Лимско-санџачки четнички одред

Од Википедија — слободната енциклопедија

Лим-санџачкиот четнички одред[1] (српски: Лимско—Санџачки Четнички Одред) била воена единица на четниците која била формирана во северна Црна Гора и Санџак на крајот на јуни 1942 година,[2] за време на Втората светска војна. Во август 1942 година, командуваше Павле Ѓуришиќ и беше најголемата и најелитната воена единица на Дража Михаиловиќ во тоа време.[3]

Основање и почетна структура[уреди | уреди извор]

Лим-санџачкиот четнички одред бил формиран од Павле Ѓуришиќ, врз основа на договорот меѓу Ѓорѓе Лашиќ и италијанскиот генерал Алесандро Пирцио Бироли, потпишан на 24 јули 1942 година по околу два месеци преговори. Договорот го „легализираше“ одредот со италијанските окупаторски сили. Многу побројни и поважни биле четниците кои не беа „легализирани“. Италијанците толерираа групи илегални четници и им дадоа статус на „национална селска милиција“. Лим-санџачкиот четнички одред бил мобилна единица составена од четири баталјони, по еден за секој регион во рамките на секторот. По еден баталјон имаа Бијело Поље, Беране, Андријевица и Колашин. Според договорот, четата била овластена на 1.500 луѓе кои земале плата, храна, облека и оружје од Италијанците.[3]

Проширување[уреди | уреди извор]

На 12 јули 1942 година, четничкиот штаб се состанал во Зимоњица Кула за да одлучи за распределбата на четничките команди и областите на одговорност, а Црна Гора била поделена на западен и источен сектор. За командант на западниот сектор бил назначен Бајо Станишиќ, додека за командант на источниот сектор Павле Ѓуришиќ, кој одговарал на постојната територија на неговиот одред.[3] На понатамошната конференција одржана следниот месец, секторот на Ѓуришиќ бил проширен за да ги вклучи Пријепоље, Прибој, Нова Варош и Сјеница.[3]

По ова проширување Лимско-санџачкиот четнички одред бил реорганизиран во четири корпуси:[3]

Планирано е во одредот да биде вклучен и Дечанскиот корпус составен од три бригади (Пеќ, Исток и Дреница), но овој план остана само на хартија. Според четничките документи, Лим-санџачкиот четнички одред имал 200 офицери и 15.349 луѓе на располагање за воена служба. Тие биле вооружени со 13.116 пушки, 51 лесни митралези, 15 митралези и 5 минофрлачи.[3] Италијанците, исто така, го овластиле Ѓуришиќ да подигне жандармерија во неговиот сектор, која се користела за тероризирање на членовите и поддржувачите на партизаните и на населението воопшто.[3]

Битки[уреди | уреди извор]

Одредот учествувал во Третата непријателска офанзива против партизаните.[4][5]

Во средината на мај 1943 година, пред официјалниот почеток на операција „Шварц“, околу 2.000 луѓе од овој одред, вклучително и Ѓуришиќ, биле заробени од германските сили.[6] Воислав Лукачевиќ го наследил Ѓуришиќ како командант на преостанатите луѓе од одредот.[7]

Наводи[уреди | уреди извор]

  • Pajović, Radoje (1977). Kontrarevolucija u Crnoj Gori: Četnički i federalistički pokret 1941–1945 (Serbo-Croatian). Cetinje, Yugoslavia: Obod.CS1-одржување: непрепознаен јазик (link)
  1. Istorijski zapisi. 1971. стр. 415. ...the staff of the Lim-Sandzak Cetnik Detachment was located.
  2. Redžić, Vučeta (2002). Građanski rat u Crnoj Gori: Dešavanja od sredine 1942. godine do sredine 1945. godine. Stupovi. стр. 39.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 Pajović 1977.
  4. Jovanović, Batrić (1960). Crna Gora u narodnooslobodilačkom ratu i socijalističkoj revoluciji. Vojno delo. стр. 641. У Трећој непријатељској офанзиви, на територији Црне Горе учествовале су сљедеће квислиншке снаге: Лимско-санџачки четнички одреди Павла Ђуришића (четници из Беранског, Андријевичког, Колашинског, Бјелопољског, ...
  5. Bojović, Jovan R.; Šibalić, Mijuško (1979). Durmitorska partizanska republika: materijali sa naučnog skupa održanog u Žabljaku 24, 25 i 26, avgusta 1977. godine. Istorijski in-t SR Crne Gore. стр. 418.
  6. Istorijski zapisi. 1971. стр. 415.
  7. Redžić, Vučeta (2002). Građanski rat u Crnoj Gori: Dešavanja od sredine 1942. godine do sredine 1945. godine. Stupovi. стр. 300. После заробљавања капетана Ђуришића, за рад на територији ЛСЧО, закључно са бјелопољским срезом, задужен је мајор Војислав Лукачевић. Он је окупио четнике растурене по Санџаку и дошао у Беране 14. јула са ...[After captain Đurišić was captured, major Lukačević was appointed to work on the territory of Lim Sandzak Chetnik Detachment, including Bijelo Polje district. He gathered Chetniks dispersed over Sandžak and came to Berane on 14 July]