Грлено пеење

Од Википедија — слободната енциклопедија

Грлено пеење се однесува на неколку вокални практики кои се наоѓаат во различни култури низ светот.[1][2][3][4] Најкарактеристичнатo за таквите вокални практики е да се поврзе со некој тип на гутурен глас што е во контраст со најчестите типови на гласови употребени во пеењето, кои обично се претставени со градите (модални) и главите (лесни или фалсет). Грлено пеење често се опишува како предизвикување на чувство на повеќе од еден тон истовремено, т.е. слушателот перцепира две или повеќе различни музички ноти, додека пејачот произведува една вокализација.

Грлено пеење се состои од широк опсег на техники на пеење кои првично припаѓаат на одредени култури и се чини дека споделуваат некои звучни карактеристики што ги прават особено забележливи од другите култури и корисниците на мејнстрим стиловите на пеење.[5][6][7][8] [9] Етничките групи од Русија, Монголија, Јапонија, Јужна Африка, Канада, Италија, Кина и Индија, меѓу другите, го прифаќаат и вообичаено го користат терминот грлено пеење за да го опишат нивниот посебен начин на производство на глас, песна и музика.

Терминот грлено пеење очигледно не е прецизен, бидејки секоја техника на пеење вклучува создавање на звук во „грлото“, односно гласот произведен на ниво на гркланот, кој ги вклучува гласните набори и други структури.[7][10][11][9] Затоа, во принцип, би било прифатливо класичното оперско пеење или поп-пеењето да се нарече „пеење во грло“, на пример. Сепак, терминот грло не е усвоен од официјалната терминологија на анатомијата (Terminologia Anatomica) и технички не е поврзан со повеќето техники на пеење. Многу автори,писатели, изведувачи, тренери и слушатели го поврзуваат грлено пеење со призвук . грлено пеење и пеењето со призвук секако не се синоними, спротивно на она што е неточно посочено од многу речници (на пр., во дефиницијата од Британика ), но, во некои случаи, двата аспекта може да бидат јасно присутни, како на пример во техниката од Тува, со многу длабок, напнат глас и богати додатоци и украси на призвук.

Понатаму, „грлено пеење“ може да се смета како понижувачки израз за некои пејачи, бидејки може да покажува дека пејачот користи високо ниво на напор, што резултира со прилично присилен или несоодветен глас. Зборот „грлото“ обично се поврзува со груб, лут, здив или рапав глас. И покрај тоа што е термин кој се често користи во литературата почнувајќи од 1960-тите, некои современи научници имаат навика да ја избегнуваат употребата на грлено пеење како општ термин.

Постои ентузијастички и постојан меѓународен прием за концерти и работилници што ги даваат музички групи кои припаѓаат на неколку култури кои вклучуваат грлено пеење.[12][13] Покрај традиционалните етнички изведби, грлено пеење го негуваат и истражуваат бројни музичари кои припаѓаат на современите, рок, њу-еј(Нова Ера), поп и независни движења.

Видови грлени пеења[уреди | уреди извор]

Техниките на грлено пеење може да се групираат под (1) етномузиколошки пристап: земајќи ги предвид различните културни аспекти, поврзаноста со ритуалите, религиозните практики, раскажувањето приказни, трудовите песни, вокалните игри и други значења; (2) музички пристап: земајќи ги во предвид нивната уметничка употреба, основните акустички принципи и физиолошките и механичките процедури за нивно учење, обука и производство.

Најчесто споменуваните видови техники на грлено пеење, присутни во музиколошките и етномузиколошките текстови, генерално се поврзани со античките култури. Некои од нив, како пеењето од Монголија, Тува, Кина и од Сардинија, се признати од УНЕСКО како нематеријално културно наследство .

Надворешни врски[уреди | уреди извор]

Наводи[уреди | уреди извор]

  1. Aksenov, A. N. (1973). „Tuvin Folk Music“. Asian Music. 4 (2): 7–18. doi:10.2307/833827. JSTOR 833827.
  2. Lindestad, P. A.; Södersten, M.; Merker, B.; Granqvist, S. (2001). „Voice source characteristics in Mongolian "throat singing" studied with high-speed imaging technique, acoustic spectra, and inverse filtering“. Journal of Voice. 15 (1): 78–85. doi:10.1016/S0892-1997(01)00008-X. ISSN 0892-1997. PMID 12269637.
  3. Kob, Malte; Henrich, Nathalie; Herzel, Hanspeter; Howard, David; Tokuda, Isao; Wolfe, Joe (2011-09-01). „Analysing and Understanding the Singing Voice: Recent Progress and Open Questions“. Current Bioinformatics. 6 (3): 362–374. doi:10.2174/157489311796904709. ISSN 1574-8936.
  4. Sundberg, Johan (2015). Die Wissenschaft von der Singstimme. Wissner-Verlag. ISBN 978-3-89639-959-5. OCLC 1001652162.
  5. Story, Brad (2019-04-11), Welch, Graham F.; Howard, David M.; Nix, John (уред.), „The Vocal Tract in Singing“, The Oxford Handbook of Singing (англиски), Oxford University Press: 144–166, doi:10.1093/oxfordhb/9780199660773.013.012, ISBN 978-0-19-966077-3, Посетено на 2021-10-01
  6. Mergell, Patrick; Herzel, Hanspeter (1997). „Modelling biphonation — The role of the vocal tract“. Speech Communication (англиски). 22 (2–3): 141–154. doi:10.1016/S0167-6393(97)00016-2.
  7. 7,0 7,1 Lindblom, B. E.; Sundberg, J. E. (1971). „Acoustical consequences of lip, tongue, jaw, and larynx movement“. The Journal of the Acoustical Society of America. 50 (4): 1166–1179. Bibcode:1971ASAJ...50.1166L. doi:10.1121/1.1912750. ISSN 0001-4966. PMID 5117649.
  8. Fuks, L, B Hammarberg, J Sundberg (1998). „A self-sustained vocal-ventricular phonation mode: acoustical, aerodynamic and glottographic evidences“. KTH TMH-QPSR: 49–59.
  9. 9,0 9,1 Edmondson, Jerold A.; Esling, John H. (2006). „The valves of the throat and their functioning in tone, vocal register and stress: laryngoscopic case studies“. Phonology (англиски). 23 (2): 157–191. doi:10.1017/S095267570600087X. ISSN 0952-6757.
  10. Story, B. H.; Titze, I. R.; Hoffman, E. A. (1996). „Vocal tract area functions from magnetic resonance imaging“. The Journal of the Acoustical Society of America. 100 (1): 537–554. Bibcode:1996ASAJ..100..537S. doi:10.1121/1.415960. ISSN 0001-4966. PMID 8675847.
  11. Johan, Sundberg (2007). Röstlära : fakta om rösten i tal och sång. Johan Sundberg. ISBN 978-91-633-0485-9. OCLC 862100792.
  12. [1]
  13. [2]