Нишка буна
Нишката буна (српски: Нишка буна) — краткотрајно востание, организирано од српското население (5–26 април 1841) во Нишката, Пиротската, Вранњската и Топличката нахија, во денешна Србија.
Почеток на буната
[уреди | уреди извор]Буната била предводена од Милоје Јовановиќ и Никоча Срндаковиќ Срндак.[1][2][3] Буната била брза, голема и силна, релативно неочекувана од Османлиите и со првичен успех.[4]
Последици
[уреди | уреди извор]По задушување на буната, бунтовите против власта продолжиле до септември 1842.[5] Околу 10,000 луѓе избегале во Србија, а османлиските власти апелирале за нивно враќање.[5][6][7]
Наводи
[уреди | уреди извор]- ↑ Група аутора (1995). Енциклопедија Ниша, Историја. Ниш: Градина.
- ↑ Stojančević, Vladimir (2006). „Ustanak 1841. godine u Jugoistočnoj Srbiji“. Narodni muzej Leskovac. Наводот journal бара
|journal=(help) - ↑ Stojančević, Vladimir (1971). „Sudbina vođa Niško-leskovačkog ustanka u Srbiji 1841/1842“. Leskovački zbornik. Narodni muzej Leskovac. XI.
- ↑ Mirčetić 1994, стр. 92.
- 1 2 Sandra Halperin, War and Social Change in Modern Europe: The Great Transformation Revisited, 2004, Cambridge University Press, ISBN 9780521540155, p. 345.
- ↑ Грешка во наводот: Погрешна ознака
<ref>; нема зададено текст за наводите по име ":0". - ↑ Бојана Миљковић Катић (10 January 2014). Пољопривреда Кнежевине Србије : (1834-1867): Agriculture of the Principality of Serbia (1834-1867). Istorijski institut. стр. 269–. ISBN 978-86-7743-106-8.
Једну од трајнијих политика подстицања пољопривреде чинило је подстицање досељавања сеоског становништва. Државне власти биле су свесне значаја насељеност земље и подстицаја које је оно давало привредном развоју, наричито у пољопривреди, где је обезбеђивало већу култивисаност земљишта. Стога су, у оквиру активне популационе политике, посебно подстицале досељавање сеоског становништва. Иако у ограничене у могућностима привлачење становништва, српске власти су најчешће прихватале не само оне који су се из постојбине иселили с одобрење власти, већ и оне који су илегелно напустили земљу и преселили се у Књежевину Србију, били да су досељавали у миру или у време буна, као што је био случај тзв. Нишке буне 1841. године, када је у Србију пребегло око 10–11.000 људи и када су османске власти тражиле њихово враћање у постојбину. Од овог правила одступало се ретко, најчешће под политичким притиском.
Оваа статија поврзана со историјата на Србија е никулец. Можете да помогнете со тоа што ќе ја проширите.