Антинеутрон

Од Википедија — слободната енциклопедија
Антинеутрон
Основната структура на антинеутронот.
КласификацијаAntibaryon
Состав1 up antiquark, 2 down antiquarks
СтатистикаFermionic
ЗаемодејстваStrong, Weak, Gravity, Electromagnetic
СтатусDiscovered
Симбол
n
ЧестичкаNeutron
ОткриенаBruce Cork (1956)
Маса939,565560 ± (81) MeV/c2
Ел. полнеж0
Матнетен момент1,91 µN
Спин12
Изоспин12

Антинеутронот е античестичка од неутронот со симбол n. Се разликува од неутронот само по некои негови својства кои имаат иста големина, но различен знак. Има иста маса како и неутронот, но не и електричен полнеж. Имаат спротивен електричен полнеж (+1 имаат неутроните, а -1 антинеутроните). Ова се случува затоа што антинеутронот е составен од античестистички, а неутронот од честички. Всушност, антинеутронот е составен од една горна античестичка и две долни античестички. Антинеутронот е неутрален според својот полнеж, не е лесно набљудуван. Затоа, наместо антинеутротон, набљудувани се производите од неговото уништување со обична материја. Теоретски, производите од неговото уништување се распаѓаат во антинеутрон, позитрон и неутрино во процес аналоген на бета распаѓањето на слободните неутрони. Постојат теоретски предлози дека неутрон – антинеутрон осцилациите постојат и тоа е процес кој може да се случи исклучиво ако постои непронајден физички процес кој ја прекршува конзервацијата на електричниот полнеж.[1][2][3] Антинеутронот е пронајден при судир на протон со антипротон во Беватрон(Bevatron) (Лоренс Беркли Национална Лабораторија)(Lawrence Berkeley National Laboratory) од Брус Корк (Bruce Cork) во 1959 година, една година откако беше пронајден антипротонот.

Magnetic moment[уреди | уреди извор]

Магнетниот момент на антинеутронот е спротивен на магнетниот момент на неутронот.[4] Тој е1,91 µN за антинеутронот но −1,91 µN за неутронот (релативно на насоката на вртењето). Ова е µN јадрениот магнет.

Поврзано[уреди | уреди извор]

Наводи[уреди | уреди извор]

  1. R. N. Mohapatra (2009). „Neutron-Anti-Neutron Oscillation: Theory and Phenomenology“. Journal of Physics G. 36 (10): 104006. arXiv:0902.0834. Bibcode:2009JPhG...36j4006M. doi:10.1088/0954-3899/36/10/104006.
  2. C. Giunti, M. Laveder (19 August 2010). „Neutron Oscillations“. Neutrino Unbound. Istituto Nazionale di Fisica Nucleare. Архивирано од изворникот на 2011-09-27. Посетено на 2010-08-19. Надворешна врска во |work= (help)
  3. Y. A. Kamyshkov (16 January 2002). „Neutron → Antineutron Oscillations“ (PDF). NNN 2002 Workshop on "Large Detectors for Proton Decay, Supernovae and Atmospheric Neutrinos and Low Energy Neutrinos from High Intensity Beams" at CERN. Посетено на 2010-08-19.
  4. Lorenzon, Wolfgang (6 April 2007). „Physics 390: Homework set #7 Solutions“ (PDF). Modern Physics, Physics 390, Winter 2007. Посетено на 2009-12-22.

Надворешни врски[уреди | уреди извор]