Урнатини Џјиаохе

Координати: 42°57′02″N 89°03′50″E / 42.95056° СГШ; 89.06389° ИГД / 42.95056; 89.06389
Од Википедија — слободната енциклопедија
Џјиаохе
交河
يارغول قەدىمكى شەهىرى
Будистичка ступа во урнатините Џјиаохе.
МестоТурпан, Кина
ОбластШјинџјианг
Координати42°57′02″N 89°03′50″E / 42.95056° СГШ; 89.06389° ИГД / 42.95056; 89.06389
ВидНаселба
Белешки за наоѓалиштето
СостојбаВо урнатини

Џјиаохе или Јаркхото — разурнато место во долината Јарназ, 10 километри западно од градот Турпан во Автономната Покраина Шјинџјианг-Ујгур, Кина.[1] Тој бил главен град на тохарското кралство Џуши. Местото е природна тврдина на врвот на спила на висорамнина во облик на лист помеѓу две длабоки речни долини и била важна исфрлена станица на Патот на свилата.

Имиња[уреди | уреди извор]

Хоу Ханшу, во неговата расправа за Џјиаохе, предлага конвенционално читање на името што значи „слив на реки“:

Кралот Неарер Џуши живее во градот Џјиаохе. Реката се дели на два дела и го опкружува градот, поради што е наречена Џјиаохе.[2]

Лајонел Гилс ги забележал следните имиња за градот (со неговите Вејд-Џајлс облици на кинеските имиња заменети со пинјин):

Џјиаохе, древен главен град Турпан [Хан].
Џуши Чјианвантинг (Предниот/поблискиот кралски двор Џиши) [подоцна Хан]
Гаочанг Џун [Џин]
Шји Џоу [Танг]
Јаркхото [современо име]. [3]

Аурел Стајн претпоставувал дека името Јаркхото е спој од турски и монголски зборови добиени од jar (турски „клисура“) и khoto (монголски „град“).[4]

Историја[уреди | уреди извор]

Урнатините Џјиаохе

Од 108 пр. н. е. до 450 н. е. Џјиаохе бил главен град на кралството Антериор Џуши. Бил важен град на трговскиот пат на свилата што водел на запад, граничел со кралствата Корла и Карасахр на запад. Од 450 до 640 година, за време на династијата Танг, станал префектура Џјиао, а во 640 година станал седиште на новиот округ Џјиаохе. Од 640 година до 658 година од н. е., бил и седиште на генералниот заштитник на западните региони, највисоката воена позиција на кинески воен заповедник поставен на запад. Од почетокот на 9 век, станал префектура на Џјиаохе на Ујгурскиот Каганат, додека нивното кралство не било освоено од Киргистанците набргу потоа во 840 година. Јаркхото исто така е изградено на плато и ова плато е високо 30 м.

Градот бил изграден на голем остров (долг 1650 м, најширокиот дел широк 300 м) во средината на реката, кој образувал природна одбрана, што би објаснило зошто градот немал ѕидини. Наместо тоа, стрмните карпи високи повеќе од 30 метри на сите страни на реката делувале како природни ѕидини. Градот имал источна и западна станбена четврт, додека северната четврт бил резервиран за будистички храмови и ступи. Покрај тоа, во јужниот дел на источниот округ се забележуваат гробишта и урнатините од голем владин уред. Според записите од династијата Танг, градот имал 7.000 жители.

Конечно бил напуштен откако бил уништен за време на монголската инвазија под водство на Џингис Кан во 13 век.

Урнатините ги посетил археологот и истражувач Аурел Стајн, кој ги опишал како „лавиринт од разурнати живеалишта и светилишта издлабени главно од лес“, но се пожалил дека комбинацијата на месно користење на земјиштето од страна на земјоделците и мешањето на владата во нивните активности го оневозможува прегледот.[5] Наоѓалиштето било делумно ископано во 1950-тите и е заштитено од владата на Народна Република Кина од 1961 година. Сега се прават напори да се заштити овој град и другите месни урнатини на патот на свилата.

Заштита[уреди | уреди извор]

Националниот институт за истражување на културните својства Нара и Бирото за културни реликвии во Ксинџијанг работат на заедничко вложување за зачувување на урнатините на градот од 1992 година. Во 2014 година, урнатините на Џјиаохе станале дел од светското наследство на УНЕСКО на Патот на свилата во планините Тианшан, по неколку години подготовка.[6] [7]

Галерија[уреди | уреди извор]

Наводи[уреди | уреди извор]

  1. Bonavia, Judy (2004). The Silk Road: Xi'an to Kashgar. Odyssey Guides. Revised by Christoph Baumer (Reprint. изд.). Hong Kong: Air Photo International. стр. 236. ISBN 962-217-741-7.
  2. Hill, John E. (2009). Through the Jade Gate to Rome: A Study of the Silk Routes during the Later Han Dynasty, 1st to 2nd Centuries CE. Charleston, South Carolina: BookSurge. стр. 48. ISBN 978-1-4392-2134-1.
  3. Giles, Lionel (1930–1932). „A Chinese Geographical Text of the Ninth Century“. Bulletin of the School of Oriental and African Studies. 6 (4): 825–846 [p. 846]. doi:10.1017/S0041977X00123067.
  4. Stein, Aurel (1928). Innermost Asia: Detailed Report of Explorations in Central Asia, Kan-su and Eastern Iran, Carried Out and Described under the Orders of H.M. Indian Government. Oxford: Clarendon Press. p. 713.Text available here On 'yar' یار (ravine), see G. Raquette (1927),English-Turki Dictionary: Based on the Dialects of Kashgar and Yarkand, Lunds Universitet Årsskrift. N.F. Avd. 1. Bd. 23. Nr. 4, Lund: C. W. K. Gleerup, p.95. On khot[o]/ XOT, 'group of tents, town, etc.', see Charles Bawden (1997), Mongolian-English Dictionary, London: Kegan Paul, p.452.
  5. Aurel Stein, On Ancient Central-Asian Tracks: Brief Narrative of Three Expeditions in Innermost Asia and North-western China (London: Macmillan and Co, 1933), p. 270.
  6. „Silk Road Aims at Site in UNESCO World Heritage List“. china.org.cn. Посетено на 2007-09-18.
  7. „Protection Scheme for Relics on Silk Road Launched in Xinjiang“. china.org.cn. Посетено на 2007-09-18.

Надворешни врски[уреди | уреди извор]