Ѓумбир

Од Википедија — слободната енциклопедија
Ѓумбир
Koeh-146-no text.jpg
Ботаничка илустрација на ѓумбирот
Научна класификација
Царство: Растенија
Семејство: Ѓумбири
Род: Ѓумбир
Вид: Ѓумбир
Биномен назив
Zingiber officinale
Roscoe[1]
Ситен и крупен ѓумбир на пазар во Кина.
Ѓумбирово стебло со цвет.
Скиселен ѓумбир („гари“).

Ѓумбир (науч. Zingiber officinale) — цветно растение од Азија чиј ризом се користи како зачин и како народен лек.[2]

Ова е лиснато повеќегодишно растение кое се состои од едногодишни лажни стебла (свиткани лисни дршки) со тенки листови и високо е околу еден метар. Соцветијата имаат бледожолти цветови со виолетови примеси кои никнуваат право од кореништето на посебни фиданки.[3] Растението му припаѓа на семејството на ѓумбирите (Zingiberaceae), во кое спаѓаат и куркумата (Curcuma longa) и кардамомот (Elettaria cardamomum). Ѓумбирот води потекло од тропските дождовни шуми во јужна Азија каде растенијата се одликуваат со значајна генетска разноликост.[4] Се вбројува меѓу првите источни растенија доведени во Европа со трговијата со зачини уште во стариот век и се користел во Стара Грција и Рим.[5] Растенијата од родот копитник (Asarum) се нарекуваат див ѓумбир поради сличниот вкус.

Потекло и распространетост[уреди | уреди извор]

Ѓумбирот потекнува од тропските низински шуми во подрачјето од Индискиот Потконтинент до јужна Азија,[5] каде и денес највеќе се произведува. Во овие краишта и денес се среќаваат диви сродници на ѓумбирот,[5] а истото важи и за други тропски и суптропски делови од светот како Хаваите, Јапонија, Австралија и Малезија.[4]

Употреба[уреди | уреди извор]

Растението има лутникав вкус и својствен мирис.[5] Младите ризоми се сочни и месести, со поумерен вкус. Се користи свеж во готвењето, скиселен во оцет или отстоен во ракија. Од него се прави билен чај, се приготвуваат ѓумбирови напитоци или се кандира. Кога е сомелен, ѓумбирот се става во колачи, бисквити и други слатки јадења.

Узреаните ризоми се влакнести и речиси сосема суви. Сокот од коренот е честа состојка во индиската, кинеската, корејската, јапонската, виетнамската и други азиски кујни.

Производство[уреди | уреди извор]

Во 2014 г. во светот се произведени 2,2 милиони тони ѓумбир, од кои 30 % во Индија, 19 % во Кина, 13 % во Непал, 12 % во Индонезија и 7 % во Тајланд.[6]

Хранливост[уреди | уреди извор]

Ѓумбиров корен (сиров)
Ginger cross section.jpg
Пресечен ѓумбир
Хранлива вредност на 100 г
Енергија333 kJ (80 kcal)
17,77 г
Шеќери1,7 г
Влакна2 г
0.75 г
1,82 г
Витамини
Тиамин 1)
(2 %)
0,025 мг
Рибофлавин 2)
(3 %)
0,034 мг
Ниацин 3)
(5 %)
0,75 мг
Пантот. кис. 5)
(4 %)
0,203 мг
Витамин Б6
(12 %)
0,16 мг
Фолна кис. 9)
(3 %)
11 μг
Витамин Ц
(6 %)
5 мг
Витамин Е
(2 %)
0,26 мг
Минерали
Калциум
(2 %)
16 мг
Железо
(5 %)
0,6 мг
Магнезиум
(12 %)
43 мг
Манган
(11 %)
0,229 мг
Фосфор
(5 %)
34 мг
Калиум
(9 %)
415 мг
Натриум
(1 %)
13 мг
Цинк
(4 %)
0,34 мг
Други составници
Вода79 г

Постотоците се приближно пресметани според препораките за возрасни лица во САД.
Извор: База за хранливост — USDA

Сировиот ѓумбир се состои од 79 % вода, 18 % јаглехидрати, 2 % белковини и 1 % масти. Секои 100 грама ѓумбир даваат 80 калории и содржат умерени количества на витамин Б6 (12 % од дневниот внос, ДВ) и минералите магнезиум (12 % ДВ) и манган (11% ДВ), а во друг поглед имаат ниска хранлива вредност.

Кога е во сомелен облик, една кафена лажичка (5 грама) содржи 9 % вода и занемарливи хранливи состојки, со исклучок на манган (70 % ДВ).[7]

Состав и безбедност[уреди | уреди извор]

Ако се внесува во разумни количини, ѓумбирот начелно не предизвикува несакани дејства.[8] иако знае да заемодејствува со некои лекови како варфарин (противзгрутчувач)[9] и нифедипин (за крвоток).[10]

Хемија[уреди | уреди извор]

Мирисот и вкусот на ѓумбирот се должат на испарливите масла кои се застапени со 1-3 % од свежиот корен, и тоа зингерон, шогаол и гингерол.[2][11] Зингеронот се добива од гингеролот при сушење на ѓумбирот, и е послаб, со луто-слатка арома.[11]

Биолошки дејства[уреди | уреди извор]

Ѓумбирот го поттикнува создавањето на плунка во устата, што го олеснува голтањето.[12]

Поврзано[уреди | уреди извор]

Наводи[уреди | уреди извор]

  1. „Zingiber officinale“. База на GRIN. Посетено на 10 December 2017. (англиски)
  2. 2,0 2,1 „Ginger“. University of Maryland Medical Centre. 2006. Посетено на 2 August 2007.
  3. Sutarno,H ; Hadad, E.A. ; Brink, M. "Zingiber officinale Roscoe". - In: De Guzman, C.C ; Siemonsma, J.S. (eds.) "Plant resources of South-East Asia : no.13 : spices". - Leiden (Netherlands) : Backhuys, 1999. - 400 p. - p.238-244
  4. 4,0 4,1 Thomas H. Everett (1982). The New York Botanical Garden Illustrated Encyclopedia of Horticulture, Volume 10. Taylor & Francis. стр. 3591. ISBN 0824072405.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Zingiber officinale Roscoe“. Kew Science, Plants of the World Online. 2017. Посетено на 25 November 2017.
  6. „Ginger production in 2014, Crops/Regions/World/Production Quantity (from pick lists)“. Food and Agriculture Organization of the United Nations, Statistics Division. 2014. Архивирано од изворникот на 2016-11-22. Посетено на 11 June 2017.
  7. „Nutrition facts for dried, ground ginger, serving size of one tablespoon, 5 grams (from pick list)“. Nutritiondata.com, Conde Nast for the USDA National Nutrient Database, Standard Release SR-21. 2014. Посетено на 11 June 2017.
  8. Marcello Spinella (2001). The Psychopharmacology of Herbal Medications: Plant Drugs That Alter Mind, Brain, and Behavior. MIT Press. стр. 272–. ISBN 978-0-262-69265-6. Посетено на 13 April 2013.
  9. Shalansky S, Lynd L, Richardson K, Ingaszewski A, Kerr C (2007). „Risk of warfarin-related bleeding events and supratherapeutic international normalized ratios associated with complementary and alternative medicine: a longitudinal analysis“. Pharmacotherapy. 27 (9): 1237–47. doi:10.1592/phco.27.9.1237. PMID 17723077.CS1-одржување: повеќе имиња: список на автори (link)
  10. „Ginger, NCCIH Herbs at a Glance“. US National Center for Complementary and Integrative Health. Посетено на 25 April 2012.
  11. 11,0 11,1 An K, Zhao D, Wang Z, Wu J, Xu Y, Xiao G (2016). „Comparison of different drying methods on Chinese ginger (Zingiber officinale Roscoe): Changes in volatiles, chemical profile, antioxidant properties, and microstructure“. Food Chem. 197 (Part B): 1292–300. doi:10.1016/j.foodchem.2015.11.033. PMID 26675871.
  12. Wood, George Bacon (1867). „Class IX. Sialagogues“. A Treatise On Therapeutics, And Pharmacology Or Materia Medica: Volume 2. J. B. Lippincott & Co. Посетено на 2 March 2013.

Надворешни врски[уреди | уреди извор]