Леон Фуко

Од Википедија — слободната енциклопедија
Леон Фуко
Леон Фуко(1819–1868)

Жан Бернард Леон Фуко (француски изговор: [ʒɑ̃ bɛʁnaʁ leɔ̃ fuko]) (18 септември 1819 – 11 февруари 1868) бил Француски Физичар најпознат по неговата демонстрација на Фуко Нишало,уред кој ја докажува ротацјата на Земјата. Тој исто така направил рано мерење на брзина на светлината, откриени вртложни струи, и е заслужен за именување на жироскоп (иако тој не го измисли).

Рани години[уреди | уреди извор]

Фуко беше син на еден издавач од Париз, роден во септември 18, 1819.По образованието добиено воглавно дома,студирал медицина,од која се откажал во полза на физиката поради крвна фобија.[1] Тој прв го насочил своето внимание на подобрување на Луис Дагеровите фотографски процеси. Три години тој му бил експериментален асистент на Алфред Дан (1801–1878) во текот на предавањата на микроскопска анатомија.

Со Hippolyte Fizeau тој извршил серија на истраги на интензитетот на светлината на сонцето, во споредба со онаа на јаглерод во лак светилка.

Средни години[уреди | уреди извор]

Во 1850,тој направил експеримент со помош на Fizeau–Фуков апарат за мерење на брзина на светлината; познат како Фуко–Fizeau експеримент, и се гледал како "возење на последната шајка во ковчегот" на Њутн корпускуларна теорија на светлината кога се покажало дека светлината патува побавно преку вода отколку низ воздух.[2]

Во 1851, тој предвидел експериментална демонстрација на ротација на Земјата околу својата оска (дневни движења).Ова експериментално подесување било користено од страна на Винченцо Вивиани уште во 1661, но станал многу познат во јавноста како Фукова работа. Фуко постигнал демонстрација со покажување на ротација во поле на осцилација на едно долго и тешко нишање суспендирано од покривот на Пантеон, Париз. Експериментот предизвикал сензација во двата учени и популарни светови,и "Фуковото нишало'" било суспендирано во големите градови низ Европа и Америка и го привлече народот . Во следната година бил користен (и наречен) жироскоп како концепциски поедноставен експериментален доказ. Во 1855,тој добил Коплеј Медал на Кралското друштвоза неговите извонредни експериментални истражувања. Претходно истата година тој бил прогласен за физичар во царската опсерваторија во Париз. Во септември 1855, тој открил дека силата потребна за ротација на бакарен диск станува поголема кога е направена за да ротира со ободот помеѓу половите на магнетот, дискот во исто време се загрева со вртложни струи или "Фукови струи" привлечени во металот.

Diagram of a variant of Foucault's speed of light experiment where a modern laser is the source of light

Во 1857, Фуко го измислил поларизаторот кој го носи неговото име ,[3] и следната година го измислил методот на тестирање огледало на рефлектирачки телескоп за да се утврди неговата форма.[4][5] т.н."Фуков нож-раб тест" кое им овозможува на работниците да се докаже дали огледалото е совршено сферично или не-сферично,има отстапување во фигурата. Пред објавување на неговите пронајдоци, тестирањето на рефлектирачки телескоп огледала беше "погодок-губиток" предлог.

Фуковиот нож-раб тест го одредува обликот на огледалото со наоѓање на фокусни должини од неговите области,најчесто наречени зони и мерени од центарот на огледалото.Во тестот,од светлосна точка која е извор на светлина, фокусирана кон центарот на искривување на огледалото и се рефлектира назад кон работ на ножот.Тестот овозможува на тестер за мерење на конусен пресек на огледалото да се провери актуелната форма на огледалото,која е неопходна за да се добие оптимална ефикасност на оптичкиот систем.Фуковиот тест се употребува и денес,особено од страна на аматери и помали комерцијални телескоп производители бидејќи е евтин и едноставен за користење и може лесно да се направи опрема.

Со Чарлс Вејстоновото револвинг огледало тој, во 1862, утврдил брзината на светлината да биде 298,000 км/с – 10,000 км/с помала од онаа добиена со претходниот експеримент,а само 0.6% во грешка со брзина на светлина.

Доцни години[уреди | уреди извор]

Во 1862 Фуко станал член на "Bureau des Longitudes" и офицер на Легија на честа.Тој станал член на Кралското друштво на London во 1864, и член на механички дел на Институтот една година подоцна. Во 1865 тој ги објавил своите документи за измена на делата на Џејмс Ват гувернерот; Тој некое време експериментирал со цел да го направи неговиот период на револуција постојан и да развие нов апарат за регулирање на електрична струја.Фуко покажал како,со таложење на транспарентен тенок филм од сребро на надворешната страна на стакло од телескоп,сонцето можело да се гледа без да се повреди окото.Неговите главни научни документи може да се најдат во Comptes Rendus, 1847–1869. Пред неговата смрт тој му се вратил на Романскиот Католицизам којшто претходно го напуштил.[6]

Смрт и наследство[уреди | уреди извор]

Grave of Jean Bernard Léon Foucault in Montmartre Cemetery

Фуко починал веројатно од прогресивна мултипла склероза[7] во February 11, 1868, во Париз и бил погребан на гробиштата на Монмартр.

Астероидот 5668 Фукое наречен по него.[8] Неговото име е на 72 имиња впишани на Ајфеловата кула.

Bibliography[уреди | уреди извор]

Collected Works:

Наводи[уреди | уреди извор]

  1. „Jean-Bertrand-Léon Foucault“. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 1913.
  2. David Cassidy, Gerald Holton, James Rutherford (2002). Understanding Physics. Birkhäuser. ISBN 0-387-98756-8.CS1-одржување: повеќе имиња: список на автори (link)
  3. Léon Foucault (August 17, 1857) "Nouveau polariseur en spath d'Island. Expérience de fluorescence" (New polarizer made of Icelandic spar. Fluorescence experiment.), Comptes rendus, vol. 45, pages 238–241. English translation: Léon Foucault (1857) "On a new polarizer of Iceland spar. Experiment on fluorescence.," The London, Edinburgh and Dublin Philosophical Magazine and Journal of Science, series 4, vol. 14, pages 552–555.
  4. L. Foucault (1858) "Description des procedes employes pour reconnaitre la configuration des surfaces optiques" (Description of the methods used to recognize the configuration of optical surfaces), Comptes rendus ... , vol. 47, pages 958–959.
  5. L. Foucault (1859) "Mémoire sur la construction des télescopes en verre argenté" (Memoir on the construction of reflecting telescopes), Annales de l'Observatoire impériale de Paris, vol. 5, pages 197–237.
  6. William Tobin (2003). The Life and Science of Léon Foucault: The Man Who Proved the Earth Rotates. Cambridge University Press. стр. 272. ISBN 9780521808552.
  7. W. Tobin, The Life and Science of Léon Foucault, Cambridge University Press (2003).
  8. Schmadel, Lutz D.; International Astronomical Union (2003). Dictionary of minor planet names. Berlin; New York: Springer-Verlag. стр. 480. ISBN 978-3-540-00238-3. Посетено на 9 September 2011.

Further reading[уреди | уреди извор]

  • Amir D. Aczel, Pendulum: Léon Foucault and the Triumph of Science, Washington Square Press, 2003, ISBN 0-7434-6478-8
  • Umberto Eco, Foucault's Pendulum (trans. William Weaver). Secker & Warburg, 1989.
  • William Tobin, Perfecting the Modern Reflector. Sky & Telescope, October 1987.
  • William Tobin, Léon Foucault. Scientific American, July 1998.
  • William Tobin, The Life and Science of Léon Foucault: The Man who Proved the Earth Rotates. Cambridge University Press, 2003. ISBN 0-521-80855-3
  • Foucault Disk – Interactive Java Tutorial Архивирано на 21 септември 2013 г. Foucault created this device showing how eddy currents work (National High Magnetic Field Laboratory)
  • "Foucault and Measuring the Speed of Light in Water and in Air", analysis of his 1853 thesis (BibNum, click "À télécharger" for English text)