://sport.sky.it/calcio/coppa-italia/2019/02/27/fiorentina-atalanta-risultato-gol.html
  19. „Chiesa, tripletta da urlo: la Fiorentina travolge 4-0 il Bologna“. 29 јули 2020. Посетено на 29 јули 2020.
  20. „FEDERICO CHIESA È BIANCONERO!“. 5 октомври 2020. Посетено на 5 октомври 2020.
  21. „Il nuovo numero di Chiesa: alla Juventus avrà il 22 di Kaká“. 6 октомври 2020.
  22. „Crotone-Juve 1-1: Morata risponde a Simy. Chiesa si fa espellere all'esordio!“. 17 октомври 2020. Посетено на 18 октомври 2020.
  23. „Morata fa come CR7: grande doppietta e la Juve sbanca Kiev“. 20 октомври 2020. Посетено на 21 октомври 2020.
  24. „Chiesa-gol come papà. Ecco cosa gli ruberebbe...“. Посетено на 2020-12-03.
  25. „Juve-Atalanta 1-1 gol di Chiesa e Freuler“. 16 декември 2020. Посетено на 7 јануари 2021.
  26. „Кjеза најрасположен на „Сан Сиро", Јувентус ја прекина серијата на Милан (Видео)“. derbi.mk. 6 јануари 2021. Посетено на 7 јануари 2021.
  27. 27,0 27,1 „Juventus 3–2 FC Porto“. BBC Sport. 9 March 2021.
  28. 28,0 28,1 Michele Giovagnoli (2021-06-10). „Europei, Federico Chiesa e la Nazionale: atteso al varco dopo una grande stagione con la Juventus“.
  29. „14 volte Juve!“. 2021-05-19.
  30. Alessandro De Felice (2021-09-30). „Chiesa in versione Euro 2020: goal e personalità, ora la Juve è ai suoi piedi“.
  31. Carlo Filippo Vardelli (2022-01-10). „Serie A, Federico Chiesa ha lasciato il JMedical. Per lui si teme la rottura del legamento crociato“.
  32. „Serie A - Per Federico Chiesa c'è la lesione del legamento crociato: stagione finita. Che tegola per Juve e Nazionale“. 2022-01-10.
  33. „Italia U19-Repubblica Ceca U19“. 12 ноември 2015. Посетено на 25 ноември 2016.
  34. „Germania U20-Italia U20“. 1 септември 2016. Посетено на 25 ноември 2016.
  35. „Prove d'Europeo con Polonia e Spagna: prima convocazione per Bonifazi, Chiesa e Favilli“. 16 март 2017. Архивирано од изворникот на 2017-12-10. Посетено на 16 март 2017.
  36. „Polonia U21-Italia U21“. 23 март 2017. Посетено на 24 март 2017.
  37. „Ufficializzata la lista dei 23 azzurrini per il campionato europeo“. 6 giugno 2017. Архивирано од изворникот на 2017-06-20. Посетено на 19 giugno 2017. Занемарен непознатиот параметар |urlarchive= (help); Занемарен непознатиот параметар |datearchive= (help); Проверете ги датумските вредности во: |accessdate=, |date= (help)
  38. „Danimarca U21-Italia U21“. 18 јуни 2017. Посетено на 19 јуни 2017.
  39. „Italia U21-Slovenia U21“. 4 септември 2017. Посетено на 12 септември 2017.
  40. „Europei Under 21, i 23 convocati del c.t. Di Biagio“. La Gazzetta dello Sport - Tutto il rosa della vita. Посетено на 6 јуни 2019.
  41. Sky Sport. „Italia, che esordio a Euro U21: Spagna ribaltata“. sport.sky.it. Посетено на 16 јуни 2019.

Надворешни врски[уреди | уреди извор]