Vogue (британско издание)

Од Википедија — слободната енциклопедија
„Vogue“
'
Кејт Мос на насловната страница на Vogue во мај 2000
Editor-in-ChiefЕдвард Енингфул
КатегорииМода
ЧестотаМесечно
ИздавачCondé Nast Publications
Прв број1916[1]
ЗемјаОбединето Кралство
СедиштеЛондон
Порталvogue.co.uk

Британски Vogue е британско модно списание со седиште во Лондон, првпат објавено есента 1916 година. Тоа е британско издание на американскиот магазин Vogue и е во сопственост и дистрибуција на Condé Nast. Уредникот на британскиот Vogue во 2012 година тврди дека „моќта на Vogue е универзално признаена. Тоа е местото каде што секој сака да биде ако сака да биде во светот на модата“, а 85% од читателите на списанието се согласуваат дека „Vogue е модната Библија“.[2] Списанието се смета дека ја поврзува модата со високото општество и класа, учејќи ги своите читатели како „да прифатат карактеристично шик и модерен изглед“.[3]

Британски Vogue е списание чиј успех се заснова на рекламирање, а не на приходи од продажба. Во 2007 година, имало 2.020 страници рекламирање во просек од 16.000 фунти на страница. Се смета дека е покомерцијално од другите изданија на Vogue.[4] Британски Vogue е најпрофитабилното британско списание, како и најпрофитабилно издание на Vogue, покрај изданијата во САД и Кина.[5]

Историја[уреди | уреди извор]

За време на Првата светска војна, Condé Nast, издавачот на Vogue морал да се справи со ограничувања на доставата во странство, како и недостатокот на хартија во Америка. Британското издание на Vogue било одговорот на овој проблем, обезбедувајќи модно покритие за Vogue на Британските Острови кога не било можно да се добие на вообичаен начин. Под вториот уредник на лондонското издание, Елспет Шампкомунал,[6] магазинот бил во суштина ист како и американскиот, освен неговиот британско-англиски правопис. Сепак, Чемпкомунал сметала дека е важно Vogue да биде повеќе од модно списание. Во него биле прикажани написи за „општеството и спортските вести, совети за здравје и убавина, патописи и едиторијали“, правејќи „вешто мешан коктел“.[7] Шампкомунал ја држела својата уредничка позиција до 1922 година.

Под неговиот следен уредник, Дороти Тод,уредничка на Vogue позната поради нејзината смелост, особено во нејзиното движење за мешање на уметноста и модата, списанието го насочило фокусот од мода во литература, со написи од Клајв Бел за ликовни изложби во Париз. Имало и забележителни одлики од познати англиски писатели како што се Вирџинија Вулф и Алдоус Хаксли.[8] Поради промените на Тод, списанието изгубило голем дел од својата публика, а таа поминала само четири години како уредник.[9] За британскиот Vogue не се верува дека навистина станало успешно сè додека не бил назначен неговиот трет уредник Алисон Сетлл во 1926 година.

Под водство на Одри Витерс (уредник од 1940 до 1960 година), списанието повторно зазело литературен правец, а за време на Втората светска војна дури учествувало и во известување за војната. Во 1944 година, американската фотографка Ли Милер ја убедила Витерс да ја испрати во Нормандија за да произведе статија за медицинска сестра за време на војната; Милер потоа го следела сојузничкиот напредок низ Европа, известувајќи за ослободувањето на Париз и испраќајќи сторија од Бухенвалд .[10] Дама Ана Винтур го уредувала британското издание од 1985 до 1987 година, пред да го преземе „Vogue“ во Newујорк.

Александра Шулман била главен уредник на списанието од 1992 до 2017 година. Кога Шулман била уредник, списанието привлекло повеќе од милион читатели. Шулман била позната по развојот на колекционерски изданија на британскиот Vogue, како што е „Златниот милениумски број“, каде познати личности и супермодели како Кејт Мос се појавија на насловната страница. Шулман, исто така, била пофалена за користењето на надежни фотографи како Марио Тестино.  Шулман станала позната по нејзиниот обид да го смени лицето на модата.  Таа ги поттикнала дизајнерите да престанат да користат модели со „нула големина“.  Во 2016 година, Шулман соработувала со фотографот Џош Олинс за да ја сними Кетрин, војвотката од Корнвол и Кембриџ на насловната страница на стогодишното издание на Vogue. Фотографиите подоцна биле прикажани во Националната галерија за портрети, Лондон [11] Списанието под Шулман било предмет на документарниот филм на Би-Би-Си на Ричард Мекер, „Апсолутно мода: Во Британски Vogue“ (2016). 

Податотека:British Vogue June 2020.jpg
Дама Џуди Денч на насловната страница од јуни 2020 година

Едвард Енинфул бил потврден за нов главен уредник на британски Vogue на 10 април 2017 година.[12] Претседателот и извршен директор на „ Condé Nast International“, Џонатан Њухаус, го најавил за наследник на Александра Шулман, нарекувајќи го Енинфул „влијателна фигура во заедниците на модата, Холивуд и музика кои го обликуваат културниот весник“, додавајќи дека „заради неговиот талент и искуство, Едвард е врвно подготвен да ја преземе одговорноста на британскиот Vogue“. Првиот број на Енинфул како главен уредник бил декемврискиот број во 2017 година, на кој на насловната страница се најде британскиот модел и активист Адвоа Абоа.[13] Во септември 2019 година, Енинфул соработувал со Меган, војвотката од Сасекс за септемвриското издание.[14] Ова издание ги истакнува „Силите за промена“, а на насловната страница се наоѓаат 15 активисти, вклучувајќи ја и глумицата Салма Хајек и интервјуа со поранешната прва дама на САД, Мишел Обама. На насловната страница на магазинот во септември 2020 година биле прикажани слики од 20 активисти поврзани со движењето „Црните животи се важни “,вклучувајќи ги Маркус Рашфорд и Адвоа Абоа. Изданието „Активизам сега“ било фотографирано од Мисан Хариман и бил првиот британски „Vogue“ фотографиран од страна на црнец во 104-годишната историја на списанието (Надин Ижевере била првата црна жена што ја фотографирала насловната страница).[15]

Критика[уреди | уреди извор]

Постои дебата околу тоа дали модната индустрија е расистичка или не, и со апсењето на британскиот дизајнер Џон Галијано, кој бил прогласен за виновен за расистички и антисемитски коментари во јавна околина,[16] како и вестите дека фризерот Џејмс Браун, кој соработувал со Кејт Мос, употребил расистички збор,[17] привлечено е повеќе внимание на ова прашање.

Поврзано[уреди | уреди извор]

Наводи[уреди | уреди извор]

  1. At 500 pages the veteran style bible looks heftier than many of its 'size zero' models[мртва врска].
  2. „Media Information“. Vogue. UK. Архивирано од изворникот на 14 April 2012. Посетено на 22 March 2012.
  3. König A. (2006). Glossy Words: An Analysis of Fashion Writing in British Vogue. Fashion Theory: The Journal of Dress, Body & Culture, 10(1/2), 205–224.
  4. english@peopledaily.com.cn (21 July 2005). „China's in vogue so Vogue's in China“. People's Daily. Посетено на 22 March 2012.
  5. Lisa Armstrong. „Vogue China celebrates 100 issues with Mario Testino edition“. The Daily Telegraph. Архивирано од изворникот на 2 April 2015. Angelica Cheung is arguably the most powerful Vogue editor in the world. Anna Wintour may be more famous, but Cheung's Vogue - the Chinese edition - is so commercially successful...
  6. „Elspeth Champcommunal Contribution“. Vogue. UK. 17 May 2011. Архивирано од изворникот на 5 April 2012. Посетено на 22 March 2012.
  7. Mahood, A., Fashioning Readers: The avant garde and British Vogue, 1920-9 in Women, 13 (1) (2002), pp. 37–47
  8. Aldous Huxley: Selected Letters". p. 144. Ivan R. Dee, 2007
  9. [Reed, C. (2006). A Vogue That Dare Not Speak its Name: Sexual Subculture During the Editorship of Dorothy Todd, 1922–26. Fashion Theory: The Journal of Dress, Body & Culture, 10(1/2), 39–71.]
  10. Drusilla Beyfus, 'Withers, (Elizabeth) Audrey (1905–2001), magazine editor' in Oxford Dictionary of National Biography (Oxford University Press, 2005)
  11. „The Duchess Is Vogue's Centenary Cover Star“. Vogue UK. Посетено на 5 January 2021.
  12. „British Vogue hires first male editor“. BBC News. 2017-04-10. Посетено на 2017-11-17.
  13. Gilbert, Sophie. „Can a New Vogue Editor Make Britain Great Again?“. The Atlantic. Посетено на 2017-11-17.
  14. Paton, Elizabeth (29 July 2019). „Meghan, Duchess of Sussex, Guest-Edits British Vogue's September Issue“. The New York Times. Посетено на 11 September 2019.
  15. Davies, Caroline (3 August 2020). „Marcus Rashford scores cover of British Vogue's September issue“. The Guardian.
  16. Ella Alexander (20 February 2012). „John Galliano found guilty“. Vogue. UK. Архивирано од изворникот на 2016-05-05. Посетено на 22 March 2012.
  17. „James Brown apologises“. Madnewsuk.com. 30 May 2011. Посетено на 22 March 2012.

Надворешни врски[уреди | уреди извор]