Анри Лафонтен

Од Википедија — слободната енциклопедија
Анри Мари Лафонтен
Henri Marie La Fontaine
Анри Лафонтен
Роден(а)Анри Мари Лафонтен
22 април 1854(1854-04-22)
Брисел, Белгија
Починал(а)14 мај 1943(1943-05-14) (возр. 89)
Брисел, Белгија
Занимањеправник
Познат(а) поНобелова награда за мир во 1913

Анри Лафонтен (француски: Henri La Fontaine), (22 април 1854, Брисел14 мај 1943, Брисел) – белгиски меѓународен адвокат и претседател на Меѓународното биро за мир. Тој ја добил Нобеловата награда за мир во 1913 година, бидејќи „тој беше ефикасен водач на мировнот движење во Европа“.[1]

Животопис[уреди | уреди извор]

Лафонтен е роден во Брисел на 22 април 1854 година и студирал право на Бриселскиот слободен универзитет (денес поделен на франкофонски Бриселски слободен универзитет и фламански Бриселски слободен универзитет). Во 1877 година бил примен во адвокатската комора и изградил репутација и авторитет за меѓународно право. Тој и неговата сестра Леони Лафонтен биле меѓу првите адвокати за женски права и право на глас на жените, а во 1890 година ја формирале Белгиската лига за права на жените.[2] Во 1893 година, станал професор по меѓународно право на Бриселскиот слободен универзитет и две години подоцна бил избран во Белгискиот сенат како член на Социјалистичката партија. Од 1919 до 1932 година бил претседател на сенатот.

Лафонтен рано покажал интерес за Меѓународното било за мир, основано во 1882 година, и бил влијателен во напорите на бирото да ги реализира Хашките мировни конференции во 1899 и 1907 година. Бил претседател на бирото од 1907 до својата смрт во 1943 година.[2] Првата светска војна го убедил Лафонтен дека светот ќе воспостави меѓународен суд по враќањето на мирот. Тој предложил бројни можни членови, вклучително Џозеф Хоџис Чоат, Илајхју Рут, Чарлс Вилијам Елиот и Andrew Диксон Вајт.[3] Лафонтен исто така ја промовирал идејата за обединување на светските мировни организации.[4]

Бил член на белгиската делегација на Париската мировна конференција во 1919 година и на собранието на Лигата на народите (1920–21).[2] Меѓу другите негови напори за јакнење на светскиот мир, тој го основал Светскиот интелектуален центар (подоцна споен во Институтот за интелектуална соработка на Лигата на народите) и предложил организации како светски училишта и универзитета и светски парламент. Во 1907 година, со Пол Отлет, ја основал Унијата на меѓународни асоцијации. Исто така бил соосновач на Меѓународниот библиографски институт (кој подоцна станал Меѓународна федерација за информации и документација) заедно со Пол Отлет. Во оваа улога, тој и Отлет присуствувале на Светскиот конгрес за универзална документација во 1937 година.[5]

Анри Лафонтен бил слободно ѕидарствослободен ѕидар и член на ложата Пријатели филантропи (Les Amis Philanthropes) во Брисел. Починал на 14 мај 1943 година во Брисел.

Трудови[уреди | уреди извор]

Анрил Лафонтен бил автор на бројни правни прирачници и документирана историја на меѓународната арбитража:

  • Права и обврски на претприемачите на јавни работи (Les droits et des obligations des entrepreneurs de travaux publics) (1885)
  • Договор за фалсификување (Traité de la contrefaçon) (1888)
  • Меѓународна пазикризија (Pasicrisie internationale) (1902)
  • Библиографија на мирот и арбитражата (Bibliographie de la Paix et de l'Arbitrage) (1904)

Исто така тој бил основач на ревијата Меѓународен живот.

Белешки[уреди | уреди извор]

  1. "Henri La Fontaine – Facts". Nobelprize.org. Nobel Media AB 2014. Web. 19 January 2017.
  2. 2,0 2,1 2,2 „Henri La Fontaine, Won Nobel Prize“. The New York Times: 25. 27 May 1943.
  3. „Nominees for World Court“. The New York Times: 2. 6 October 1916.
  4. „Many Repudiate Peace Society Plan“. The New York Times: 3. 20 February 1917.
  5. Wedgeworth, Robert (1 January 1993). World Encyclopedia of Library and Information Services. ALA Editions. стр. 642. ISBN 978-0-8389-0609-5. Посетено на 11 October 2011.

Наводи[уреди | уреди извор]

  •  Lafontaine, Henri (англиски)“. Encyclopedia Americana. 1920. List of Jobs.

Надворешни врски[уреди | уреди извор]