Едноиграчка игра: Разлика помеѓу преработките
[проверена преработка] | [проверена преработка] |
с r2.5.2) (Бот Менува: pt:Jogo eletrônico para um jogador |
с [r2.6.5] Бот Менува: es:Videojuego de un jugador |
||
Ред 20: | Ред 20: | ||
[[de:Einzelspieler]] |
[[de:Einzelspieler]] |
||
[[en:Single-player video game]] |
[[en:Single-player video game]] |
||
[[es: |
[[es:Videojuego de un jugador]] |
||
[[fr:Solo (jeu vidéo)]] |
[[fr:Solo (jeu vidéo)]] |
||
[[ko:일인용 게임]] |
[[ko:일인용 게임]] |
Преработка од 12:16, 23 јануари 2011
Самостојна видеоигра или синглплеер видеоигра (англиски: single-player video game) е тип на видеоигра каде што само еден играч може да игра. „Самостојна игра“ е игра којашто може да се игра од само една личност, додека „самостоен режим на игра“ е еден од можните начини на играње[1] Најраните компјутерски игри, како Tennis for Two, Spacewar! и Pong, биле двоиграчки, а самостојните игри станале популарни малку подоцна. Во 1978 биле направени првите повеќеиграчки (групни) игри, познати како MUD-ови. Во раните 1990-ти се направени многу игри кои користат локални мрежи за групниот начин на игра. Doom е еден од значајните примери за такви игри.
Главните работи кои ги прават самостојните игри интересни се добри приказни, прекрасна графика и реалистични неиграчки ликови и противници. Меѓу позначајните примери се Half-Life, Doom и серијалот The Legend of Zelda. За помалите игри за важни лесноста на учење и достапноста (многу од нив се достапни за играње на разни мрежни места).
Некои игри се дизајнирани за да бидат играни самостојно. Такви игри се умствени игри, како Tetris, и игри на улоги со добри приказни.
Огромното мнозинство на модерните игри за конзоли и аркадни игри се дизајнирани за да бидат играни самостојно. Некои од нив имаат можност за други начини за играње, со двајца или повеќе играчи (не мора во исто време).
Наводи
Оваа статија поврзана со видеоигри е никулец. Можете да помогнете со тоа што ќе ја проширите. |