Емине Семије Онасија
| Емине Семије Онасија | |
|---|---|
| Роден/а | 28 март 1864 Истанбул, Отоманска Империја |
| Починат/а | 1944 (на 79–80 г.) Истанбул, Турција |
| Псевдоним | Емине Вахиде |
| Занимање | Романописец, колумнист, есеист |
| Националност | Турски |
| Предмет | Правата на жените |
| Книжевно движење | Феминизам |
| Роднини |
|
Емине Семије Онасија (28 март 1864 - 1944), претежно позната како Емине Семије и Емине Вахиде, била турска писателка, учителка, активистка и рана феминистка. Таа сметала дека образованието игра важна улога во еманципацијата на жената.[1]
Ран живот и образование
[уреди | уреди извор]Емине Семије била родена во Истанбул на 28 март 1866 година.[2] Таа била втора ќерка на Ахмед Џевдет-паша и сестра на Фатма Алије.[3][4] Нејзината мајка била Адвије Рабија Ханим.[5] Емине Семије студирала психологија и социологија во Франција и Швајцарија седум години.[2][4] Таа била една од првите османлиски муслиманки образовани во Европа.[4]
Кариера и активности
[уреди | уреди извор]Од 1882 година, Емине Семије работела како наставник по турски и литература во Истанбул и во други провинции.[4] Служела како инспектор во училиштата за девојки и асистент медицинска сестра во болницата Шишли Етфал.[2] Нејзините пишувања за политиката и образованието биле објавени во различни публикации, вклучувајќи ги и Мутала (во Солун ), Мехасин[6] и Ханимлара Махсус Газете по прогласувањето на уставната монархија во 1908 г.[2] Таа, исто така, напишала учебник по математика во 1893 година [7] Во весникот Ханимлара Махсус прво користела неколку псевдоними, но подоцна го користела нејзиното име и објавувала разни приказни и патописи. Нејзини најпознати романи се Сиромаштија (1908) и Јамата на пеколот.[2]
Емине Семије основала неколку добротворни организации за да им помогне на жените.[3] Еден од нив бил Женско сочувство кој бил основан во Солун во 1898 година. Друга добротворна организација основана од неа била Здружение за служба на жените.
Кон крајот на 1890-тите, Емине Семије била шеф на Револуционерниот комитет на жените на Унијата и напредокот во Солун. Таа станала член на прогресивниот комитет на Унијата и напредокот (КУП), а подоцна и на Отоманската демократска партија.[2] На почетокот на револуцијата од 1908 година иницирала демонстрации на Плоштадот на слободата во Солун, држејќи знаме. Набргу потоа и се придружиле многу мажи и жени. Во 1920 година, била именувана за член на управниот одбор на Здружението на турските новинари, кое до таа година се нарекувала Отоманско здружение за печат.[8] Отишла во егзил во Париз за да избегне апсење од страна на османлиските власти поради нејзиното членство во КУП.[9] Подоцна се вратила во Турција и работела како учителка.[9]
Прегледи
[уреди | уреди извор]Емине Семије, заедно со нејзината постара сестра Фатма Алије, била значајна фигура за движењето на Отоманската жена. Емине Семије била многу попрогресивна и помалку ортодоксна од нејзината сестра. Таа го поддржувала имиџот на жени, образовани мајки и сопруги, наметнати од официјалниот дискурс за време на владеењето на султанот Абдул Хамид II.[10] Во истиот период тврдела во една статија објавена во весникот Ханимлара Махус дека причината за нејзината писателска кариера е да придонесе за општествениот развој, а не за развојот на жените.[10]
Иако Емине Семије активно се вклучила во активностите на КУП, нејзината поврзаност со групата ослабнала кога сфатила дека КУП не е многу ентузијастички настроен во подобрувањето на правата на жените.[10] Емине Семије работела како медицинска сестра за време на Балканската војна и војната во Дарданелите. Од годините во Солун, таа од една страна работела на политика и новинарство, а од друга страна на едукација на девојки. Таа сметала дека за жените да го заземат местото што го заслужуваат во општеството, прво мора да добијат добро образование.
Личен живот и смрт
[уреди | уреди извор]Емине Семије се омажила двапати.[4] Нејзиниот прв сопруг бил Мустафа бег кој бил воен судија.[9] Вториот бил Решид-паша.[9] Тие се развеле подоцна.[4] Имала два сина; по еден од секој сопруг. Нивните имиња биле Хасан Риза, син на Мустафа бег и Џевдет Лагаш, син на Решид-паша.[4] Починала во Истанбул во 1944 година.[4][9]
Наводи
[уреди | уреди извор]- ↑ Nükhet Sirman (1989). „Feminism in Turkey: A Short History“. New Perspectives on Turkey. 3: 5. doi:10.15184/S0896634600000704.
- 1 2 3 4 5 6 „Emine Semiye“. Ministry of Culture. Посетено на 28 August 2012.
- 1 2 „Emine Semiye“. Kitap Yurdu (турски). Посетено на 28 August 2012.
- 1 2 3 4 5 6 7 8 Şahika Karaca (2011). „Modernleşme Döneminde Bir Kadın Yazarın Portresi: Emine Semiye Hanım (A portrait of a woman author in modernisation period: Emine Semiye)“. Bilig (турски). 57: 115–134.
- ↑ Serpil Çakır (2006). „Aliye, Fatma (1862–1936)“. Во Francisca DeHaan; Anna Loutfi; Krassimira Daskalova (уред.). Biographical Dictionary of Women's Movements and Feminisms: Central, Eastern, and South Eastern Europe, 19th and 20th Centuries. Budapest; New York: Central European University Press. ISBN 978-963-7326-39-4.
- ↑ Празен навод (help)
- ↑ Irina Livezeanu; June Pachuta Farris, уред. (2007). „Ottoman Turkey“. Women and gender in Central and Eastern Europe, Russia, and Eurasia (Volume 1). New York: AWSS. стр. 226. ISBN 9780765624444.
- ↑ Nur Bilge Criss (1999). Istanbul under Allied Occupation, 1918-1923. Boston, MA: Brill. стр. 24. ISBN 978-90-04-11259-9.
- 1 2 3 4 5 „İttihat Terakki'nin 'yeminsiz' kadınları“. Posta (турски). 8 April 2012. Посетено на 26 April 2023.
- 1 2 3 Barış Büyükokutan; Hale Şaşmaz (December 2018). „More than Subversion: Four Strategies for the Dominated“. Qualitative Sociology. 41 (2): 602, 607. doi:10.1007/s11133-018-9396-9.