Емилијански јазик

Од Википедија — слободната енциклопедија
Емилијански јазик
Emiliano
Emigliân
Застапен воИталија
Говорници2 милиони  (2008)[1][2]
Јазично семејство
Дијалекти
централноемилијански[3]
источноемилијански[3]
западноемилијански[3]
Писмолатиница
Јазични кодови
ISO 639-3egl
Linguasphere51-AAA-oka ... -okh

Емилијанскиот е западноромански јазик, кој воглавно се зборува во регионот Емилија во Италија. Според податоците на УНЕСКО, јазикот го зборуваат околу 2 милиони луѓе и според истата организација јазикот се смета за „дефинитивно загрозен“.[1] Според SIL International јазикот го зборуваат 3 милиони.[4]

Иако често јазикот се смета за италијански дијалект, сепак емилијанскиот не потекнува од италијанскиот. Одликите на јазикот се слични со францускиот, окситанскиот и каталонскиот јазик кои се дел од групата наречена „западни новолатински“, а италијанскиот е дел од групата на „источни новолатински“. Нема стандардна норма на емилијанскиот јазик.

Класификација[уреди | уреди извор]

Емилијанскиот е дел од подгрупата на емилијанско-ромањолски јазици од групата на галоиталски јазици. Јазикот е доста меѓусебно разбирлив со емилијанските дијалекти и ромањолскиот јазик.

Географска распространетост[уреди | уреди извор]

Емилијанските дијалекти се зборуваат во северноиталијанските региони Емилија и Ломбардија. Исто така, дијалектите може да се најдат во некои делови на регионите Тоскана и Венеција.

Статус[уреди | уреди извор]

Емилијанскиот не е признат како малцински јазик од страна на Италија и ЕУ. Италија ја потпишала Европската повелба за регионални и малцински јазици на 27 јуни 2000 година, но не ја ратификувала (исто како Грција).

Дијалекти[уреди | уреди извор]

Карта на Емилијанско-ромањолските јазици.

Општо гледано, јазикот е поделен на следниве дијалекти: централноемилијански, источноемилијански и западноемилијански.[3] Според SIL International јазикот е составен од следниве дијалекти:[4]

Правопис[уреди | уреди извор]

Емилијанскиот се пишува со латиница. Писмото со кое се пишува јазикот не е стандардизирано, па така има различни правописни норми. Јазикот воглавно се изучува орално. Сепак во 1865 година била објавена библија на емилијанско-ромањолски јазик.[5]

Примери[уреди | уреди извор]

македонски емилијански
да , Ói (болоњски); (пјаченски)
не (болоњски); no (пјаченски)
те сакам A t vói bän (бол.); a t' vöi bëin (пја.)
благодарам A t aringrâzi (бол.); a t' ringrasi (пја.)
добро утро Bån dé (бол.); bon giùran (пја.)
довидување A se vdrän (бол.); arvëdas (пја.)
јас или a (бол.); me или mi (пја.)
и E (пја.)
град Zitè
кафе Cafà (бол.); café (пја.)
вино Vén (бол.); vëin (пја.)
вода Âcua
девет Nôv (бол.); növ (пја,)
сонце Såul (бол.); sul (пја.)
оган Fûg
остров Îsla
млеко Lât
јазик Langua
наш Nòster
нов Nôv
кожа Pèl
дожд Piôva
три Trî (m) or Trai (f)

Наводи[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 „Languages Atlas“. UNESCO.
  2. „Emilian of Italy“. joshuaproject.net.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 „The Emilian Language“. multitree.org.
  4. 4,0 4,1 „Request for New Language Code Element in ISO 639-3“ (PDF). SIL International.
  5. „Emiliano-Romagnolo [eml]“. forum-intl.net. Архивирано од изворникот на 2020-05-04. Посетено на 2013-08-12.

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Colombini, F. 2007. La negazione nei dialetti emiliani: microvariazione nell’area modenese. University of Padua, MA Thesis.

Дополнителни информации[уреди | уреди извор]

  • Pietro Mainoldi, Manuale dell'odierno dialetto bolognese, Suoni e segni, Grammatica - Vocabolario, Bologna, Società tipografica Mareggiani 1950 (Rist. anast.: Sala Bolognese, A. Forni 2000)
  • Fabio Foresti, Bibliografia dialettale dell'Emilia-Romagna e della Repubblica di San Marino (BDER), Bologna, IBACN Emilia-Romagna / Compositori 1997
  • E. F. Tuttle, Nasalization in Northern Italy: Syllabic Constraints and Strength Scales as Developmental Parameters, Rivista di Linguistica, III: 23-92 (1991)
  • Luigi Lepri e Daniele Vitali, Dizionario Bolognese-Italiano Italiano-Bolognese, ed. Pendragon 2007

Надворешни врски[уреди | уреди извор]