Анадолски јазици

Од Википедија — слободната енциклопедија
Дрво на индоевропски јазици. Анадолските јазици се прикажани најгоре.
Теорија за местоположбата на анадолските јазици.
Најголемата територијална експанзија на Хетската Империја под водство на Супилилиума I (1350–1322 п.н.е.) и Мурсили II (1321–1295 п.н.е.)
Географска местоположба на лувискиот јазик.

Анадолски јазици — стари мртви индоевропски јазици кои се зборувале на територијата на Анадолија, денешна Турција. Денес не е познато многу за овие јазици, но има зачувано мал број записи и споменици од кои се црпат јазични тези.

Потекло[уреди | уреди извор]

Анадолската група јазици, најверојатно, е една од првите која се одделила од праиндоевропскиот јазик. Оваа фаза, првата фаза на делење на праиндоевропскиот, се именува или како „индо-хетски“ или „средноиндоевропски“. Оваа развојна фаза на јазиците се датира од 4 милениум п.н.е. Според Кургановата хипотеза, има две теории за тоа како анадолските говорници стигнале до Анадолија: преку северниот правец од Кавказот и преку западниот правец преку Балканот. Според јазичарите како што се Малори, Стајнер и Ентони, теоријата за Балканот е поверојатна.[1][2]

Исчезнување[уреди | уреди извор]

По освојувањето на Анадолија од Александар Македонски, регионот потпаднал под силно хеленистичко влијание. Општото мнение на јазичарите е дека анадолските јазици исчезнале до 6 век. Така, анадолските јазици станале првата индоевропска јазична група што исчезнала. Денес се теоризира дека одреден број ерменски зборови имаат директно потекло од некој од анадолските јазици, најверојатно лувиски.

Слабо проучениот исаурски јазик, за кој се смета дека можеби е лувиски дијалект,[3] изгледа е последниот анадолски јазик кој исчезнал. Епиграфските натписи, вклучително и надгробните натписи, датираат од 5 век.[4]

Класификација[уреди | уреди извор]

Класификацијата која тука е дадена следи груб систем на поделба на оваа јазична група зададен од Роберт Бикс (2010).[5] Овој модел има само една јасно зададена подгрупа, а таа е лувиската.

Симбол: † - мртви јазици.

Во оваа јазична група можеби имало и други јазици кои не оставиле пишани докази. Така на пример, помеѓу јазичарите, има верување дека ликаонскиот и исаурскиот, но и јазиците како што се памфилиски и лутескански (мизиски) се дел од анадолските јазици, но сепак нема докази за да се разработаат.

Наводи[уреди | уреди извор]

  1. [1] Language-tree divergence times support the Anatolian theory of Indo-European origin – Russell D. Gray & Quentin D. Atkinson, Department of Psychology, University of Auckland, Auckland, New Zealand.
  2. „Mapping the Origins and Expansion of the Indo-European Language Family“.
  3. Frank R. Trombley and John W. Watt, The Chronicle of Pseudo-Joshua the Stylite (Liverpool University Press, 2000), p. 12; Linda Honey, "Justifiably Outraged or Simply Outrageous? The Isaurian Incident of Ammianus Marcellinus 14.2," in Violence in Late Antiquity: Perceptions and Practices (Ashgate, 2006), 50.
  4. Honey, "The Isaurian incident," p. 50.
  5. Beekes, R S P; Cor de Vaan, Michiel Arnoud (2011). Comparative Indo-European linguistics: an introduction (2. изд.). Amsterdam; Philadelphia: John Benjamins Publishing Company. стр. 20–22.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Fortson, Benjamin W (2010). Indo-european language and culture: an introduction. Blackwell textbooks in linguistics, 19 (2. изд.). Chichester, U.K.; Malden, MA: Wiley-Blackwell.
  • Keen, Anthony G. (1998) [1992]. Dynastic Lycia: A Political History of the Lycians & Their Relations with Foreign Powers, c. 545–362 BC. Mnemosyne: bibliotheca classica Batavia. Supplementum. Leiden; Boston; Köln: Brill.
  • Luraghi, Silvia (1998) [1993], „The Anatolian Languages“, Во Ramat, Anna Giacalone; Ramat, Paolo (уред.), The Indo-European Languages, Routledge Language Family Descriptions, London; New York: Routledge. Originally published as Le Lingue Indoeuropee.
  • Mallory, J.P. (1989). In Search of the Indo-Europeans. London: Thames and Hudson Ltd.
  • Melchert, H. Craig (2012). „The Position of Anatolian“ (PDF).
  • Melchert, H. Craig (2016). „Luwian“ (PDF).
  • Patri, Sylvain (2007). L'alignement syntaxique dans les langues indo-européennes d'Anatolie. Studien zu den Bogazkoy-Texten 49. Wiesbaden: Otto Harrassowitz. ISBN 978-3-447-05612-0.
  • Rieken, Elisabeth (2017), „The dialectology of Anatolian“, Во Fritz, Mathias; Joseph, Brian; Klein, Jared (уред.), Comparative Indo-European Linguistics, Handbooks of Linguistics and Communication Science, Berlin; New York: de Gruyter Mouton, стр. 298–308
  • Mallory, J.P. (1989). In Search of the Indo-Europeans. London: Thames and Hudson Ltd.
  • Payne, Annick (2010). Hieroglyphic Luwian: An Introduction with original Texts. SILO: Subsidia et Instrumenta Linguarum Orientis (2 revised. изд.). Wiesbaden: Harrassowitz.
  • Steiner, G. (1990). „The immigration of the first Indo-Europeans into Anatolia reconsidered“. Journal of Indo-European Studies. 18: 185–214.
  • Yakubovich, Ilya (2011), „Luwian and the Luwians“, Во Steadman, Sharon R.; McMahon, Gregory (уред.), The Oxford Handbook of Ancient Anatolia, Oxford: Oxford University Press, стр. 534–547

Надворешни врски[уреди | уреди извор]