Генетска историја на источните Азијци

Од Википедија — слободната енциклопедија

Оваа статија го сумира генетскиот состав и историјата на населението на источноазиските народи и нивната поврзаност со генетски поврзани популации (Југоисточни Азијци, Сибирци, Полинезијци и Индијанци), како и Океанците, Централна Азија и Јужноазијци, кои се колективно означени како „Источноевроазијци“ во популациската геномика.

Преглед[уреди | уреди извор]

 

Phylogenetic position of East Asian lineages among other Eastern Eurasians
Schematic of Populations in Eurasia from 45 to 10 kaBP.
Highlighted regions show where ancient individuals associated with the labeled ancestry have been sampled.

Популационите геномски студии го проучувале потеклото и формирањето на источноазијците. Предците на источноазијците (антички источноевроазијци) се разделиле од другите човечки популации веројатно уште пред 70.000 до 50.000 години. Можните рути во Источна Азија вклучуваат модел на северна маршрута од Централна Азија, кој започнува северно од Хималаите, и модел на јужна рута, почнувајќи јужно од Хималаите и се движи низ Југоисточна Азија.[1][2]

Филогенетските податоци сугерираат дека раниот почетен горен палеолитски бран „припишан на движење на населението со униформни генетски карактеристики и материјална култура“ (Антички источни Евроазијци) користел јужна патека на распрснување низ Јужна Азија, каде што последователно брзо се разминувале и издигнувале до Австралазијци (Океанци), Антички предци Јужни Индијци (AASI), како и Андаманци и Источни/Југоисточни Азијци,[3] иако Папуанците можеби добиле одреден генетски тек од претходна група (xOoA),[4] околу 2 %,[5] веднаш до дополнителната архаична примеса во регионот Сахул.

Моделот на јужната рута за источноазијците е потврден во повеќе неодамнешни студии, покажувајќи дека најголемиот дел од потеклото на источните Азијци пристигнале од јужната рута во Југоисточна Азија во многу ран период, почнувајќи можеби уште пред 70.000 години, и биле дисперзирани на север низ Источна Азија.[6][7][8][9] Сепак, генетските докази ги поддржуваат и поновите миграции во Источна Азија од Централна Азија и Западна Евроазија по северната рута, како што е прикажано со присуството на хаплогрупите Q и R, како и со античкото северноевроазиско потекло.[10][11]

Јужниот миграциски бран веројатно се разновил откако се населил во Источна Азија, а северниот бран, кој пристигнал од евроазиската степа, се измешал со јужниот бран, веројатно во Сибир.

Рецензентскиот труд од Мелинда А. Јанг (во 2022 година) ја опишал лозата „Источна и Југоисточна Азија“ (ESEA); кој е предок на современите Источни Азијци, Југоисточни Азијци, Полинезијци и Сибирци, потекнува од континентална Југоисточна Азија во 50.000 п.н.е. и се проширил преку повеќекратни миграциски бранови на југ и на север. Лозата ESEA е исто така предок на „базалните азиски“ ловци-собирачи Хоабини од Југоисточна Азија и 40.000-годишната лоза на Тианјуан пронајдена во Северна Кина, која веќе може да се разликува од длабоко поврзаните лоза на античките јужни Индијанци (AASI) и австралазиските (AA).[3] Има осум откриени, тесно поврзани, под-предоци во лозата ESEA:

Предложени миграциски рути (Ванг 2013) на источноазиските татковски хаплогрупи (C, D, N и O), за време на населувањето во Источна Азија.[12]

Современите североисточни Азијци го црпат најголемиот дел од своето потекло од подлиницата „Амур“ (древна североисточна Азија), која масовно се проширила со одгледување просо и пасторализам. Современите Југоисточни Азијци (конкретно Австронезијците) главно носеле потекло „фуџијан“ (древна јужноисточна Азија), што е поврзано со ширењето на одгледувањето ориз. Современите источноазијци (најзабележителни говорители на кинеско-тибет) главно имале потекло од Жолта Река, поврзано и со одгледувањето на просо и ориз. „Хајлендери од Источна Азија“ (Тибетанците) носеле и тибетско потекло и потекло од Жолта Река. Утврдено е дека Јапонците имаат трипартитно потекло; се состои од потекло на Џомон, потекло на Амур и потекло на Жолта Река. Домородните народи на Америка се формирале од древни северноевроазијци и од рана североисточна азиска гранка, што резултирало со „ древните палео-сибирци “, кои за возврат ги создале и „модерните палеосибери“ и современите домородци Американци. Изолираните ловци-собирачи во Југоисточна Азија, конкретно во Малезија и Тајланд, како што е Семанг, го црпеле најголемиот дел од своето потекло од лозата Хоабини.[13][14][15][16][17][18]

Предложени миграциски правци на мајчините хаплогрупи за време на населувањето на Евроазија [19]

Генетскиот состав на источноазијците првенствено се карактеризирал со лозата на Античка северноисточна Азија (ANEA) и Античка Југоисточна Азија (ASEA), кои се разликувале една од друга пред најмалку 19.000 години, по дивергенцијата на Jōmon, Longlin, Hoabinhian и Тијануански лоза.[3][20]

Антички и историски популации[уреди | уреди извор]

Ксионгну луѓе[уреди | уреди извор]

Ксионгну, веројатно турски, монголски, енисејски или мултиетнички народ, биле конфедерација[21] на номадски народи кои, според древните кинески извори, ја населувале источната евроазиска степа од 3 век п.н.е. до крајот на 1 век н.е. Кинески извори известуваат дека Моду Чанју, врховниот лидер по 209 г п.н.е., ја основал империјата Ксионгну.[22]

Автосомна ДНК[уреди | уреди извор]

Откриено е дека „доминантниот дел од популацијата Ксионгну најверојатно зборувал турски“. Сепак, важните културни, технолошки и политички елементи можеби биле пренесени од степските номади што зборуваат источно-ирански: „Договорено, овие групи што зборуваат ирански биле асимилирани со текот на времето од страна на доминантниот дел од населението Ксионгну што зборува турски“. Ова се рефлектира со просечниот генетски состав на примероците Ксионгну, кои имаат приближно 58% источноевроазиско потекло, претставено со популација од бронзеното време од Ховсгол, Монголија, која може да биде поврзана со турското лингвистичко наследство. Остатокот од потеклото на Ксионгну (~ 40%) било поврзано со западноевроазијците, претставени од популацијата Gonur Depe BMAC од Централна Азија и културата Синташта од западната степа.[23][24] Ксионгну покажал впечатлива хетерогеност и можел да се диференцира во две подгрупи, „Западни Ксионгну“ и „Источни Ксионгну“, при што првото било од „хибридно“ потекло кое покажувало афинитет кон претходните племиња Сака, како што е претставена со културата на Чандман, додека подоцна имало првенствено потекло од античко североисточна Азија (Ulaanzuukh-Slab Grave).[23][25] Поединците со висок статус Xiongnu имаат помала генетска разновидност, а нивното потекло во суштина потекнува од културата на источноевроазиската Ulaanzuukh/Slab Grave.[26]

Татковска лоза[уреди | уреди извор]

Прегледот на достапното истражување покажа дека, како целина, 53% од татковските хаплогрупи на Ксионгну биле источноевроазиски, додека 47% биле западноевроазиски.[27] Во 2012 година, кинеските истражувачи објавиле анализа на татковските хаплогрупи на 12 елитни машки примероци Ксионгну од Хејгулијанг во Ксинџијанг, Кина. Шест од примероците му припаѓале на Q1a, додека четири на Q1b-M378. 2 припаѓале на неидентификувани клади на Q*. Во друга студија, веројатниот Чанју од империјата Ксионгну бил доделен на хаплогрупата R1.[28][29]

Мајчински лоза[уреди | уреди извор]

Најголемиот дел од генетичкото истражување покажува дека, како целина, 73% од мајчинските хаплогрупи на Ксионгну биле источноевроазиски, додека 27% биле западноевроазиски.[30] Студијата од 2003 година покажала дека 89% од мајчините лоза на Ксионгну од долината Егиин Гол биле со потекло од Источна Азија, додека 11% биле од западноевроазиско потекло.[31] Студијата од 2016 година на Ксионгну од централна Монголија открила значително поголема зачестеност на западноевроазиските мајчини лоза, на 37,5%.[32]

Ксианбеи луѓе[уреди | уреди извор]

.mw-parser-output .reflist{font-size:90%;margin-bottom:0.5em;list-style-type:decimal}.mw-parser-output .reflist .references{font-size:100%;margin-bottom:0;list-style-type:inherit}.mw-parser-output .reflist-columns-2{column-width:30em}.mw-parser-output .reflist-columns-3{column-width:25em}.mw-parser-output .reflist-columns{margin-top:0.3em}.mw-parser-output .reflist-columns ol{margin-top:0}.mw-parser-output .reflist-columns li{page-break-inside:avoid;break-inside:avoid-column}.mw-parser-output .reflist-upper-alpha{list-style-type:upper-alpha}.mw-parser-output .reflist-upper-roman{list-style-type:upper-roman}.mw-parser-output .reflist-lower-alpha{list-style-type:lower-alpha}.mw-parser-output .reflist-lower-greek{list-style-type:lower-greek}.mw-parser-output .reflist-lower-roman{list-style-type:lower-roman}

Автосомна ДНК[уреди | уреди извор]

Целосната студија за геном на повеќе остатоци од Ксианбеи покажала дека тие се изведени првенствено исклучиво од генскиот базен на античка североисточна Азија.[33]

Татковска лоза[уреди | уреди извор]

Генетската студија објавена во Американското списание за физичка антропологија во август 2018 година забележала дека татковската хаплогрупа C2b1a1b е откриена меѓу Ксианбеи и Руран и веројатно била важна лоза меѓу народот Донгху.[34]

Мајчински лоза[уреди | уреди извор]

Генетските студии што се објавени во 2006 и 2015 година откриле дека митохондријалните хаплогрупи на остатоците од Ксианбеи се од источноазиско потекло. Според Zhou (2006) фреквенциите на мајчината хаплогрупа на Tuoba Xianbei биле 43,75% хаплогрупа D, 31,25% хаплогрупа C, 12,5% хаплогрупа Б, 6,25% хаплогрупа А и 6,25% „други“.[35] Zhou (2014) добил анализа на митохондријална ДНК од 17 Tuoba Xianbei, која укажала дека овие примероци биле, слично, целосно источноазиски по нивното мајчинско потекло, кои припаѓаат на хаплогрупите D, C, B, A, O и хаплогрупата G.[36][37]

Луѓе Џомон[уреди | уреди извор]

  Народот Џомон го претставувал домородното население на јапонскиот архипелаг за време на периодот Џомон. Се претпоставува дека потекнувале од палеолитските жители на Јапонија. Генетските анализи на остатоците од Џомон покажале дека тие претставуваат длабоко разидување на источноазиската лоза. Се претпоставува дека лозата на Џомон се разликувала од древните источни Азијци пред дивергенцијата помеѓу древните северноисточни азијци и древните јужноисточни Азијци, но по дивергенцијата на базалниот Тјанјуан човек и или Хоабинхијците. Надвор од нивниот широк афинитет со источноазиските лоза, Џомон, исто така, покажувал слаб афинитет за античките северноевроазијци (АНЕ), што може да се поврзе со воведувањето на технологијата на микроблајд во североисточна Азија и северна источна Азија за време на последниот глацијален максимум преку АНЕ или Антички Палео-Сибирци.[38][39]

Хоабињи[уреди | уреди извор]

  Хоабините претставуваат технолошки напредно општество на ловци-собирачи, кои првенствено живеат во континентална Југоисточна Азија, но и во соседните региони на Јужна Кина. Додека горно палеолитското потекло на ова „Хоабинско потекло“ е непознато, хоабинското потекло е откриено дека е поврзано со главната компонента на „источно-азиско“ потекло што се наоѓа во повеќето модерни источни и југоисточни Азијци, иако длабоко се разликуваат од него.[40][41] Заедно со палеолитскиот човек Тианјуан, тие формираат рани гранки на источноазиската генетска разновидност и се опишани како „базален азиски“ (БА) или „базален источен азиски“ (БЕА).[42]

Модерни популации[уреди | уреди извор]

Генетска структура на денешните и античките Евроазијци.

Манчу и Даур народи[уреди | уреди извор]

Автосомна ДНК[уреди | уреди извор]

Една студија за популацијата Манчу во Лиаонинг објавила дека тие имаат блиска генетска врска и значителни сигнали за мешање од северниот кинески Хан. Лијаонинг Манчу биле формирани од главната компонента на предците поврзана со фармерите на Жолтата Река и помала компонента на предците поврзана со древните популации од сливот на реката Амур или други. Затоа, Манчуите биле исклучок од кохерентната генетска структура на популациите што зборуваат тунгуски, веројатно поради големите миграции на населението и генетските примеси во изминатите неколку стотици години.

Татковска лоза[уреди | уреди извор]

Мноштво мажи од Даур припаѓаат на Хаплогрупата C-M217 (12/39 = 30,8% според Ксуе Јали и сор. 2006 година,[43] 88/207 = 42,5% според Ванг Чи-зао и сор. 2018 година[44]), при што Хаплогрупата О-М122 е втората најчеста хаплогрупа меѓу денешните Даури (10/39 = 25,6%,[43] 52/207 = 25,1%[44]). Има и племиња (хала; сп. казахстански племиња) меѓу Даурите кои претежно припаѓаат на други хаплогрупи на Y-DNA, како што се Хаплогрупата N-M46/M178 (Мерден хала) и Хаплогрупата O1b1a1a-M95 (Гобуло хала).[44] Хаплогрупата C3b2b1*-M401(xF5483)[45][46][47] е идентификувана како можен маркер на Аисин Џоро и се среќава кај десет различни етнички малцинства во северна Кина, но во голема мера ја отсуствува кај Кинезите Хан.[47][48][49] Народот Манчу исто така прикажува значителна количина на хаплогрупа C-M217, но најчесто забележаната Y-DNA хаплогрупа меѓу денешните Манчу е Хаплогрупата O-M122, која ја делат заедничко со општата популација на Кина.[43][50][51]

Аину луѓе[уреди | уреди извор]

Точното потекло на раниот Аину останува нејасно, но општо е прифатено дека е поврзано со културата Сатсумон од периодот Епи-Џомон, со подоцнежни влијанија од блиската култура на Охотск.[52] Аину изгледа генетски најтесно поврзани со народите во Јапонија од периодот на Џомон. Генетскиот состав на Аину претставува „длабока гранка на источноазиската разновидност“. Во споредба со современите источноазиски популации, Аину имаат „поблиска генетска врска со североисточните Сибирци“.[6][39]

Јапонски народ[уреди | уреди извор]

График на геномски PCA на населението, што ја прикажува подструктурата на популациите од Источна Азија

Јапонските популации во модерна Јапонија се тесно поврзани со кластерите кои се наоѓаат во северо-источна Азија и се најслични со Корејците меѓу другите источноазиски луѓе.[53][54]

Автосомна ДНК[уреди | уреди извор]

Поголемиот дел од јапонското генетско потекло е изведено од извори поврзани со други азиски групи на копното, главно Корејци, додека другата количина е изведена од локалните ловци-собирачи Џомон.[55]

Геомски транзиции паралелно со културните транзиции во пред и протоисториска Јапонија.

Според целосните анализи на геномот, современите Јапонци имаат североисточна Азија, источна Азија и домородна компонента Џомон. Покрај домородните ловци-собирачи на Џомон и мигранти од период Јајои, се претпоставувало дека е воведена нова нишка за време на транзицискиот период Јајои-Кофун која имала силен културен и политички афинитет со Кореја и Кина.[56]

Татковска лоза[уреди | уреди извор]

Сеопфатна студија за разновидноста на Y-DNA ширум светот (Underhill et al. 2000) опфатила примерок од 23 мажи од Јапонија, од кои 35% припаѓаа на хаплогрупата D-M174, 26% припаѓаа на O-M175, 22% припаѓаа на O-M122, 13% припаѓале на C-M8 и C-M130, а 4,3% припаѓале на N-M128.[57] Позник и сор. (2016) ги пријавиле хаплогрупите на примерок од Јапонски мажи од Токио:[58] 36% припаѓале на D2-M179, 32% имале O2b-M176, 18% носеле O3-M122, 7.1% носеле C1a1-M8, 3.6% припаѓале до O2a-K18, а 3,6% носеле C2-M217.[59]

Мајчински лоза[уреди | уреди извор]

Според анализата на примерокот на Јапонците на Проектот 1000 геноми, собран во метрополитенската област Токио, хаплогрупите на mtDNA пронајдени кај современите Јапонци вклучуваат D (35,6%), B (13,6%), M7 (10,2%), G (10,2%), N9 (8,5%), F (7,6%), A (6,8%), Z (3,4%), M9 (2,5%) и M8 (1,7%).[60]

Податотека:Devils gate admixture analysis.jpg
Регионална референтна табла, PCA и анализа на примеси

Современите Корејци се многу повеќе слични на североисточните Азијци отколку на југоисточните Азијци. Референтната популација за Корејците што се користи во Geno 2.0 Next Generation е 94% Источна Азија и 5% Југоисточна Азија и Океанија.[61]

Автосомна ДНК[уреди | уреди извор]

Споредбите на античкиот геном откриле дека генетскиот состав на Корејците најдобро може да се опише како мешавина меѓу ловците-собирачи од североисточна Азија и приливот на земјоделци кои одгледуваат ориз од долината на реката Јангце. Ова е поткрепено со археолошки, историски и лингвистички докази, кои сугерирале дека предците на Корејците биле протокорејци кои го населувале североисточниот регион на Кина и Корејскиот полуостров.

Постојат докази за значителна генетска разновидност,[62] вклучувајќи покачени нивоа на потеклото на Џомон кај раните јужни Корејци.[63] Се претпоставувало дека потеклото Џомон на античките Корејци било изгубено со текот на времето, бидејќи тие постојано се мешале со дојдовните популации од северна Кина,[63] проследено со период на изолација за време на периодот на Трите кралства, што резултирало со хомоген генски базен на современите Корејци.[62][63] Студијата од 2022 година не можела да открие значајно потекло на Џомон кај современите Корејци, но со користење на различни посредници на потекло, бил пронајден придонес на Џомон од 3,1-4,4% за денешните Корејци на Улсан. Сепак, авторите сугерирале дека моделот што го дал овој резултат не е најсигурен.[64]

Татковска лоза[уреди | уреди извор]

Студиите за полиморфизми во човечкиот Y-хромозом досега произвеле докази кои сугерирале дека корејскиот народ има долга историја како посебна, главно ендогамна етничка група, со последователни бранови на луѓе кои се преселуваат на полуостровот и три главни хаплогрупи на Y-хромозомот.[65] Мнозинството Корејци припаѓаат на подкладите на хаплогрупата O-M175 (околу 79% вкупно,[66] со околу 42%[66] до 44% кои припаѓаат на хаплогрупата O2-M122, околу 31% до 32%[66] припаѓаат на хаплогрупата O1b2-M176 и околу 2% до 3%[66] кои припаѓаат на хаплогрупата O1a-M119, додека значително малцинство припаѓаат на подкладите на хаплогрупата C2-M217 (околу 12% до 13%[66] вкупно) . Други Y-DNA хаплогрупи, вклучувајќи ја хаплогрупата N-M231, хаплогрупата D-M55 и хаплогрупата Q-M242, исто така се наоѓале во помали пропорции кај денешните Корејци.[67][68][69]

Мајчински лоза[уреди | уреди извор]

Студиите на корејската митохондријална ДНК лоза покажале дека постои висока фреквенција на Хаплогрупата D4, проследена со хаплогрупата Б, а потоа и хаплогрупата А и хаплогрупата Г. Хаплогрупите со помала фреквенција вклучуваат N9, Y, F, D5, M7, M8, M9, M10, M11, R11, C и Z.[70][71][72]

монголски народи[уреди | уреди извор]

Етногенезата на монголските народи е во голема мера поврзана со ширењето на античките североисточни Азијци. Тие потоа стапиле во контакт со други групи, особено со синитските народи на нивниот југ и западните степски сточари на нивниот далечен Запад. Пасторалистичкиот начин на живот на Монголците може делумно да потекнува од западните степски сточари, но без многу генетски тек помеѓу овие две групи, што укажува на културна трансмисија.[73][74] Се верува дека Монголите се потомци на Ксианбеи и на протомонголите . Поранешниот термин ги вклучува сопствените Монголи (познати и како Калха Монголите), Оиратите, калмичките луѓе и јужните Монголи. Вториот ги опфаќа Абага Монголите, Абаганар, Аоханс, Бааринс, Горлос Монгол, Џалаиди, Јаруд, Кишигтен, Куучид, Муумјанган и Онигуд. Народот Даур е потомок на парамонголскиот китански народ.[75]

Татковска лоза[уреди | уреди извор]

Мнозинството Монголци во Монголија и Русија припаѓаат на подкладите на хаплогрупата C-M217,[76] проследено со пониска фреквенција на O-M175 и N-M231.[77] Едно малцинство припаѓа на хаплогрупата Q-M242 и на различни западноевроазиски хаплогрупи.[78]

Мајчински лоза[уреди | уреди извор]

Мајчините хаплогрупи се разни, но слични на други северноазиски популации, вклучувајќи ја Хаплоггрупата Д, Хаплогрупата Ц, Хаплогрупата Б и Хаплогрупата А, кои се делат меѓу домородното американско и азиско население.[79]

Хан кинески[уреди | уреди извор]

Кинезите Хан потекнувале првенствено од земјоделците од неолитската жолта река, кои се формирале првенствено од древните северноисточни Азијци со одреден придонес од древните Југоисточни Азијци. Кинезите од северниот дел на Хан главно носат потекло од АНЕА со умерен степен на примеси на АСЕА, додека јужните Хан Кинезите носат значително повисоки нивоа на потекло од АСЕА од северниот Хан, иако потеклото АНЕА сè уште преовладува.[20][80][81]

Автосомна ДНК[уреди | уреди извор]

Студијата од 2018 година пресметала пар FST (мерка за генетска разлика) врз основа на SNP ширум геномот, меѓу Кинезите Хан (Северен Хан од Пекинг и Јужен Хан од провинциите Хунан, Џиангсу и Фуџиан), земени примероци од јапонската и корејската популација. Открила дека најмалата вредност на FST е помеѓу кинескиот северен Хан (Пекинг) (CHB) и јужен Хан (Хунан, Фуџиан, итн.) Кинески (CHS) (FST[CHB-CHS] = 0,0014), додека CHB и корејски (KOR) (FST[CHB-KOR] = 0,0026) и помеѓу KOR и јапонски (JPT) (FST[JPT-KOR] = 0,0033). Општо земено, парните FST помеѓу ханскиот, јапонскиот и корејскиот (0,0026~0,0090) се поголеми од оние кај кинескиот Хан (0,0014). Овие резултати сугерирале дека Хан Кинезите, Јапонците и Корејците се различни во однос на генетскиот состав, а разликите меѓу трите групи се многу поголеми од оние меѓу северните и јужните Хански Кинези.[82] Сепак, постои и генетска разновидност меѓу Кинезите од јужниот дел на Хан. Генетскиот состав на популацијата Хан во Фуџиан можеби не го претставува точно составот на популацијата Хан во Гуангдонг.

График PCA ги илустрира генетските разлики меѓу кинеските групи Хан.[83]

Друга студија покажува дека северните и јужните Хански Кинези се генетски блиску еден до друг и открива дека генетските карактеристики на денешниот северен Хан Кинез веќе биле формирани пред три илјади години во областа на Централната рамнина.[84]

Една неодамнешна генетска студија за остатоците од луѓе (~4.000 години пред нашата ера) од локацијата Могу во регионот Гансу-Кингхаи (или Ганкинг) во Кина открила повеќе информации за генетскиот придонес на овие древни луѓе Ди-Кианг за предците на Северен Хан. Било заклучено дека пред 3.300 до 3.800 години, некои луѓе Могу се споиле во популацијата на предците на Хан, што резултирало со тоа што народот Могу е сличен на некои северни Хани со споделување до ~33% татковски (O3a) и ~70% мајчински (D, A, F, M10) хаплогрупи. Односот на мешање беше веројатно 13-18%.[85]

Проценетиот придонес на северниот Хан во јужниот дел на Хан е значителен и во татковската и во мајчината лоза и постои географска линија за mtDNA. Како резултат на тоа, северниот Хан е еден од основните придонесувачи во генскиот базен на јужниот дел на Хан. Сепак, забележливо е дека во процесот на експанзија не доминираа само мажи, како што е прикажано и од придонесот на Y-хромозомот и mtDNA од северен Хан до јужен Хан. Кинезите од северен Хан и кинескиот јужен Хан ги изложуваат и античките северноисточни азиски и старите јужноисточни азиски предци. Овие генетски набљудувања се во согласност со историските записи за континуирани и големи миграциски бранови на жителите од северна Кина кои избегале од војна и глад, во јужна Кина. Покрај овие големи миграциски бранови, други помали миграции кон југ се случиле во речиси сите периоди во изминатите два милениума.[86]

Обемната, геномска студија за асоцијација на популацијата Хан во 2008 година, покажувала дека географско-генетска стратификација се случила од север кон југ и дека централно поставените популации дејствуваат како канал за оддалечените.[87] На крајот на краиштата, со исклучок во некои етнолингвистички гранки на Кинезите Хан, како што е Пингхуа, постои „кохерентна генетска структура“ (хомогеност) кај сите кинези Хан.

Татковска лоза[уреди | уреди извор]

Други Y-DNA хаплогрупи кои се пронајдени со забележлива фреквенција во примероците од Хан Кинез вклучуваат O-P203 (9,1%-13,0%), C-M217 (6,0%-12,0%), N-M231 (3,6%-10,3%), O-M268 (xM95, M176) (4,7-7%) и Q-M242 (2/168 = 1,2-4,2%).[88][89]

Мајчински лоза[уреди | уреди извор]

Хаплогрупите на митохондријалната-ДНК на Кинезите Хан се класифицираат во хаплогрупи кои доминирале во северна источна Азија, вклучувајќи A, C, D, G, M8, M9 и Z, и хаплогрупи кои доминираат во јужна источна Азија, вклучувајќи ги B, F., M7, N* и R.[86]

Тибетски народи[уреди | уреди извор]

Етничките корени на Тибетанците може да се проследат наназад до длабока источноазиска лоза што го претставува домородното население на тибетското плато уште од пред 40.000 до 30.000 години, и пристигнувањето на неолитските земјоделци од Жолтата Река во последните 10.000 години поврзани, и што може да се поврзе со воведувањето на кинеско-тибетските јазици. Современите Тибетанци потекнуваат до 20% од палеолитските Тибетанци, а останатите 80% се примарно добиени од фармерите на Жолтата Река. Денешниот тибетски генски базен бил формиран најмалку 5.100 години БП.[90][91]

Татковска лоза[уреди | уреди извор]

Тибетските мажјаци претежно припаѓаат на татковската лоза D-M174 проследено со помали количини на O-M175.[92]

Мајчин лоза[уреди | уреди извор]

Тибетските жени главно припаѓаат на североисточните азиски мајчински хаплогрупи M9a1a, M9a1b, D4g2, D4i и G2ac, покажувајќи континуитет со древните популации на средната и горната Жолта Река.[93]

Турски народи[уреди | уреди извор]

Генетските податоци откриле дека скоро сите современи народи кои зборуваат турски јазик задржале барем некои заедничко потекло поврзани со популациите на „јужносибирско и монголско“ (SSM), поддржувајќи го овој регион како „Внатрешна азиска татковина (IAH) на пионерските носители на турските јазици“ која потоа се проширила во Централна Азија.[94]

Структура на населението на населението што зборува турски јазик во контекст на нивните географски соседи низ Евроазија. Популациите што зборуваат турски се прикажани со црвена боја. Горниот барплот покажува само популации што зборуваат турски.
Генетските, археолошките и лингвистичките докази ги поврзуваат раните турски народи со североисточно-азиските просо-земјоделци, кои подоцна усвоиле номадски начин на живот и се прошириле од источна Монголија кон запад.

Древното североисточно азиско потекло на раните турски народи е потврдено во повеќе неодамнешни студии. Сепак, раните и средновековните турски групи покажле широк опсег на (северно) источно-азиско и западно евроазиско генетско потекло, делумно преку долгорочен контакт со соседните народи како што се иранските, монголските, тохарските, уралските и енисејските народи и други.[95][96][97][98][99][100]

Татковска лоза[уреди | уреди извор]

Вообичаени Y-DNA хаплогрупи кај турските народи се Хаплогрупата N-M231 (со особено висока фреквенција се среќава кај турските народи кои живеат во денешна Русија), Хаплогрупата C-M217 (особено во Централна Азија и, особено, Казахстан), Хаплогрупата Q- M242 (особено во Јужен Сибир и меѓу Туркмените и племето Казахстанци Кангли) и Хаплогрупата О-М175 (особено меѓу турските народи кои живеат во денешна Кина и племето Наиман на Казахстанците). Некои групи, исто така, имаат и Хаплоггрупа R1b (забележително честа кај Телеутите и Кумандините од Јужен Сибир, Башкирите од регионот Јужен Урал во Русија и племето Ќипшак Казахстанци ), Хаплогрупата R1a (забележително честа кај Киргистанците, Алтајците и неколку други Турските народи кои живеат во денешна Русија), хаплогрупата J-M172 (особено честа кај Ујгурите, Азербејџанците и турскиот народ) и хаплогрупата D-M174 (особено кај Југурите, но исто така редовно со мала фреквенција забележана кај јужните Алтајци, Ногајците, Казахстанците и Узбеците).[101][102]

Однос со другите азиско-пацифички и домородните американски популации[уреди | уреди извор]

Централна Азија[уреди | уреди извор]

PCA на различни популации во контекст на Евроазија и Америка.

Генетските докази сугерираат дека турцификацијата на Централна Азија била извршена од источноазиските доминантни малцинства кои мигрирале надвор од Монголија.[103] Според една неодамнешна студија, турските централноазиски популации, како што се Киргистанците, Казахстанците, Узбеците и Туркмените, делат повеќе од нивниот генски фонд со различни источноазиски и сибирски популации отколку со западноазиските или европските популации. Студијата понатаму сугерира дека и миграцијата и јазичната асимилација помогнале да се шират турските јазици во Евроазија.[104]

Северноазијци и домородните Американци[уреди | уреди извор]

Генетските податоци сугерирале дека Сибир бил населен за време на терминалниот горен-палеолит (36+-1,5ка) од различно палеолитско население што мигрирало низ Централна Азија во Северен Сибир. Оваа популација е позната како антички северноевроазијци или антички северносибирци.

Помеѓу 30.000 и 25.000 години, предците и на Палео-Сибирците и на домородните Американци потекнуваат од мешањето помеѓу древните северноевроазијци/сибирци и древната источноазиска лоза.[105][106] Домородните Американци (или Антички Беринги) подоцна мигрирале кон Беринговиот регион, станале изолирани од другите популации и последователно ја населиле Америка. Понатамошниот генетски тек од североисточна Азија резултирала со модерна дистрибуција на „неосибирци“ (поврзани со „алтајските говорници“) преку спојувањето на палео-сибирците со североисточните Азијци.[107][108][109]

Додека северноазијците се групираат блиску до источните азијци, тие се префрлени во посебна позиција. „Анализите на сите 122 популации потврдуваат многу познати врски и покажуваат дека повеќето популации од Северна Азија формираат кластер различен од сите други групи. Префинетоста на анализите на помалите подмножества на популации ја зајакнува посебноста на Северна Азија и покажува дека кластерот во Северна Азија идентификува регион кој е предок на домородните Американци“.[110]

Индијанците[уреди | уреди извор]

Повеќекратните студии сугерираат дека сите домородни Американци на крајот потекнуваат од едно основачко население кое првично се разделило од „Предците Беринги“ кои делеле заедничко потекло со Палео-Сибирците од спојувањето на древните северноевроазијци и базално-источно-азиското потекло во континентална Југоисточна Азија пред околу 36.000 години, во исто време кога вистинскиот народ Џомон се одвоил од Базалско-источно-азијците, било заедно или за време на посебен бран на експанзија. Базалните северни и јужни домородни американски гранки, на кои припаѓаат сите други домородни народи, се разделиле пред околу 16.000 години, иако биле предложени и претходни датуми.[111] Домородниот американски примерок од 16.000 п.н.е. во Ајдахо, кој е краниометриски сличен на современите Индијанци, било откриено дека бил тесно поврзан со палеосиберијците, потврдувајќи дека домородните Американци предци се разделиле од старосибирско потекло некаде во североисточен Сибир. Се покажало дека генетските податоци на примероците со наводна „палео-индиска“ морфологија се тесно поврзани со современите Индијанци, со што се побива хипотетичката претходна миграција во Америка. Научниците сугерираат дека варијацијата во морфологијата на домородните Американци е токму тоа, природната варијација што се појавила за време на формирањето на предците домородните Американци. Сигналите за хипотетичката „популација Y“, ако не и лажно позитивно, веројатно се објаснети преку сега изумреното население од Источна Азија (на пр. човекот Тианјуан, кој придонел со мали количини на потекло во генскиот базен на предците домородните Американци во Азија, а можеби и кон другите азиски и океански популации).[111][112][113][114][115]

Јужноазијци[уреди | уреди извор]

Генетскиот состав на современите јужноазијци може да се опише како комбинација на западноевроазиски предци со дивергентни источноевроазиски предци . Последните првенствено вклучуваат автохтона јужноазиска компонента (наречена Антички предци Јужни Индијци, кратко „ААСИ“) која е далечно поврзана со андаманските народи, како и со источните Азијци и Абориџините Австралијци, и понатаму вклучуваат дополнителни, регионално променливи Исток/Југоисток Азиски компоненти [3][116] Компонентата на потеклото поврзана со источна Азија го формира главното потекло меѓу тибето-бурманските и каси-азиските говорители во хималајските подножји и североисточна Индиј,[117][118] и генерално е дистрибуирана низ Јужна Азија со помала фреквенција, со значително присуство во Мундри-говорни групи.[117][118]

Според едно генетско истражување (2015) вклучувајќи јазични анализи, сугерира источноазиско потекло за прото-австроазиските групи, кои прво мигрирале во Југоисточна Азија, а подоцна и во Индија.[119] Според Нес, постојат три широки теории за потеклото на австроазиските говорители, имено североисточна Индија, централна или јужна Кина или југоисточна Азија.[120] Повеќекратните истражувања покажуваат дека австроазиското население во Индија потекнува од (најчесто доминираат мажи) миграции од Југоисточна Азија за време на холоценот.[118][119][121][122] Според Ван Дрием (2007), „...митохондријалната слика покажува дека мајчината лоза Мунда потекнува од најраните човечки доселеници на потконтинентот, додека доминантната хромозомска хаплогрупа Y се залага за татковска татковина од Југоисточна Азија за австроазиските јазични заедници во Индија.[123]:7

Според Chaubey et al., „Австроазиските говорници во Индија денес се изведени од распрснување од Југоисточна Азија, проследено со екстензивно мешање специфично за полот со локалното индиско население“.[118] Според Жанг и сор. (2015), австроазиските (машки) миграции од југоисточна Азија во Индија се случиле по доцниот глацијален максимум, пред околу 4.000 години.[119] Според Арункумар и сор. (2015), Y-хромозомска хаплогрупа O2a1-M95, која е типична за австроазиските народи, јасно се намалува од Лаос до источна Индија, со „сериско намалување на времето на експанзија од исток кон запад“, имено „5,7 ± 0,3 Kya во Лаос, 5,2 ± 0,6 во североисточна Индија и 4,3 ± 0,2 во источна Индија. Ова сугерира „доцно неолитско ширење од исток кон запад на лозата O2a1-M95 од Лаос“.[122] Според Ричио и сор. (2011), народот Мунда најверојатно потекнувал од австроазиски мигранти од југоисточна Азија.[121][124]

Според Јелмен и сор. 2019 година, двете главни компоненти на индиската генетска варијација; јужноазиските популации кои се „одвоени од источноазиските и андаманските популации“ формираат еден од најдлабоките поделби меѓу неафриканските групи во споредба со западноевроазиската компонента поради „40.000 години независна еволуција“.[116] Протокот од Југоисточна Азија (особено австроазиските групи) до јужноазиските народи е поврзан со воведувањето на земјоделството за ориз во Јужна Азија. Има значајно културно, јазично и политичко австроазиско влијание врз раната Индија, што може да се забележи и со присуството на австроазиски заемки во индоаријските јазици.

Southeast Asians[уреди | уреди извор]

Проценетите компоненти на потеклото меѓу избраните модерни популации според Changmai et al. (2022). Жолтата компонента претставува потекло слично на источна Азија.[125]

Генетска студија од 2020 година за популациите во Југоисточна Азија, покажала дека претежно сите жители на Југоисточна Азија се тесно поврзани со источните Азијци и имаат главно потекло „поврзано со источна Азија“.[15][126]

Антички остатоци од ловци-собирачи во поморска Југоисточна Азија, како што е еден ловец-собирач од Холоцен од Јужен Сулавеси, имал потекло од двете, австралазиска лоза (претставувана од Папуанците и Абориџините Австралазијци) и лоза „древна Азија“ (претставувана од Источна Азија или Андамански Онге). Поединецот ловец-собирач имал приближно 50% „базално-источно-азиско“ потекло и 50% австралазиско/папуанско потекло и бил позициониран помеѓу современите источно-азијци и папуанците од Океанија. Авторите заклучиле дека потеклото поврзано со Источна Азија се проширило од континентална Југоисточна Азија во поморска југоисточна Азија многу порано отколку што било предложено претходно, уште во 25.000 п.н.е., долго пред ширењето на австроазиските и австронезиските групи.[127]

Генетска студија од 2022 година ја потврдила тесната врска помеѓу источно-азијците и југоисточните азијци, кои авторите ги нарекуваат популации „Источна/Југоисточна Азија“ (ESEA), а исто така открила низок, но конзистентен дел од јужноазиско-асоцираните „стакци на SAS“ (најдобро е даден од современите Бенгалци од Дака, Бангладеш) меѓу специфичните етнички групи на континентална Југоисточна Азија (МЕСА) (~2–16% како што е заклучено од qpAdm), веројатно како резултат на културна дифузија; главно од јужноазиски трговци кои ширеле хиндуизам и будизам меѓу индиските кралства на Југоисточна Азија. Сепак, авторите предупредувале дека примероците од Бенгал имаат потекло од Источна Азија што може да се открие, што може да влијае на проценката на заедничките хаплотипови. Севкупно, се проценувало дека настанот на генот се случил помеѓу 500 и 1000 YBP.[128]

Австралазијците[уреди | уреди извор]

PCA заплет на генетска варијација на светските популации. Австралазијците (зелените) се групираат релативно блиску до другите источноевроазијци, како што се источните/југоисточните Азијци.

Меланезијците и Абориџините Австралијци се длабоко поврзани со источните Азијци. Генетските студии откриле дека Австралазијците потекнуваат од источноевроазиско потекло како и источно-азијците и домородните јужноазијци (AASI).[3]

Белешки[уреди | уреди извор]

Наводи[уреди | уреди извор]

Цитирани дела[уреди | уреди извор]

Понатамошно читање[уреди | уреди извор]

  1. „Computer simulation of human leukocyte antigen genes supports two main routes of colonization by human populations in East Asia“. BMC Evolutionary Biology. 15 (1): 240. November 2015. Bibcode:2015BMCEE..15..240D. doi:10.1186/s12862-015-0512-0. PMC 4632674. PMID 26530905.
  2. „Genetics and Material Culture Support Repeated Expansions into Paleolithic Eurasia from a Population Hub Out of Africa“. Genome Biology and Evolution. 14 (4). April 2022. doi:10.1093/gbe/evac045. PMC 9021735 Проверете ја вредноста |pmc= (help). PMID 35445261 Проверете ја вредноста |pmid= (help).
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 „A genetic history of migration, diversification, and admixture in Asia“. Human Population Genetics and Genomics (англиски). 2 (1): 1–32. 6 January 2022. doi:10.47248/hpgg2202010001 Проверете ја вредноста |doi= (help). ISSN 2770-5005. ...In contrast, mainland East and Southeast Asians and other Pacific islanders (e.g., Austronesian speakers) are closely related to each other [9,15,16] and here denoted as belonging to an East and Southeast Asian (ESEA) lineage (Box 2). …the ESEA lineage differentiated into at least three distinct ancestries: Tianyuan ancestry which can be found 40,000–33,000 years ago in northern East Asia, ancestry found today across present-day populations of East Asia, Southeast Asia, and Siberia, but whose origins are unknown, and Hòabìnhian ancestry found 8,000–4,000 years ago in Southeast Asia, but whose origins in the Upper Paleolithic are unknown.
  4. Genetics and material culture support repeated expansions into Paleolithic Eurasia from a population hub out of Africa, Vallini et al. 2022 (4 April 2022) Quote: "Taken together with a lower bound of the final settlement of Sahul at 37 ka (the date of the deepest population splits estimated by Malaspinas et al. 2016), it is reasonable to describe Papuans as either an almost even mixture between East Asians and a lineage basal to West and East Asians occurred sometimes between 45 and 38 ka, or as a sister lineage of East Asians with or without a minor basal OoA or xOoA contribution. We here chose to parsimoniously describe Papuans as a simple sister group of Tianyuan, cautioning that this may be just one out of six equifinal possibilities."
  5. „Almost all living people outside of Africa trace back to a single migration more than 50,000 years ago“. science.org (англиски). Посетено на 19 August 2022.
  6. 6,0 6,1 „Exploring models of human migration to the Japanese archipelago using genome-wide genetic data“. Anthropological Science. 129 (1): 45–58. 2021. doi:10.1537/ase.201215. Via the southern route, ancestors of current Asian populations reached Southeast Asia and a part of Oceania around 70000–50000 years ago, probably through a coastal dispersal route (Bae et al., 2017). The oldest samples providing the genetic evidence of the northern migration route come from a high-coverage genome sequence of individuals excavated from the Yana RHS site in northeastern Siberia (Figure 2), which is about 31600 years old (Sikora et al., 2019). A wide range of artifacts, including bone crafts of wooly rhinoceros and mammoths, were excavated at the site (Pitulko et al., 2004). The analysis of genome sequences showed that the samples were deeply diverged from most present-day East Asians and more closely related to present-day Europeans, suggesting that the population reached the area through a route different from the southern route. A 24000-year-old individual excavated near Lake Baikal (Figure 2), also known as the Mal'ta boy, and 17000-year-old individuals from the Afontova Gora II site (Afontova Gora 2 and 3) showed similar genetic features to the Yana individuals (Raghavan et al., 2014; Fu et al., 2016; Sikora et al., 2019). Interestingly, genetic data suggested that Yana individuals received a large amount of gene flow from the East Asian lineage (Sikora et al., 2019; Yang et al., 2020).
  7. „On the origin of modern humans: Asian perspectives“. Science. 358 (6368): eaai9067. December 2017. doi:10.1126/science.aai9067. PMID 29217544.
  8. „Infectious diseases may have arrested the southward advance of microblades in Upper Palaeolithic East Asia“. Proceedings. Biological Sciences. 290 (2005): 20231262. August 2023. doi:10.1098/rspb.2023.1262. PMC 10465978 Проверете ја вредноста |pmc= (help). PMID 37644833 Проверете ја вредноста |pmid= (help). A single major migration of modern humans into the continents of Asia and Sahul was strongly supported by earlier studies using mitochondrial DNA, the non-recombining portion of Y chromosomes, and autosomal SNP data [42–45]. Ancestral Ancient South Indians with no West Eurasian relatedness, East Asians, Onge (Andamanese hunter–gatherers) and Papuans all derive in a short evolutionary time from the eastward dispersal of an out-of-Africa population [46,47], although Europeans and East Asians are suggested to share more recent common ancestors than with Papuans [48]. The HUGO (Human Genome Organization) Pan-Asian SNP consortium [44] investigated haplotype diversity within present-day Asian populations and found a strong correlation with latitude, with diversity decreasing from south to north. The correlation continues to hold when only mainland Southeast Asian and East Asian populations are considered, and is perhaps attributable to a serial founder effect [50]. These observations are consistent with the view that soon after the single eastward migration of modern humans, East Asians diverged in southern East Asia and dispersed northward across the continent.
  9. Demeter, Fabrice; Shackelford, Laura L.; Bacon, Anne-Marie; Duringer, Philippe; Westaway, Kira; Sayavongkhamdy, Thongsa; Braga, José; Sichanthongtip, Phonephanh; Khamdalavong, Phimmasaeng (2012-09-04). „Anatomically modern human in Southeast Asia (Laos) by 46 ka“. Proceedings of the National Academy of Sciences (англиски). 109 (36): 14375–14380. Bibcode:2012PNAS..10914375D. doi:10.1073/pnas.1208104109. ISSN 0027-8424. PMC 3437904. PMID 22908291. Inferences from nuclear (51), Y chromosome (52), and mitochondrial genome (53) data support an early migration of modern humans out of Africa and into Southeast Asia using a southern route by at least 60 ka. Patterns of genetic variation in recent human populations (11, 54, 55) recognize Southeast Asia as an important source for the peopling of East Asia and Australasia via a rapid, early settlement.
  10. Xu D, Li H (2017). Languages and Genes in Northwestern China and Adjacent Regions (англиски). Springer. стр. 27. ISBN 978-981-10-4169-3. "In the study of Zhong et al. haplogroups O-M175, C-M130, D-M174 and N-M231 still suggests the substantial contribution of the southern route. However, the Central Asia and West Eurasia related haplogroups, such as haplogroups R-M207 and Q-M242, occur primarily in northwestern East Asia and their frequencies gradually decrease from west to east. In addition, the Y-STR diversities of haplogroups R-M207 and Q-M242 also indicate the existence of northern route migration about 18,000 years ago from Central Asia to North Asia, and recent population admixture along the Silk Road since about 3000 years ago (Piazza 1998)."
  11. „A Late Pleistocene human genome from Southwest China“. Current Biology. 32 (14): 3095–3109.e5. July 2022. doi:10.1016/j.cub.2022.06.016. PMID 35839766 Проверете ја вредноста |pmid= (help).CS1-одржување: display-автори (link) "In addition to the earliest southern settlement of AMHs in East Asia, ancient migration (40–18 kya) into East Asia via the “Northern Route” from West Eurasia was previously proposed. The “Northern Route” hypothesis would also explain where the subtle shared ancient north Eurasian (ANE) ancestry came from that is then also shared with Native Americans."
  12. „Inferring human history in East Asia from Y chromosomes“. Investigative Genetics. 4 (1): 11. June 2013. doi:10.1186/2041-2223-4-11. PMC 3687582. PMID 23731529.
  13. „Reconstructing genetic history of Siberian and Northeastern European populations“. Genome Research. 27 (1): 1–14. January 2017. doi:10.1101/gr.202945.115. PMC 5204334. PMID 27965293.CS1-одржување: display-автори (link)
  14. „The deep population history of northern East Asia from the Late Pleistocene to the Holocene“. Cell (English). 184 (12): 3256–3266.e13. June 2021. doi:10.1016/j.cell.2021.04.040. PMID 34048699 Проверете ја вредноста |pmid= (help).CS1-одржување: display-автори (link) CS1-одржување: непрепознаен јазик (link)
  15. 15,0 15,1 „Insights into the demographic history of Asia from common ancestry and admixture in the genomic landscape of present-day Austroasiatic speakers“. BMC Biology. 19 (1): 61. March 2021. doi:10.1186/s12915-021-00981-x. PMC 8008685 Проверете ја вредноста |pmc= (help). PMID 33781248 Проверете ја вредноста |pmid= (help).
  16. „Direct genetic evidence of founding population reveals story of first Native Americans“. University of Cambridge (англиски). 3 January 2018. Посетено на 9 June 2021.
  17. „Extensive Ethnolinguistic Diversity in Vietnam Reflects Multiple Sources of Genetic Diversity“. Molecular Biology and Evolution. 37 (9): 2503–2519. September 2020. doi:10.1093/molbev/msaa099. PMC 7475039. PMID 32344428.
  18. „Japan considered from the hypothesis of farmer/language spread“. Evolutionary Human Sciences. 2: e13. 2020. doi:10.1017/ehs.2020.7. PMC 10427481 Проверете ја вредноста |pmc= (help). PMID 37588377 Проверете ја вредноста |pmid= (help).
  19. „Most of the extant mtDNA boundaries in south and southwest Asia were likely shaped during the initial settlement of Eurasia by anatomically modern humans“. BMC Genetics. 5 (1): 26. August 2004. doi:10.1186/1471-2156-5-26. PMC 516768. PMID 15339343.CS1-одржување: display-автори (link)
  20. 20,0 20,1 Zhang, Ming; Fu, Qiaomei (2020-06-01). „Human evolutionary history in Eastern Eurasia using insights from ancient DNA“. Current Opinion in Genetics & Development. Genetics of Human Origin. 62: 78–84. doi:10.1016/j.gde.2020.06.009. ISSN 0959-437X. PMID 32688244.
  21. „Xiongnu People“. britannica.com. Encyclopædia Britannica. Архивирано од изворникот на 11 March 2020. Посетено на 25 July 2015.
  22. di Cosmo 2004: 186
  23. 23,0 23,1 Грешка во наводот: Погрешна ознака <ref>; нема зададено текст за наводите по име Savelyev & Jeong, 2020.
  24. Savelyev & Jeong 2020
  25. „137 ancient human genomes from across the Eurasian steppes“. Nature. 557 (7705): 369–374. May 2018. Bibcode:2018Natur.557..369D. doi:10.1038/s41586-018-0094-2. PMID 29743675. |hdl-access= бара |hdl= (help)CS1-одржување: display-автори (link)
  26. Lee, Juhyeon; Miller, Bryan K.; Bayarsaikhan, Jamsranjav; Johannesson, Erik; Miller, Alicia Ventresca; Warinner, Christina; Jeong, Choongwon (April 2023). „Genetic population structure of the Xiongnu Empire at imperial and local scales“. Science Advances (англиски). 9 (15): eadf3904. Bibcode:2023SciA....9F3904L. doi:10.1126/sciadv.adf3904. PMC 10104459 Проверете ја вредноста |pmc= (help). PMID 37058560 Проверете ја вредноста |pmid= (help).
  27. Rogers & Kaestle 2022.
  28. „Genetic population structure of the Xiongnu Empire at imperial and local scales“. Science Advances. American Association for the Advancement of Science (AAAS). 9 (15): eadf3904. April 2023. Bibcode:2023SciA....9F3904L. doi:10.1126/sciadv.adf3904. PMC 10104459 Проверете ја вредноста |pmc= (help). PMID 37058560 Проверете ја вредноста |pmid= (help).
  29. Lee 2023
  30. „Analysis of mitochondrial DNA haplogroup frequencies in the population of the slab burial mortuary culture of Mongolia (ca. 1100–300 BCE )“. American Journal of Biological Anthropology (англиски). 177 (4): 644–657. 2022. doi:10.1002/ajpa.24478. ISSN 2692-7691. " The first pattern is that the slab burial mtDNA frequencies are extremely similar to those of the aggregated Xiongnu populations and relatively similar to those of the various Bronze Age Mongolian populations, strongly supporting a population continuity hypothesis for the region over these time periods (Honeychurch, 2013)"
  31. „Nuclear and mitochondrial DNA analysis of a 2,000-year-old necropolis in the Egyin Gol Valley of Mongolia“. American Journal of Human Genetics. 73 (2): 247–60. August 2003. doi:10.1086/377005. PMC 1180365. PMID 12858290.
  32. „A Comparative Analysis of Chinese Historical Sources and Y-DNA Studies with Regard to the Early and Medieval Turkic Peoples“. Inner Asia. 19 (2): 197–239. 2017. doi:10.1163/22105018-12340089. ISSN 1464-8172. "Analysis of the mitochondrial DNA, which is maternally inherited, shows that the Xiongnu remains from this Egyin Gol necropolis consist mainly of Asian lineages (89%). West Eurasian lineages makeup the rest (11%) (Keyser-Tracqui et al. (2003: 258). However, according to a more recent study of ancient human remains from central Mongolia, the Xiongnu population in central Mongolia possessed a higher frequency of western mitochondrial DNA haplotypes (37.5%) than the Xiongnu from the Egyin Gol necropolis (Rogers 2016: 78)."
  33. Cai, Dawei; Zheng, Ying; Bao, Qingchuan; Hu, Xiaonong; Chen, Wenhu; Zhang, Fan; Cao, Jianen; Ning, Chao (2023-11-24). „Ancient DNA sheds light on the origin and migration patterns of the Xianbei confederation“. Archaeological and Anthropological Sciences (англиски). 15 (12): 194. Bibcode:2023ArAnS..15..194C. doi:10.1007/s12520-023-01899-x. ISSN 1866-9565.
  34. Li et al. 2018.
  35. „Genetic analysis on Tuoba Xianbei remains excavated from Qilang Mountain Cemetery in Qahar Right Wing Middle Banner of Inner Mongolia“. FEBS Letters. 580 (26): 6242–6246. November 2006. doi:10.1016/j.febslet.2006.10.030. PMID 17070809.
  36. „Molecular genetic analysis of remains from Lamadong cemetery, Liaoning, China“. American Journal of Physical Anthropology. 134 (3): 404–411. November 2007. doi:10.1002/ajpa.20685. PMID 17632796.CS1-одржување: display-автори (link)
  37. „Genetic analyses of Xianbei populations about 1,500–1,800 years old“. Human Genetics. 50 (3): 308–314. March 2014. doi:10.1134/S1022795414030119.
  38. Osada, Naoki; Kawai, Yosuke (2021). „Exploring models of human migration to the Japanese archipelago using genome-wide genetic data“. Anthropological Science. 129 (1): 45–58. doi:10.1537/ase.201215.
  39. 39,0 39,1 Cooke, Niall P.; Mattiangeli, Valeria; Cassidy, Lara M.; Okazaki, Kenji; Stokes, Caroline A.; Onbe, Shin; Hatakeyama, Satoshi; Machida, Kenichi; Kasai, Kenji (September 2021). „Ancient genomics reveals tripartite origins of Japanese populations“. Science Advances (англиски). 7 (38): eabh2419. Bibcode:2021SciA....7.2419C. doi:10.1126/sciadv.abh2419. PMC 8448447 Проверете ја вредноста |pmc= (help). PMID 34533991 Проверете ја вредноста |pmid= (help).
  40. McColl, Hugh; Racimo, Fernando; Vinner, Lasse; Demeter, Fabrice; Gakuhari, Takashi; и др. (2018). „The prehistoric peopling of Southeast Asia“. Science. American Association for the Advancement of Science (AAAS). 361 (6397): 88–92. Bibcode:2018Sci...361...88M. doi:10.1126/science.aat3628. ISSN 0036-8075. PMID 29976827. |hdl-access= бара |hdl= (help)
  41. Yang, Melinda A. (2022-01-06). „A genetic history of migration, diversification, and admixture in Asia“. Human Population Genetics and Genomics. 2 (1): 1–32. doi:10.47248/hpgg2202010001 Проверете ја вредноста |doi= (help).
  42. 张明, 平婉菁; ZHANG Ming, PING Wanjing (2023-06-15). „古基因组揭示史前欧亚大陆现代人复杂遗传历史“. 人类学学报 (кинески). 42 (3): 412. doi:10.16359/j.1000-3193/AAS.2023.0010. ISSN 1000-3193.
  43. 43,0 43,1 43,2 Yali Xue, Tatiana Zerjal, Weidong Bao, Suling Zhu, Qunfang Shu, Jiujin Xu, Ruofu Du, Songbin Fu, Pu Li, Matthew E. Hurles, Huanming Yang, and Chris Tyler-Smith, "Male Demography in East Asia: A North–South Contrast in Human Population Expansion Times." Genetics 172: 2431–2439 (April 2006). DOI: 10.1534/genetics.105.054270
  44. 44,0 44,1 44,2 Wang Chi-zao, Shi Mei-sen, and Li Hui, "The Origin of Daur from the Perspective of Molecular Anthropology." Journal of North Minzu University 2018, No.5, Gen.No.143.
  45. „Genetic trail for the early migrations of Aisin Gioro, the imperial house of the Qing dynasty“. Journal of Human Genetics. 62 (3): 407–411. March 2017. doi:10.1038/jhg.2016.142. PMID 27853133.CS1-одржување: display-автори (link)
  46. „Y chromosome of Aisin Gioro, the imperial house of the Qing dynasty“. Journal of Human Genetics. 60 (6): 295–8. June 2015. arXiv:1412.6274. doi:10.1038/jhg.2015.28. PMID 25833470.
  47. 47,0 47,1 „Did you know DNA was used to uncover the origin of the House of Aisin Gioro?“. Did You Know DNA... 14 November 2016. Посетено на 5 November 2020.
  48. „Recent spread of a Y-chromosomal lineage in northern China and Mongolia“. American Journal of Human Genetics. 77 (6): 1112–6. December 2005. doi:10.1086/498583. PMC 1285168. PMID 16380921.CS1-одржување: display-автори (link)
  49. „Asian Ancestry based on Studies of Y-DNA Variation: Part 3. Recent demographics and ancestry of the male East Asians – Empires and Dynasties“. Genebase Tutorials. Архивирано од изворникот на 25 November 2013.
  50. Zhang, Xianpeng; He, Guanglin; Li, Wenhui; Wang, Yunfeng; Li, Xin; Chen, Ying; Qu, Quanying; Wang, Ying; Xi, Huanjiu (2021-09-30). „Genomic Insight Into the Population Admixture History of Tungusic-Speaking Manchu People in Northeast China“. Frontiers in Genetics. 12: 754492. doi:10.3389/fgene.2021.754492. ISSN 1664-8021. PMC 8515022 Проверете ја вредноста |pmc= (help). PMID 34659368 Проверете ја вредноста |pmid= (help).
  51. Michael F. Hammer, Tatiana M. Karafet, Hwayong Park, Keiichi Omoto, Shinji Harihara, Mark Stoneking, and Satoshi Horai, "Dual origins of the Japanese: common ground for hunter-gatherer and farmer Y chromosomes." J Hum Genet (2006) 51:47–58. DOI 10.1007/s10038-005-0322-0
  52. „公益財団法人 アイヌ民族文化財団“. www.ff-ainu.or.jp (јапонски). Посетено на 2023-12-08.
  53. Suzuki, Yuka (December 6, 2012). „Ryukyuan, Ainu People Genetically Similar“. Asian Scientist. Архивирано од изворникот на June 16, 2016. Посетено на June 11, 2016.
  54. Xu, Shuhua (2018-04-10). „Common ancestor of Han Chinese, Japanese and Koreans dated to 3000 – 3600 years ago“. On Biology (English). Посетено на 2020-11-20.CS1-одржување: непрепознаен јазик (link)
  55. Wang, Chuan-Chao (2021). „Genomic insights into the formation of human populations in East Asia“. Nature. 591 (7850): 413–419. Bibcode:2021Natur.591..413W. doi:10.1038/s41586-021-03336-2. PMC 7993749 Проверете ја вредноста |pmc= (help). PMID 33618348 Проверете ја вредноста |pmid= (help).
  56. Nikkei Science (23 June 2021). „渡来人、四国に多かった? ゲノムが明かす日本人ルーツ“ [Were there many migrants in Shikoku? Japanese roots revealed by genome analysis]. nikkei.com (јапонски). Посетено на 1 May 2022.
  57. „Y chromosome sequence variation and the history of human populations“. Nature Genetics. 26 (3): 358–61. November 2000. doi:10.1038/81685. PMID 11062480.CS1-одржување: display-автори (link)
  58. The JPT sample is considered "as generally representative of the majority population in Japan". See „Japanese in Tokyo, Japan – Population Description“. Camden, NJ: Coriell Institute for Medical Research.
  59. „Punctuated bursts in human male demography inferred from 1,244 worldwide Y-chromosome sequences“. Nature Genetics. 48 (6): 593–9. June 2016. doi:10.1038/ng.3559. PMC 4884158. PMID 27111036.CS1-одржување: display-автори (link)
  60. „Major population expansion of East Asians began before neolithic time: evidence of mtDNA genomes“. PLOS ONE. 6 (10): e25835. 2011. Bibcode:2011PLoSO...625835Z. doi:10.1371/journal.pone.0025835. PMC 3188578. PMID 21998705.
  61. Reference Populations – Geno 2.0 Next Generation. (2017). The Genographic Project. Retrieved 15 May 2017, from link.
  62. 62,0 62,1 Wang, Rui; Wang, Chuan-Chao (8 August 2022). „Human genetics: The dual origin of Three Kingdoms period Koreans“. Current Biology (англиски). 32 (15): R844–R847. doi:10.1016/j.cub.2022.06.044. ISSN 0960-9822. PMID 35944486 Проверете ја вредноста |pmid= (help).
  63. 63,0 63,1 63,2 Wang & Wang 2022
  64. Lee, Don-Nyeong; Jeon, Chae Lin; Kang, Jiwon; Burri, Marta; Krause, Johannes; Woo, Eun Jin; Jeong, Choongwon (December 2022). „Genomic detection of a secondary family burial in a single jar coffin in early Medieval Korea“. American Journal of Biological Anthropology (англиски). 179 (4): 585–597. doi:10.1002/ajpa.24650. ISSN 2692-7691. PMC 9827920 Проверете ја вредноста |pmc= (help). "In both ancient and present-day Koreans, we do not detect a statistically significant contribution from the Jomon hunter-gatherer gene pool of the Japanese archipelago (Table S7A), although previous studies report occasional presence of the Jomon ancestry contribution from Neolithic to the early Medieval period (Gelabert et al., 2022; Robbeets et al., 2021). When we replace the genetic northern proxy from WLR_BA to Middle Neolithic individuals from the Miaogizou site in Inner Mongolia (“Miaozigou_MN”), we detect a small but significant amount of Jomon contribution in the Gunsan individuals and present-day Ulsan Koreans (3.1%–4.4%; Table S7B). We believe that WLR_BA provides a more suitable model for ancient and present-day Koreans given its geographical and temporal proximity to them. The remaining well-fitting source pairs provide qualitatively similar results (Table S8)."
  65. „Y chromosome homogeneity in the Korean population“. International Journal of Legal Medicine. 124 (6): 653–7. November 2010. doi:10.1007/s00414-010-0501-1. PMID 20714743.
  66. 66,0 66,1 66,2 66,3 66,4 So Yeun Kwon, Hwan Young Lee, Eun Young Lee, Woo Ick Yang, and Kyoung-Jin Shin, "Confirmation of Y haplogroup tree topologies with newly suggested Y-SNPs for the C2, O2b and O3a subhaplogroups." Forensic Science International: Genetics 19 (2015) 42–46. http://dx.doi.org/10.1016/j.fsigen.2015.06.003
  67. Zhang, Ai Hua; Lee, Hye Young; Seo, Seung Bum; Lee, Hyo Jung; Jin, Hong Xuan; Cho, So Hee; Lyoo, Sung Hee; Kim, Ki Ha; Lee, Jae Won (2012-05-29). „Y Haplogroup Distribution in Korean and Other Populations“. Korean Journal of Legal Medicine. 36 (1): 34–44. doi:10.7580/KoreanJLegMed.2012.36.1.34.
  68. Choi, Sun Seong; Park, Kyung Hwa; Nam, Da Eun; Kang, Tae Hoon; Chung, Ki Wha (2017-12-01). „Y-chromosome haplogrouping for Asians using Y-SNP target sequencing“. Forensic Science International: Genetics Supplement Series. 6: e235–e237. doi:10.1016/j.fsigss.2017.09.100. ISSN 1875-1768.
  69. Kim, Soon Hee; Han, Myun Soo; Kim, Wook; Kim, Won (November 2010). „Y chromosome homogeneity in the Korean population“. International Journal of Legal Medicine. 124 (6): 653–657. doi:10.1007/s00414-010-0501-1. ISSN 1437-1596. PMID 20714743.
  70. Jin, Han-Jun; Tyler-Smith, Chris; Kim, Wook (2009-01-16). „The Peopling of Korea Revealed by Analyses of Mitochondrial DNA and Y-Chromosomal Markers“. PLOS ONE. 4 (1): e4210. Bibcode:2009PLoSO...4.4210J. doi:10.1371/journal.pone.0004210. ISSN 1932-6203. PMC 2615218. PMID 19148289.
  71. Jeon, Sungwon; Bhak, Youngjune; Choi, Yeonsong; Jeon, Yeonsu; Kim, Seunghoon; Jang, Jaeyoung; Jang, Jinho; Blazyte, Asta; Kim, Changjae (2020-05-27). „Korean Genome Project: 1094 Korean personal genomes with clinical information“. Science Advances. 6 (22): eaaz7835. Bibcode:2020SciA....6.7835J. doi:10.1126/sciadv.aaz7835. ISSN 2375-2548. PMC 7385432. PMID 32766443.
  72. Hong, Seung Beom; Kim, Ki Cheol; Kim, Wook (2014-10-01). „Mitochondrial DNA haplogroups and homogeneity in the Korean population“. Genes & Genomics (англиски). 36 (5): 583–590. doi:10.1007/s13258-014-0194-9. ISSN 2092-9293.
  73. „Population dynamics and the rise of empires in Inner Asia: Genome-wide analysis spanning 6,000 years in the eastern Eurasian Steppe gives insights to the formation of Mongolia's empires“. ScienceDaily (англиски). Посетено на 2023-06-04.
  74. Yang, Xiaomin; Sarengaowa; He, Guanglin; Guo, Jianxin; Zhu, Kongyang; Ma, Hao; Zhao, Jing; Yang, Meiqing; Chen, Jing (2021). „Genomic Insights Into the Genetic Structure and Natural Selection of Mongolians“. Frontiers in Genetics. 12: 735786. doi:10.3389/fgene.2021.735786. ISSN 1664-8021. PMC 8693022 Проверете ја вредноста |pmc= (help). PMID 34956310 Проверете ја вредноста |pmid= (help).
  75. „DNA Match Solves Ancient Mystery“. china.org.cn. Посетено на 25 December 2018.
  76. „Y chromosome haplotype diversity in Mongolic-speaking populations and gene conversion at the duplicated STR DYS385a,b in haplogroup C3-M407“. Journal of Human Genetics. 61 (6): 491–496. June 2016. doi:10.1038/jhg.2016.14. PMID 26911356.
  77. Guang‐Lin He, Meng‐Ge Wang, Xing Zou, Hui‐Yuan Yeh, Chang‐Hui Liu, Chao Liu, Gang Chen, and Chuan‐Chao Wang. "Extensive ethnolinguistic diversity at the crossroads of North China and South Siberia reflects multiple sources of genetic diversity." J Syst Evol, 2023, 61(1): 230-250. https://doi.org/10.1111/jse.12827
  78. „Mongol Genetics – DNA of Mongolia's Khalkha Mongolians and others“. khazaria.com. Посетено на 25 December 2018.
  79. „Mitochondrial DNA analysis of Mongolian populations and implications for the origin of New World founders“. Genetics. 142 (4): 1321–34. April 1996. doi:10.1093/genetics/142.4.1321. PMC 1207128. PMID 8846908.
  80. Yang, Melinda A.; Fan, Xuechun; Sun, Bo; Chen, Chungyu; Lang, Jianfeng; Ko, Ying-Chin; Tsang, Cheng-hwa; Chiu, Hunglin; Wang, Tianyi (2020-07-17). „Ancient DNA indicates human population shifts and admixture in northern and southern China“. Science (англиски). 369 (6501): 282–288. Bibcode:2020Sci...369..282Y. doi:10.1126/science.aba0909. ISSN 0036-8075. PMID 32409524.
  81. Ebrey, Patricia Buckley (2023). „Rethinking Han Chinese Identity“. China Review. 23 (2): 57–86. ISSN 1680-2012. JSTOR 48726991.
  82. „Genetic structure, divergence and admixture of Han Chinese, Japanese and Korean populations“. Hereditas. 155 (1): 19. 6 April 2018. doi:10.1186/s41065-018-0057-5. PMC 5889524. PMID 29636655.
  83. „The ChinaMAP analytics of deep whole genome sequences in 10,588 individuals“. Cell Research. 30 (9): 717–731. September 2020. doi:10.1038/s41422-020-0322-9. PMC 7609296 Проверете ја вредноста |pmc= (help). PMID 32355288.CS1-одржување: display-автори (link)
  84. „Ancient DNA reveals that the genetic structure of the northern Han Chinese was shaped prior to 3,000 years ago“. PLOS ONE. 10 (5): e0125676. 2015. Bibcode:2015PLoSO..1025676Z. doi:10.1371/journal.pone.0125676. PMC 4418768. PMID 25938511.
  85. „Ancient DNA reveals genetic connections between early Di-Qiang and Han Chinese“. BMC Evolutionary Biology. 17 (1): 239. December 2017. Bibcode:2017BMCEE..17..239L. doi:10.1186/s12862-017-1082-0. PMC 5716020. PMID 29202706.
  86. 86,0 86,1 „Genetic evidence supports demic diffusion of Han culture“. Nature. 431 (7006): 302–305. September 2004. Bibcode:2004Natur.431..302W. doi:10.1038/nature02878. PMID 15372031.CS1-одржување: display-автори (link)
  87. „Genetic structure of the Han Chinese population revealed by genome-wide SNP variation“. American Journal of Human Genetics. 85 (6): 775–785. December 2009. doi:10.1016/j.ajhg.2009.10.016. PMC 2790583. PMID 19944401.CS1-одржување: display-автори (link)
  88. „The b2/b3 subdeletion shows higher risk of spermatogenic failure and higher frequency of complete AZFc deletion than the gr/gr subdeletion in a Chinese population“. Human Molecular Genetics. 18 (6): 1122–1130. March 2009. doi:10.1093/hmg/ddn427. PMID 19088127.CS1-одржување: display-автори (link)
  89. He, Guanglin; Wang, Mengge; Miao, Lei; Chen, Jing; Zhao, Jie; Sun, Qiuxia; Duan, Shuhan; Wang, Zhiyong; Xu, Xiaofei (2023-03-28). „Multiple founding paternal lineages inferred from the newly-developed 639-plex Y-SNP panel suggested the complex admixture and migration history of Chinese people“. Human Genomics. 17 (1): 29. doi:10.1186/s40246-023-00476-6. ISSN 1479-7364. PMC 10045532 Проверете ја вредноста |pmc= (help). PMID 36973821 Проверете ја вредноста |pmid= (help).
  90. Liu, Chi-Chun; Witonsky, David; Gosling, Anna; Lee, Ju Hyeon; Ringbauer, Harald; Hagan, Richard; Patel, Nisha; Stahl, Raphaela; Novembre, John (2022-03-08). „Ancient genomes from the Himalayas illuminate the genetic history of Tibetans and their Tibeto-Burman speaking neighbors“. Nature Communications (англиски). 13 (1): 1203. Bibcode:2022NatCo..13.1203L. doi:10.1038/s41467-022-28827-2. ISSN 2041-1723. PMC 8904508 Проверете ја вредноста |pmc= (help). PMID 35260549 Проверете ја вредноста |pmid= (help).
  91. Wang, Hongru; Yang, Melinda A.; Wangdue, Shargan; Lu, Hongliang; Chen, Honghai; Li, Linhui; Dong, Guanghui; Tsring, Tinley; Yuan, Haibing (2023-03-15). „Human genetic history on the Tibetan Plateau in the past 5100 years“. Science Advances (англиски). 9 (11): eadd5582. Bibcode:2023SciA....9D5582W. doi:10.1126/sciadv.add5582. ISSN 2375-2548. PMC 10022901 Проверете ја вредноста |pmc= (help). PMID 36930720 Проверете ја вредноста |pmid= (help).
  92. Bhandari, Sushil; Zhang, Xiaoming (5 November 2015). „Genetic evidence of a recent Tibetan ancestry to Sherpas in the Himalayan region“. Scientific Reports. 5: 16249. Bibcode:2015NatSR...516249B. doi:10.1038/srep16249. ISSN 2045-2322. PMC 4633682. PMID 26538459. "Comparing Sherpas, Tibetans, and Han Chinese showed that the D-M174 is the predominant haplogroup in Sherpas (43.38%) and prevalent in Tibetans (52.84%)5, but rare among both Han Chinese (1.4–6.51%)6,7 and other Asian populations (0.02–0.07%)8, aside from Japanese (34.7%) who possesses a distinct D-M174 lineage highly diverged from those in Tibetans and other Asian populations9,10."
  93. Zhang, Ganyu; Cui, Can; Wangdue, Shargan (16 March 2023). „Maternal genetic history of ancient Tibetans over the past 4000 years“. Journal of Genetics and Genomics (англиски). 50 (10): 765–775. doi:10.1016/j.jgg.2023.03.007. PMID 36933795 Проверете ја вредноста |pmid= (help).
  94. Yunusbayev, Bayazit; Metspalu, Mait; Metspalu, Ene; Valeev, Albert; Litvinov, Sergei; Valiev, Ruslan; Akhmetova, Vita; Balanovska, Elena; Balanovsky, Oleg (2015-04-21). „The Genetic Legacy of the Expansion of Turkic-Speaking Nomads across Eurasia“. PLOS Genetics (англиски). 11 (4): e1005068. doi:10.1371/journal.pgen.1005068. ISSN 1553-7404. PMC 4405460. PMID 25898006.
  95. „Tracing population movements in ancient East Asia through the linguistics and archaeology of textile production“. Evolutionary Human Sciences (англиски). 2: e5. 2020. doi:10.1017/ehs.2020.4. ISSN 2513-843X. PMC 10427276 Проверете ја вредноста |pmc= (help). PMID 37588355 Проверете ја вредноста |pmid= (help).
  96. „Millet agriculture dispersed from Northeast China to the Russian Far East: Integrating archaeology, genetics, and linguistics“. Archaeological Research in Asia (англиски). 22: 100177. 1 June 2020. doi:10.1016/j.ara.2020.100177. ISSN 2352-2267. |hdl-access= бара |hdl= (help)
  97. „Populations dynamics in Northern Eurasian forests: a long-term perspective from Northeast Asia“. Evolutionary Human Sciences (англиски). 2: e16. 2020. doi:10.1017/ehs.2020.11. ISSN 2513-843X. PMC 10427466 Проверете ја вредноста |pmc= (help). PMID 37588381 Проверете ја вредноста |pmid= (help).
  98. Golden, Peter B. (October 2018). „The Ethnogonic Tales of the Türks“. The Medieval History Journal (англиски). 21 (2): 291–327. doi:10.1177/0971945818775373. ISSN 0971-9458.
  99. Dai, Shan-Shan; Sulaiman, Xierzhatijiang; Isakova, Jainagul; Xu, Wei-Fang; Abdulloevich, Najmudinov Tojiddin; Afanasevna, Manilova Elena; Ibrohimovich, Khudoidodov Behruz; Chen, Xi; Yang, Wei-Kang (2022-08-25). „The Genetic Echo of the Tarim Mummies in Modern Central Asians“. Molecular Biology and Evolution. 39 (9). doi:10.1093/molbev/msac179. ISSN 0737-4038. PMC 9469894 Проверете ја вредноста |pmc= (help). PMID 36006373 Проверете ја вредноста |pmid= (help).
  100. Guarino-Vignon, Perle; Marchi, Nina; Bendezu-Sarmiento, Julio; Heyer, Evelyne; Bon, Céline (2022-01-14). „Genetic continuity of Indo-Iranian speakers since the Iron Age in southern Central Asia“. Scientific Reports (англиски). 12 (1): 733. Bibcode:2022NatSR..12..733G. doi:10.1038/s41598-021-04144-4. ISSN 2045-2322. PMC 8760286 Проверете ја вредноста |pmc= (help). PMID 35031610 Проверете ја вредноста |pmid= (help).
  101. „A genetic landscape reshaped by recent events: Y-chromosomal insights into central Asia“. American Journal of Human Genetics (англиски). 71 (3): 466–82. September 2002. doi:10.1086/342096. PMC 419996. PMID 12145751.
  102. Kumar D (11 May 2012). Genomics and Health in the Developing World. Oxford, England: Oxford University Press. стр. 1265–1267. ISBN 978-0-19-970547-4.
  103. „137 ancient human genomes from across the Eurasian steppes“. Nature. 557 (7705): 369–374. May 2018. Bibcode:2018Natur.557..369D. doi:10.1038/s41586-018-0094-2. PMID 29743675. |hdl-access= бара |hdl= (help)CS1-одржување: display-автори (link)
  104. „The genetic legacy of the expansion of Turkic-speaking nomads across Eurasia“. PLOS Genetics. 11 (4): e1005068. April 2015. doi:10.1371/journal.pgen.1005068. PMC 4405460. PMID 25898006.CS1-одржување: display-автори (link)
  105. Meltzer DJ (2021). First Peoples in a New World: Populating Ice Age America (англиски). Cambridge University Press. стр. 170. ISBN 978-1-108-49822-7.
  106. Meltzer 2021
  107. Lazaridis и др. 2018.
  108. Moreno-Mayar и др. 2018.
  109. „40,000-Year-Old Individual from Asia Provides Insight into Early Population Structure in Eurasia“. Current Biology. 27 (20): 3202–3208.e9. October 2017. doi:10.1016/j.cub.2017.09.030. PMC 6592271. PMID 29033327.CS1-одржување: display-автори (link)
  110. „North Asian population relationships in a global context“. Scientific Reports. 12 (1): 7214. May 2022. Bibcode:2022NatSR..12.7214K. doi:10.1038/s41598-022-10706-x. PMC 9068624 Проверете ја вредноста |pmc= (help). PMID 35508562 Проверете ја вредноста |pmid= (help).CS1-одржување: display-автори (link)
  111. 111,0 111,1 „Terminal Pleistocene Alaskan genome reveals first founding population of Native Americans“ (PDF). Nature. 553 (7687): 203–207. January 2018. Bibcode:2018Natur.553..203M. doi:10.1038/nature25173. PMID 29323294.CS1-одржување: display-автори (link)
  112. „Late Upper Paleolithic occupation at Cooper's Ferry, Idaho, USA, ~16,000 years ago“. Science. 365 (6456): 891–897. August 2019. Bibcode:2019Sci...365..891D. doi:10.1126/science.aax9830. PMID 31467216.CS1-одржување: display-автори (link)
  113. „Reconstructing the Deep Population History of Central and South America“. Cell. 175 (5): 1185–1197.e22. November 2018. doi:10.1016/j.cell.2018.10.027. PMC 6327247. PMID 30415837.CS1-одржување: display-автори (link)
  114. „Peopling of the Americas as inferred from ancient genomics“. Nature. 594 (7863): 356–364. June 2021. Bibcode:2021Natur.594..356W. doi:10.1038/s41586-021-03499-y. PMID 34135521 Проверете ја вредноста |pmid= (help).
  115. „Ancient Human Genomes Reveal Peopling of the Americas“. GEN – Genetic Engineering and Biotechnology News (англиски). 18 June 2021. Посетено на 15 September 2021. The team discovered that the Spirit Cave remains came from a Native American while dismissing a longstanding theory that a group called Paleoamericans existed in North America before Native Americans.
  116. 116,0 116,1 „Ancestry-Specific Analyses Reveal Differential Demographic Histories and Opposite Selective Pressures in Modern South Asian Populations“. Molecular Biology and Evolution. 36 (8): 1628–1642. August 2019. doi:10.1093/molbev/msz037. PMC 6657728. PMID 30952160.CS1-одржување: display-автори (link)
  117. 117,0 117,1 „East Asian ancestry in India“ (PDF). Indian Journal of Physical Anthropology and Human Genetics. 34 (2): 193–199. January 2015. Here the analysis of genome wide data on Indian and East/Southeast Asian demonstrated their restricted distinctive ancestry in India mainly running along the foothills of Himalaya and northeastern part.
  118. 118,0 118,1 118,2 118,3 „Population genetic structure in Indian Austroasiatic speakers: the role of landscape barriers and sex-specific admixture“. Molecular Biology and Evolution. 28 (2): 1013–1024. February 2011. doi:10.1093/molbev/msq288. PMC 3355372. PMID 20978040.CS1-одржување: display-автори (link)
  119. 119,0 119,1 119,2 „Y-chromosome diversity suggests southern origin and Paleolithic backwave migration of Austro-Asiatic speakers from eastern Asia to the Indian subcontinent“. Scientific Reports. 5: 15486. October 2015. Bibcode:2015NatSR...515486Z. doi:10.1038/srep15486. PMC 4611482. PMID 26482917.
  120. Ness I (2014). The Global Prehistory of Human Migration. Chichester, West Sussex: John Wiley & Sons. стр. 265. ISBN 978-1-118-97058-4.
  121. 121,0 121,1 „The Austroasiatic Munda population from India and Its enigmatic origin: a HLA diversity study“. Human Biology. 83 (3): 405–35. June 2011. doi:10.3378/027.083.0306. PMID 21740156.
  122. 122,0 122,1 „A late Neolithic expansion of Y chromosomal haplogroup O2a1-M95 from east to west: Late Neolithic expansion of O2a1-M95“. Journal of Systematics and Evolution (англиски). 53 (6): 546–560. November 2015. doi:10.1111/jse.12147.CS1-одржување: display-автори (link)
  123. Грешка во наводот: Погрешна ознака <ref>; нема зададено текст за наводите по име Van_Driem_2007.
  124. „Austroasiatic Languages“. The Language Gulper.
  125. „Ancient DNA from Protohistoric Period Cambodia indicates that South Asians admixed with local populations as early as 1st-3rd centuries CE“. Scientific Reports. 12 (1): 22507. December 2022. Bibcode:2022NatSR..1222507C. doi:10.1038/s41598-022-26799-3. PMC 9800559 Проверете ја вредноста |pmc= (help). PMID 36581666 Проверете ја вредноста |pmid= (help).
  126. „Extensive Ethnolinguistic Diversity in Vietnam Reflects Multiple Sources of Genetic Diversity“. Molecular Biology and Evolution. 37 (9): 2503–2519. September 2020. doi:10.1093/molbev/msaa099. PMC 7475039. PMID 32344428.
  127. „Genome of a middle Holocene hunter-gatherer from Wallacea“. Nature. 596 (7873): 543–547. August 2021. Bibcode:2021Natur.596..543C. doi:10.1038/s41586-021-03823-6. PMC 8387238 Проверете ја вредноста |pmc= (help). PMID 34433944 Проверете ја вредноста |pmid= (help). The qpGraph analysis confirmed this branching pattern, with the Leang Panninge individual branching off from the Near Oceanian clade after the Denisovan gene flow, although with the most supported topology indicating around 50% of a basal East Asian component contributing to the Leang Panninge genome (Fig. 3c, Supplementary Figs. 7–11). |hdl-access= бара |hdl= (help)CS1-одржување: display-автори (link)
  128. „Indian genetic heritage in Southeast Asian populations“. PLOS Genetics. 18 (2): e1010036. February 2022. doi:10.1371/journal.pgen.1010036. PMC 8853555 Проверете ја вредноста |pmc= (help). PMID 35176016 Проверете ја вредноста |pmid= (help).CS1-одржување: display-автори (link)