Славој Жижек

Од Википедија — слободната енциклопедија
Славој Жижек
Славој Жижек во Ливерпул, 2008 г.
Роден(а)21 март 1949(1949-03-21)(74 г.)
Љубљана, НР Словенија, ФНРЈ
Школахегелијанство
психоанализа
марксизам
Претежна дејност
онтологија · теорија на филмот
психоанализа
идеологија · теологија
марксизам

Славој Жижек (словенечки: Slavoj Žižek; р. 21 март 1949) — словенечки филозоф и критичар на културата[1] кој работи во традициите на хегелијанството, марксизмот и Лакановата психоанализа. Има придонесено за развојот на политичката теорија, теоријата на филмот и теоретската психоанализа. „Еден од најпознатите јавни интелектуалци на светот“, според Џон Н. Греј[2], се смета дека „Жижек е денес она што Жак Дерида беше во осумдесеттите: омилен мислител за младата европска интелектуална авангарда“.[3]

Жижек работи како виш истражувач на Институтот за социологија и филозофија при Универзитетот во Љубљана, Словенија, а и како професор на Европската Постдипломска школа.[4] Како визитинг професор предавал и на Универзитетот во Чикаго, Универзитетот Колумбија, Лондонскиот Конзорциум, Универзитетот Принстон, Универзитетот во Њујорк и низа други. Во моментов е интернационален директор на Институтот за општествени науки Биркбек при Лондонскиот универзитет и претседател на Здружението за теоретска психоанализа од Љубљана.[5]

Жижек користи примери од популарната култура да ја објасни теоријата на Жак Лакан и користи Лакановата психоанализа, хегеловска филозофија и марксистичка критика на економијата за да ги толкува и зборува за совреемените општествени феномени, меѓу кои финансиската криза која започна во 2007 г. Во 2008 година во интервју со Ејми Гудман се опишал себеси како „комунист во квалификувана смисла“, а во 2009 г. како „радикален левичар“.[6][7]

Жижек е атеист. Има изјавено дека не ја смета религијата за непријател туку за едно од полињата на борба. Тој исто така се има нарекувано и „христијански материјалист“. Тој верува дека универзалистичкиот аспект на христијанството треба да се секуларизира во милитантнен егалитаризам, наспроти „паганското сфаќање на судбина“[8] Овој универзализам тој го изведува од она за што верува дека е наводната христијанска смрт на Бог: Бог умрел на крстот и живее понатаму како „Светиот дух“, односно, во човечката заедница.[се бара извор]

Во 2006 г. Жижек напиша мислење објавено во Њујорк тајмс насловено „Атеизмот е наследство за кое вреди да се бориме“ и искажа поддршка за пропагирањето на атеизмот на континентот.[9] Има напишано повеќе дела за реинтерпретацијата на религиозното или теолошкото, како „Куклата и џуџето“, „За верувањето“ и „Кршливото апсолутно“.

Признание[уреди | уреди извор]

Жижек беше изгласан на 25 место во Анкетата за 100 врвни јавни интелектуалци во 2010.[10]

Библиографија[уреди | уреди извор]

Други цитирани дела[уреди | уреди извор]

  • Canning, P. "The Sublime Theorist of Slovenia: Peter Canning Interviews Slavoj Žižek" in Artforum, Issue 31, March 1993, pp. 84–9.

Критички вовед за мислата на Жижек[уреди | уреди извор]

  • Christopher Hanlon, "Psychoanalysis and the Post-Political: An Interview with Slavoj Žižek." New Literary History 32 (Winter, 2001).
  • Tony Myers, Slavoj Žižek (London: Routledge, 2003).
  • Sarah Kay, Žižek: A Critical Introduction (Cambridge: Polity, 2003).
  • Ian Parker, Slavoj Žižek: A Critical Introduction (London: Pluto Press, 2004).
  • Matthew Sharpe, Slavoj Žižek, a little piece of the Real (London: Ashgate, 2004).
  • Rex Butler, "Slavoj Žižek: Live Theory" (London: Continuum, 2005).
  • Jodi Dean, Žižek's Politics (London: Routledge, 2006).
  • Walter A. Davis, "Slavoj Zizek, or the Jouissance of the Abstract Hegelian" in Death's Dream Kingdom (London: Pluto Press, 2006).
  • Adam Kotsko, Žižek and Theology (New York: T & T Clark, 2008).
  • Marcus Pound, Žižek: A (Very) Critical Introduction (Interventions) (Grand Rapids: Eerdmans, 2008).
  • Adrian Johnston, Žižek's Ontology: A Transcendental Materialist Theory of Subjectivity (Evanston: Northwestern University Press, 2008).
  • Adrian Johnston, Badiou, Žižek, and Political Transformations: The Cadence of Change (Evanston, Northwestern University Press, 2009).
  • Dominik Finkelde, Slavoj Žižek zwischen Lacan und Hegel. Politische Philosophie, Metapsychologie, Ethik (Wien: Turia + Kant, 2009).
  • Paul A. Taylor, Žižek And The Media (Cambridge: Polity Press, 2010).
  • Raoul Moati (ed.), Autour de S., Žižek, Psychanalyse, Marxisme, Idéalisme Allemand, Paris, PUF, "Actuel Marx", 2010
  • Fabio Vighi, On Žižek’s Dialectics: Surplus, Subtraction, Sublimation, (Continuum, 2010).
  • Matthew Sharpe and Geoff Boucher "Zizek's and Politics: A Critical Introduction" (Edinburgh University Press, 2010)
  • Chris McMillan, "Žižek and Communist Strategy: On the Disavowed Foundations of Global Capitalism" (Edinburgh University Press, 2012)

Наводи[уреди | уреди извор]

  1. „International Journal of Žižek Studies, home page“. Посетено на December 27, 2011.
  2. John Gray (July 2012). „The Violent Visions of Slavoj Žižek“. New York Review of Books. Посетено на 27 June 2012.
  3. O'Hagan, Sean (27 June 2010). „Slavoj Žižek: interview“. The Observer.
  4. „Slavoj Zizek Faculty Page at [[European Graduate School]] (Biography, bibliography and video lectures)“. European Graduate School. Посетено на 2010-09-23. URL–wikilink conflict (help)
  5. Revija Problemi (30 October 2007), Society for Theoretical Psychoanalysis, Ljubljana, Slovenia Cultural Profiles Project
  6. Democracy Now! television program online transcript, 11 March 2008.
  7. „Slovenian Philosopher Slavoj Zizek on Capitalism, Healthcare, Latin American "Populism" and the "Farcical" Financial Crisis“. Democracynow.org. Посетено на 2010-08-13.
  8. I am a Fighting Atheist: Interview with Slavoj Zizek Архивирано на 6 септември 2011 г., Bad Subjects, February 2002.
  9. Zizek, Slavoj. Atheism is a legacy worth fighting for. New York Times. March 13, 2006.
  10. „Intellectuals“. Prospect magazine. 2009. Архивирано од изворникот на 2009-09-30. Посетено на 11 July 2010.

Надворешни врски[уреди | уреди извор]