Одржлива енергија

Од Википедија — слободната енциклопедија

Одржлива енергија, понекогаш нарекувана и зелена енергијаенергија произведена и искористена на таков начин што „ги задоволува денешните потреби, без да ја наруши способноста на идните генерации да ги задоволат своите потреби“.[1][2]

Поимот „одржлива енергија“ често се користи како синоним со терминот обновлива енергија. Општо земено, обновливите извори на енергија, како што се сончевата, ветерната и хидроелектричната енергија, се сметаат за одржливи. Сепак, одредени проекти за обновлива енергија, како што е сечењето на шумите за производство на биогорива, може да доведе до слична или полоша штета врз животната средина како и употребата на енергија од фосилните горива. Јадрената енергија е безбеден извор на незагадувачка енергија, но нејзината одржливост е предмет на расправа поради производството на јадрен отпад и ограничените извори на ураниум.

Енергетскиот премин кон исполнување на светските потреби за електрична енергија, греење, ладење и енергија за превоз на одржлив начин се смета за еден од најголемите предизвици со кои се соочува човештвото во XXI век. На светско ниво, скоро милијарда луѓе немаат пристап до електрична енергија, а околу 3 милијарди луѓе се потпираат на горива што испуштаат многу чад како дрво, јаглен или животински измет за готвење храна. Овие и фосилните горива се најголем придонесувач за загадувањето на воздухот, што предизвикува околу 7 милиони смртни случаи годишно. Производството и потрошувачката на енергија емитува над 70 % од емисиите на стакленички гасови предизвикани од човекот.

Предложените цели за ограничување на глобалното затоплување на 1,5 °C, вклучуваат брз премин кон методите за производство на електрична енергија со ниски емисии и промени кон зголемена употреба на електричната енергија во сектори како што е превозот. Целите исто така вклучуваат мерки за намалување на потрошувачката на енергија, со употребата на јаглеродно-неутрални горива, како што е водородното гориво произведено од обновлива електрична енергија или со јаглеродно собирање и складирање.[3] За постигнување на овие цели ќе бидат потребни владини напори, вклучително цената на јаглеродот, специфични енергетски политики и постепено откажување од субвенционирањето на фосилните горива.

Големи количества на ветерна и сончева енергија, кои се непостојани извори на енергија, можат да се додадат во електричната мрежа без дополнителна инфраструктура како што е мрежното енергетско складирање. Овие извори генерирале 8.5 % од светскиот електрицитет во 2019 година, а овој придонес брзо се зголемува.[4] Од 2019 година, трошоците за ветерната и сончевата енергија, како и батериите, се предвидени да паѓаат.

Дефиниции[уреди | уреди извор]

Градбите во Сончевата населба во Шлиерберг вклучуваат сончеви плочи на покривот и се изградени за максимална енергетска ефикасност. Како резултат, тие произведуваат повеќе енергија отколку што трошат.

Концептот за одржлив развој бил опишан од Светската комисија за животна средина и развој во книгата од 1987 година Нашата заедничка иднина.[1] Овде, дефиницијата за „одржливост“, што сега се користи нашироко, гласи: „Одржливиот развој треба да ги задоволи денешните потреби, без притоа да се загрози можноста на идните генерации да ги задоволат нивните потреби“.[1] Во својата книга, Комисијата опишува и четири клучни елементи на одржливост во однос на енергијата: способноста да се зголеми снабдувањето со енергија за да се исполнат растечките човечки потреби, енергетската ефикасност и зачувување, јавното здравје и безбедноста, и „заштитата на биосферата и спречувањето на повеќе локализирани форми на загадување“.[5]

Оттогаш се понудени различни дефиниции што значи одржлива енергија, кои исто така се засноваат на трите столба на одржливиот развој, имено животната средина, економијата и општеството.[6]

  • Критериумите за животната средина ги вклучуваат емисиите на стакленичките гасови, влијанието врз биоразновидноста и производството на опасен отпад и емисии на токсични материи.
  • Економските критериуми ги вклучуваат трошоците за енергија, без разлика дали енергијата сигурно се доставува до корисниците и ефектите врз работните места поврзани со производството на енергија.
  • Социјално-културните критериуми го вклучуваат спречувањето на војните околу снабдувањето со енергија (енергетска безбедност) и долгорочната достапност на енергија.

Принципот на организирање на одржливоста е одржливиот развој, кој ги вклучува четирите меѓусебно поврзани области: екологија, економија, политика и култура.[7]

Економската комисија на ООН за Европа ја дефинира одржливата енергија засновано на три столба: животна средина, енергетска безбедност и квалитет на живот.[8]

Позадина[уреди | уреди извор]

Обезбедувањето на одржлива енергија нашироко се гледа како еден од најголемите предизвици со кои се соочува човештвото во XXI век, во смисла на задоволување на потребите на сегашноста и во однос на ефектите врз идните генерации.[9][10] Бил Гејтс во 2011 година рекол:

Ако ми дадете избор да ги одберам следните 10 американски претседатели или да се осигурам дека енергијата ќе е еколошка, па макар и да е поскапа за 1/4, ќе ја одберам енергијата.[11]

На светско ниво, 940 милиони (13 % од светот) луѓе немаат пристап до електрична енергија, а 3 милијарди луѓе се потпираат на нечисти горива за готвење.[12] Загадувањето на воздухот, предизвикано главно од согорувањето на гориво, убива околу 7 милиони луѓе годишно.[13] Седмата цел за одржлив развој на ООН повикува на „пристап до достапна, сигурна, одржлива и модерна енергија за сите“ до 2030 година.[14]

Производството и потрошувачката на енергија се главни придонесувачи за климатските промени, одговорни за 72 % од годишните емисии на стакленички гасови предизвикани од човекот, заклучно со 2014 година. Производството на електрична енергија и топлина придонесува за 31 % од емисиите на стакленички гасови предизвикани од човекот, употребата на енергија во превозот придонесува за 15 %, а употребата на енергија во производството и градежништвото придонесува за 12 %. Дополнителни 5 % се ослободуваат преку процесите поврзани со производство на фосилните горива и 8 % преку разни други форми на согорување на гориво.[15][16] Од 2015 година, 80 % од примарната енергија во светот се произведува од фосилни горива.[17]

Во земјите во развој, над 2,5 милијарди луѓе се потпираат на традиционалните шпорети за готвење[18] и отворен оган за горење различни видови биомаса или јаглен за греење или готвење. Оваа практика предизвикува штетно локално загадување на воздухот и ја зголемува опасноста од пожари, што резултира со околу 4,3 милиони смртни случаи годишно.[19] Дополнително, сериозна локална штета на животната средина, вклучително и опустинување, може да биде предизвикана од прекумерната берба на дрво и друг запалив материјал.[20] Заради тоа, поддршката за употреба на почисти горива и поефикасни технологии за готвење е еден од главните приоритети на иницијативата одржлива енергија за сите на ООН. Од 2015 година, напорите за дизајнирање чисти шпорети за готвење кои се евтини, се напојуваат со одржливи извори на енергија и се прифатливи за корисниците, се разочарувачки.

Во 2020 година, МЕА предупреди дека економските превирања предизвикани од избувнувањето на коронавирусот можат да ги спречат или одложат напорите на компаниите да инвестираат во зелена енергија.[21][22][23] Појавата може потенцијално да го забави светскиот премин кон чиста енергија доколку не се преземе нешто.[24]

Предложени цели за ублажување на климатските промени[уреди | уреди извор]

Ветерната фарма „Банги“ на Филипините.
Работници конструираат низа на сончеви плочи во Малави

Анализа на трошоците и придобивките е направена од низа различни специјалисти и агенции за да се утврди најдобриот пат до декарбонизирање на снабдувањето со енергија во светот.[25][26] Специјалниот извештај за глобалното затоплување од 1,5°C од 2018 година вели дека за ограничување на затоплувањето на 1,5 °C и избегнување на најтешките ефекти од климатските промени, „глобалните нето емисии на CO
2
предизвикани од човекот ќе треба да паднат за околу 45 % од нивото во 2010 година до 2030 година, достигнувајќи нула во околу 2050 година“. Како дел од овој извештај, работната група на ИПЦЦ за ублажување на климатските промени прегледа различни претходно објавени трудови што опишуваат патеки (т.е. сценарија и портфолија на опции за ублажување) за стабилизирање на климатскиот систем преку промени во енергијата, употребата на земјиштето, земјоделството и други области.

Целите што се во согласност со ограничувањето на предупредувањето до приближно 1,5 °C предлагаат брз премин кон производство на електрична енергија преку методи со помали емисии и зголемување на употребата на електрична енергија наместо други горива во сектори како што е превозот.[27] Овие цели ги имаат следниве одлики:

  • Обновлива енергија: Процентот на примарна енергија обезбедена од страна на обновливите извори на енергија да се зголемува од 15 % во 2020 година на 60 % во 2050 година.[27] Бројот на примарна енергија обезбедена од страна на зголемувањето на употребата на биомаса од 10 % до 27 %,[27] со контрола за тоа дали употребата на земјиштето се менува при растењето на биомасата.[27] Придонесот од ветерна и сончева енергија да се зголемува од 1,8 % на 21 %.[27]
  • Јадрена енергија: Пропорциите на примарна енергија испорачана од јадрена енергија да зголеми од 2.1% во 2020 година на 4 % во 2050 година. Повеќето цели налагаат зголемување на употребата на јадрена енергија, но некои налагаат намалување. Причината за широкиот опсег на можности е дека распоредувањето на јадрената енергија „може да биде ограничена од општествените преференции“.[27]
  • Јаглен и нафта: Помеѓу 2020 и 2050 година, процентот на примарна енергија од јаглен да опадне од 26 % на 5 %, а процентот на нафта да опадне од 35 % на 13 %.[27]
  • Природен гас: Во повеќето цели, процентот на примарна енергија што се снабдува со природен гас се намалува, но во некои цели, тој се зголемува. Користејќи ги просечните вредности на сите дадени цели, процентот на примарна енергија од природен гас би опаднал од 23 % во 2020 година на 13 % во 2050 година.[27]
  • Јаглеродно собирање и складирање: Целите налагаат поголема употреба на јаглеродно собирање и складирање при производство од биоенергија и енергија на фосилни горива.[27]
  • Електрификација: Во 2020 година, околу 20 % од крајната употреба на енергија се обезбедува од електричната енергија. До 2050 година, овој процент е повеќе од двојно зголемен во повеќето цели.[27]
  • Енергетска штедливост: Целите опишуваат методи за зголемување на енергетската ефикасност и намалување на побарувачката на енергија во сите сектори (индустријата, градбите и превозот). Со овие мерки, целите налагаат дека употребата на енергија би останала иста во периодот помеѓу 2010 и 2030 година, а би се зголемувала соодветно до 2050 година.[27]

Енергетска ефикасност[уреди | уреди извор]

Енергетската ефикасност и обновливата енергија честопати се сметаат за столбови близнаци на одржливата енергија.[28][29] Меѓународната енергетска агенција проценува дека 40 % од намалувањето на емисиите на стакленички гасови потребни од Парискиот договор можат да се постигнат со зголемување на енергетската ефикасност.[30] Можностите за подобрување од страната на побарувачката на енергетската равенка се разновидни како оние од страната за снабдување и честопати нудат значителни економски придобивки.[31] На пример, постои значителен потенцијал за зголемување на енергетската ефикасност при готвењето во земјите во развој, што исто така би помогнало да се намали смртноста од загадувањето на воздухот. Подобрената енергетска ефикасност, исто така, ја зголемува енергетската безбедност за земјите увознички, бидејќи тие помалку би се потпирале на регионите за производство на нафта.[32]

Во периодот помеѓу 2015 и 2018 година, се бележи стабилен пад во подобрувањата во енергетската ефикасност. Во превозот, преференциите на потрошувачите за поголеми автомобили се дел од причините на падот. На глобално ниво, ниту владите не го зголемиле нивото на амбиција за политиката за енергетска ефикасност во овој период.[32] Политиките за подобрување на ефикасноста вклучуваат градежни кодови, стандарди за изведба и цената на јаглеродот.[33] Ефикасноста го забавува растот на побарувачката на енергија, така што зголемувањето на испораката на чиста енергија може да направи големи намалувања на употребата на фосилни горива. Историска анализа од 2011 година покажува дека стапката на подобрување на енергетската ефикасност е генерално пониска од стапката за побарувачката на енергија, како резултат на континуираниот раст на економијата и населението. Бидејќи емисиите на јаглерод во текот на изучениот период се во комбинација со вкупната употреба на енергија, и покрај придобивките за енергетска ефикасност, вкупните емисии на јаглерод продолжиле да се зголемуваат. Со оглед на термодинамичките и практичните граници на подобрувањето на енергетската ефикасност, забавувањето на растот на побарувачката на енергија е суштинско.[34]

Обновливи извори на енергија[уреди | уреди извор]

Графикон на потрошувачката на обновлива енергија (1965 — 2019)

Кога се зборува за извори на енергија, термините „одржлива енергија“ и „обновлива енергија“ често се користат обострано, но одредени проекти за обновлива енергија предизвикуваат значителни проблеми со одржливоста. Технологиите за обновливи извори на енергија се суштински за одржливата енергија, бидејќи тие придонесуваат за светската енергетска безбедност и ја намалуваат зависноста од изворите на фосилни горива, со што се намалуваат емисиите на стакленички гасови.[35]

Сончева енергија[уреди | уреди извор]

11 мегаватна сончева електрана во близина на Серпа, Португалија (38°1′51″N 7°37′22″W / 38.03083° СГШ; 7.62278° ЗГД / 38.03083; -7.62278)

Во 2019 година, сончевата енергија обезбедила околу 3 % од глобалната електрична енергија.[4] Повеќето сончеви технологии користат фотоволтаични (ФВ) ќелии за претворање на светлината во електрична енергија. Сончевите плочи можат да се вградат на згради или да се постават во т.н. сончеви паркови поврзани на електричната мрежа. Концентрираната сончева енергија произведува топлина за да напојува топлински мотори.[1] Сончевата енергија првично се користела за енергија од мал обем, како напојување на калкулатори и обезбедување на електрична енергија за оддалечените области. Иако генерално има гаранција од 25 години, се проценува дека еден просечен сончева плоча ќе трае до 40 години[36] и скоро сите негови делови ќе можат да се рециклираат.[37]

Денес, фотоволтаичните (ФВ) панели имаат можност да претворат околу 24 % од сончевата светлина што ги погодува во електрична енергија.[38] Со ова темпо, сончевата енергија сèуште има многу предизвици за широко распространета имплементација, но постигнат е постојан напредок во намалувањето на производствената цена и зголемувањето на фотоволтаичната ефикасност. Во 2008 година, истражувачите од Масачусетскиот институт за технологија (МИТ) развија метод за складирање на сончевата енергија користејќи ја за производство на водородно гориво од вода.[39] Ваквото истражување е насочено кон решавање на пречките со кои се соочува развојот на сончевата технологија за складирање на енергија, за понатамошна употреба во текот на ноќните часови кога нема сонце.

Сончевата куќа #1 (1939) на МИТ, користела само сезонско складирање на топлинската енергија (СТЕС) за греење низ целата година.

Сончево греење[уреди | уреди извор]

Скица на колекторско параболно корито
Page 'Solar water heating' not found

Ветерна енергија[уреди | уреди извор]

Ветерна моќ: практичен капацитет ширум светот[40]

Ветерната енергија го користи ветерот за да ја обезбеди механичката моќ преку турбините на ветер за да ги напојува електричните генератори. Во 2019 година, ветерната енергијата обезбедила околу 6 % од глобалното снабдување со електрична енергија. Енергијата на ветерот е одржлива и обновлива енергија и има многу помало влијание врз животната средина во споредба со согорувањето на фосилните горива. Ветерните електрани се состојат од многу поединечни турбини на ветер, кои се поврзани со мрежата за пренос на електрична енергија. Ветерот на копно е евтин извор на електрична енергија, конкурентен, а на многу места и поевтин од постројките за јаглен или гас.[41][42][43]

Ветерните електрани на копно, исто така, имаат влијание врз пределот, бидејќи обично треба да се рашират на поголемо земјиште од другите електрични централи[44] и треба да се градат во диви и рурални области, што може да доведе до „индустријализација на селата“[45] и загуба на живеалиштата. Ветерот во морето е постојан и посилен отколку на копно, па крајбрежните фарми имаат помало визуелно влијание, но трошоците за изградба и одржување се поголеми. По околу 20 години, сечилата на турбината на ветер треба да се заменат со поголеми ножеви, а истражувањето продолжува за тоа како најдобро да се рециклираат и како да се произведат ножеви кои се полесни за рециклирање.[46]

Хидроенергија[уреди | уреди извор]

Браните на хидроелектраните се едни од најраспространетите извори на одржлива енергија.

Меѓу изворите на обновлива енергија, хидроцентралите ја имаат предноста на долговечноста — многу постојни централи работат повеќе од 100 години. Исто така, хидроцентралите се чисти, имаат малку емисии и можат да ја компензираат непостојаноста на ветерната и сончевата енергија.[47] Критиките упатени кон хидроцентралите од големи размери вклучуваат: дислокација на луѓето што живеат каде што се планираат резервоарите и ослободување на стакленички гасови за време на изградбата и поплавувањето на резервоарот.[48] Сепак, откриено е дека високите емисии се поврзани само со плитки акумулации во топли (тропски) локации, а иновациите во технологијата на хидроенергетските турбини овозможуваат ефикасен развој на хидроелектрични проекти со ниско влијание врз реката.[49] На пример, „hidroEngine“ на „Schneider Linear“ е едноставно робустен и економичен.[50]

Во 2019 година, со хидроенергија се снабдила 16 % од светската електрична енергија, што е помалку од скоро 20 % од средината до крајот на XX век,[51][52] а со хидромоќ се снабдила Канада за 60 % и Бразил со скоро 80 %[51] Од 2017 година, изградбата на нови хидроцентрали е запрена или забавена од 1980 година во повеќето земји, освен во Кина.[51]

Биомаса[уреди | уреди извор]

Плантажа со шеќерна трска што дозволува производство на етанол во Бразил
Топлинско-енергетска електрана што користи дрво за да обезбеди струја за над 30.000 домаќинства во Франција

Биомасата е биолошки материјал добиен од живи, или неодамна живи организми. Како извор на енергија, биомасата може да се изгори за да се произведе топлина и да се генерира електрична енергија или да се претвори во модерни биогорива како што се биодизелот и етанолот.

Биомасата е исклучително разновидна и еден од најкористените извори на обновлива енергија. Таа е достапна во многу земји, што ја прави привлечна за намалување на зависноста од увезени фосилни горива. Ако производството на биомаса е добро управувано, емисиите на јаглерод може значително да се неутрализираат со апсорпција на јаглерод диоксид од растенијата за време на нивниот животен век. Сепак, овој „јаглероден долг“ може да се врати премногу доцна (особено во САД).[53] Ако изворот на биомаса е земјоделски или комунален отпад, горењето или претворањето во биогас, исто така, обезбедува начин за отстранување на овој отпад.[20] Производството на биоенергија може да се комбинира со јаглеродното прибирање и складирање за да се создаде систем со нула јаглерод или негативен јаглерод, но сомнително е дека овој начин може да се примени доволно брзо.[54]

Ако се собере биомаса од земјоделските култури, како што се насадите на дрвја, одгледувањето на овие култури може да ги измести природните екосистеми, да ги деградира почвите и да троши водните ресурси и синтетичките ѓубрива.[20][55] Во некои случаи, овие влијанија всушност можат да резултираат со поголеми вкупни емисии на јаглерод во споредба со користењето на горива засновани на нафта.[55][56]

Биогорива[уреди | уреди извор]

Биогоривата се горива, како што е етанолот, произведени од разни видови на биомаса, како што е пченката или шеќерната репка. Биогоривата обично се течни и се користат за напојување на превозот, честопати се мешаат со течни фосилни горива како што се бензин, дизел или керозин. Од 2020 година се расправа кои се одржливи биогорива.

Целулозниот етанол има многу придобивки во однос на традиционалниот етанол заснован на пченка. Не одзема или пак коси со снабдувањето со храна, бидејќи се произведува од дрво, трева или делови од растенија што не се јадат.[57] Покрај тоа, некои студии покажаа дека целулозниот етанол е потенцијално поекономичен и економски одржлив од етанолот заснован на пченка.[58] Од 2018 година, напорите за комерцијализирање на производството на целулозен етанол се главно разочарувачки, но новите комерцијални напори продолжуваат.[59][60]

Употребата на земјоделското земјиште за одгледување гориво може да резултира со помалку земјиште на располагање за одгледување храна. Бидејќи фотосинтезата е суштински неефикасна, а земјоделските култури исто така бараат значителни количини на енергија за собирање, сушење и транспорт, количината на произведена енергија по единица површина на земјата е многу мала, во опсег од 0,25 до 1,2 Wh/m2 (вати на метар квадратен)[55] Во Соединетите Држави, етанолот врз основа на пченка заменил помалку од 10 % од употребата на моторен бензин од 2011 година, а потрошил околу 40 % од годишната жетва на пченка во земјата.[55] Во Малезија и Индонезија, расчистувањето на шумите за производство на палмино масло за биодизел доведе до сериозни социјални и еколошки ефекти, бидејќи овие шуми се критични јаглеродни мијалници и живеалишта за загрозените видови.[61] Во 2015 година, годишното глобално производство на течни биогорива било еквивалентно на 1,8 % од енергијата извлечена од сурова нафта.[51]

Геотермална енергија[уреди | уреди извор]

Една од многуте централи во Гејзерс, геотермално поле во Калифорнија, со вкупна моќност од над 750 MW.

Геотермалната енергија се произведува со доаѓање во допир со топлинската енергија создадена и зачувана во земјата. Таа произлегува од радиоактивното распаѓање на изотопот на калиумот и другите елементи што се наоѓаат во Земјината кора.[62] Геотермалната енергија може да се добие со дупчење во земјата, многу слично со истражувањето на нафта, а потоа се носи со течност за пренос на топлина (на пр. вода, саламура или пареа). Во рамките на овие системи, на кои им е неопходна течноста, постои можна загриженост од слегнување и контаминација на подземните водни ресурси. Затоа, заштитата на ресурсите на подземните води е неопходна во овие системи. Ова значи дека е потребно внимателно производство и инженерство на акумулацијата во резервоарите на геотермалните системи во кои доминира течноста.[63] Геотермалната енергија се смета за одржлива бидејќи таа топлинска енергија постојано се надополнува.[64]

Геотермалната енергија може да се искористи за производство на електрична енергија за греење. Технологиите што се користат вклучуваат централи за сува пареа, централи за пареа и централи со бинарен циклус. Заклучно со 2010 година, геотермалното производство на електрична енергија се користело во 24 земји,[65] додека геотермалното греење се користи во 70 земји.[66] Меѓународните пазари пораснале со просечна годишна стапка од 5 % во текот на три години до 2015 година.[67]

Геотермалната енергија се смета за одржлив, обновлив извор на енергија, бидејќи собирањето на топлината е мала во споредба со топлинската содржина на Земјата.[68] Емисиите на стакленички гасови во геотермалните електрани се во просек 45 грама јаглерод диоксид по киловат-час електрична енергија или помалку од 5 % од онаа на обичните постројки на јаглен.[66]

Морска енергија[уреди | уреди извор]

Морската енергија е главно моќта од плимата и моќта од брановите. Од 2020 година, неколку мали централи на плима и осека работат во Франција и Кина,[51] а инженерите продолжуваат да се обидуваат да ја направат опремата за брановата моќ поотпорна од невремињата.[69]

Необновливи извори на енергија[уреди | уреди извор]

Јадрена енергија[уреди | уреди извор]

Electricity generation related CO 2 emissions in France as of 27 May 2020 with overall CO 2 intensity of 52 gCO2eq/kWh.
Вкупни CO
2
емисии за производство на електрична енергија во Франција до 27 мај 2020 година со вкупен интензитет од 52 gCO2eq/kWh. electricitymap.org

Јадрените централи се користат од 1950-тите години за незагадувачко производство, стабилна електрична енергија, без да создаваат локално загадување на воздухот. Во 2012 година, атомските централи во 30 земји генерирале 11 % од глобалната електрична енергија.[70] Меѓувладиниот панел за климатски промени смета дека јадрената енергија е нискојаглероден извор на енергија, со емисии на стакленички гасови (вклучувајќи ископување и преработка на ураниум) слични на емисиите од обновливите извори на енергија.[71] Од 2020 година, јадрената енергија обезбедува 50 % од електричната енергија во Европската Унија со ниско ниво на јаглерод и 26 % од вкупното производство на енергија во Европа.[72]

Постои значителна полемика околу тоа дали јадрената енергија може да се смета за одржлива, а дебатите се вртат околу ризикот од јадрени несреќи, трошоците и времето потребни за изградба на нови постројки, генерирање радиоактивен јадрен отпад и потенцијалот на јадрената енергија да придонесе кон јадрено проширување. Овие проблеми го поттикнаа антијадреното движење и доведоа до намалување на придонесот на јадрената енергија во глобалното снабдување со електрична енергија од 1993 година.[70] На глобално ниво, спротивставувањето кон јадрената енергија изнесуваше 62 % во 2011 година.[73] Јавната поддршка на јадрената енергија е честопати мала како резултат на безбедносни проблеми, меѓутоа за секоја произведена единица на енергија, јадрената енергија е далеку побезбедна од енергијата на фосилните горива. Рудниците за ураниум што се користат за гориво на јадрените постројки за јадрено цепење е необновлив ресурс, но постојат доволни количини за да се обезбеди снабдување за стотици години.[74]

Electricity generation related CO 2 emissions in Germany as of 27 May 2020 with overall CO2 intensity of 257 gCO2eq/kWh.
Вкупни CO
2
емисии за производство на електрична енергија во Германија до 27 мај 2020 година со вкупен интензитет од 257 gCO2eq/kWh. electricitymap.org

Традиционалните еколошки групи како Грин пис и Клубот Сиера се противат на секаква употреба на јадрена енергија.[75] Поединци кои ја опишале јадрената енергија како зелен извор на енергија се филантропот Бил Гејтс[76] и екологистот Jamesејмс Ловлок.[77]

Проценката на сигурноста за веќе постоечките атомски централи да ги прошират своите животи, можеби и до 80 години,[78] продолжува.[79] Без оглед на несреќите во минатото, јадрената енергија останува најбезбеден извор на енергија на располагање по единица енергија во споредба со другите извори.[80]

Некои понови дизајни на јадрени реактори се способни да извлекуваат енергија од јадрениот отпад и кога ќе биде безбеден (или значително помалку опасен) и имаат одлики на дизајнот што во голема мера ја минимизираат можноста за јадрена несреќа. Овие дизајни (на пример, реакторот на стопена сол) допрва треба да се комерцијализираат. Ториумот е цепен (расцеплив) материјал што се користи во јадрената енергија заснована на ториум. Циклусот на гориво на ториум дава неколку потенцијални предности во однос на циклусот на гориво со ураниум, вклучувајќи поголемо изобилство, супериорни физички и јадрени својства, подобра отпорност кон ширењето на јадреното оружје[81][82][83] и намалено производство на плутониум. Затоа, понекогаш се третира како одржлив извор.[84]

Јадрено соединување[уреди | уреди извор]

Потенцијален извор на енергија е јадреното цепење (за разлика од јадреното цепење што се користи денес). Соединувањето е реакцијата што постои во ѕвездите, вклучувајќи го и Сонцето. Соединувачките реактори што моментално се во изградба (МТНЕР) се очекува да бидат суштински безбедни поради недостатокот на јадрена верижна реакција и со тоа што не произведуваат долгорочен јадрен отпад.[85] Горивата за реактори на јадрено соединување се многу достапни, како девтериум, литиум и тритиум.[86]

Одржливи енергетски системи[уреди | уреди извор]

Сектори[уреди | уреди извор]

Моќ[уреди | уреди извор]

Во споредба со греењето и превозот, обновливите извори на енергија се зголемени значително побрзо во енергетскиот сектор. Почнувајќи од 2018 година, околу една четвртина од целата енергија доаѓа од современи обновливи извори.[87]

Топлина[уреди | уреди извор]

Предмет на расправа се улогите на топлината од отпадот,[88] сончевата топлинска енергија, геотермалната енергија, електрификацијата, биомасата и водородот во производството на одржлива топлина.[89][90][91]

Транспорт[уреди | уреди извор]

Постојат повеќе начини да се направи транспортот одржлив. Јавниот превоз обично бара помалку енергија по патник отколку личните возила, како што се автомобилите. Во градовите, транспортот може да се направи почист со стимулирање на немоторен транспорт, како што е велосипедизмот. Енергетската ефикасност на автомобилите значително се зголемува, често поради иновациите водени од регулативите. Електричните возила користат помалку енергија на километар, а бидејќи електричната енергија одржливо се создава полесно од горивото, исто така придонесува за поодржлив превоз.[92] Водородните возила можат да станат алтернатива на електричните возила, но забележале помал удел.[93]

Јаглеродно собирање и складирање[уреди | уреди извор]

Во теорија, емисиите на стакленички гасови на централите на фосилно гориво и биомаса можат значително да се намалат преку јаглеродно собирање и складирање, иако овој процес е скап. Според меѓувладиниот панел за климатски промени, патот со најниски трошоци за исполнување на целта од 2 °C вклучува масовно распоредување на еден специфичен вид на технологија за спречување на негативни емисии наречена биоенергија од јаглеродно прибирање и складирање или БЕЈПС.[94] Сепак, за постигнување на оваа цел преку БЕЈПС потребни се повеќе ресурси отколку што се моментално достапни ширум светот. На пример, за да се зафатат 10 милијарди тони CO
2
годишно (GtCO
2
/y) ќе треба биомаса голема колку 40 % од светските земјоделски култури.[95]

Управување со непостојаните извори на енергија[уреди | уреди извор]

Во ревирзибилните хидроелектрани, водата се пумпа нагоре кога производството на електричната енергија ја надминува побарувачката. Водата подоцна се ослободува за да се генерира хидроелектрична енергија.

Сончевата и ветерната моќ се променливи извори на обновлива енергија (НОЕ) кои снабдуваат електрична енергија во зависност од времето (метео) и времето од денот. Целокупната непостојаност може да се намали со комбинирање на овие извори,[96][97] а на некои места, батериите можат да се комбинираат за да се елиминира прекинот комплетно, така што целата инсталација ќе произведува моќност што ќе биде сигурна.[98]

Повеќето електрични мрежи се конструирани за непрекинати извори на енергија, како што се централите на јаглен.[99] Половина од светската електрична енергија ќе треба да биде ветерна и сончева до 2030 година, за да се ограничи глобалниот пораст на температурите на нешто под 2 °C до 2050 година.[100] Бидејќи поголем дел од инфраструктурата на сончевата и ветерната енергија се интегрирани во мрежата, неопходно е да се направат измени во целокупниот систем за да се осигура дека снабдувањето со електрична енергија е соодветно на побарувачката. Овие промени можат да го вклучуваат следново:

Почнувајќи од 2019 година, трошоците и логистиката за складирање на енергијата за големите центри на население се значаен предизвик, иако цената на системите за батерии е драматично опадната.[107] На пример, студија од 2019 година, тврди дека за сончевата и ветерната енергија да го заменат целото производство на фосилни горива за една недела со екстремно студени температури на истокот и средниот запад на САД, капацитетот за складирање на енергија треба да се зголеми од 11 GW на 230 до 280 GW, во зависност од тоа колку јадрена енергија се заменува.

Пумпаното складирање, како и јаглените централи со оптоварување по побарувачка, фосилниот гас и јадрените централи се најраспространетите техники за балансирање на непостојаните извори на енергија од 2020 година.

Складирање на енергија[уреди | уреди извор]

Некои технологии овозможуваат краткорочно складирање на енергија, додека други можат да складираат многу подолго. Во најголемиот дел, за складирање на енергија во моментов доминираат хидроелектричните брани и пумпните хидроелектрани. Мрежното енергетско складирање е збир на методи што се користат за складирање на енергија од големи размери во електрична мрежа.

Чести примери на складирање на енергија се акумулаторите, кои ја складираат електрична енергија како хемиска енергија, која лесно се претвора во електрична енергија при враќање во мрежата, потоа хидроелектричната брана, која складира енергија во вештачките езера како гравитациска потенцијална енергија и ледените резервоари, кои складираат мраз замрзнат со поевтина енергија во текот на ноќта за да се задоволи високата дневна побарувачка за ладење.

Водород[уреди | уреди извор]

Водородот е незагадувачко гориво што може да се произведе со употреба на електролиза за да се поделат молекулите на водата во водород и кислород. Водородот може да игра улога за складирање на енергија во одржлив енергетски систем доколку електричната енергија што се користи за производство на истата се генерира од одржливи извори, како што се ветерот или сонцето. Водородот може да се произведе кога има вишок на непостојана обновлива електрична енергија, за потоа да се складира и да се користи за производство на топлина или за повторно создавање електрична енергија. Водородот може да се дистрибуира преку бродови[108] или преку цевководи. Дваесет проценти можат да се додадат во цевководите за природен гас без промена на цевководите или домашните апарати,[109] но бидејќи водородот има помала енергетска густина, ова би заштедило само 7 % од емисиите.[110] Од 2020 година, во тек се испитувања за тоа како да се претворат цевководите на природен гас во 100 % за водород, со цел да се намалат или отстранат емисиите од станбено и индустриско греење на природен гас.[111] Водород може да се користи за напојување на возила што имаат водородни горивни ќелии.[112] Бидејќи има голема зафатнина, а содржи мало количество на енергија, полесно е да се користи во бродовите напојувани од водород или тешките патни возила,[113] отколку во автомобилите и авионите.

Од 2018 година, многу малку од снабдувањето со водород во светот се создава од одржливи извори. Скоро целиот водород е создаден со реформирање со метанска пареа (РМП), што резултира со високи емисии на стакленички гасови, но е поевтино од создавање водород преку електролиза. Иако може да се собере малку јаглерод од РМП, процесот може да биде поодржлив со употребата на автотермално реформирање и технологии за собирање и складирање на јаглеродот за да се отстрани поголемиот дел од емитуваниот јаглерод диоксид.[111]

Префрлање од јаглен или дрво во природен гас или течен нафтен гас[уреди | уреди извор]

Во просек, за одредена единица произведена енергија, емисиите на стакленички гасови на природен гас се околу половина од емисиите на јаглен кога се користат за производство на електрична енергија и околу две третини од емисиите на јаглен кога се користат за производство на топлина. Сепак, намалувањето на протекувањето на метанот е императивно.[114] Природниот гас исто така произведува значително помало загадување на воздухот од јагленот. Градењето на електраните на гас и гасоводите се промовира како начин да се отстрани загадувањето со горење јаглен и дрво (и да се зголеми снабдувањето со енергија во некои африкански земји со брзо растечко население или економија),[115] но сепак оваа практика е контроверзна. Противниците тврдат дека развојот на инфраструктурата за природен гас ќе создаде децении избегнување од преминувањето кон чистите извори на енергија и дека обновливите извори создаваат далеку помалку емисии со споредливи трошоци.[116] Емисиите од природен гас се околу 40 пати поголеми од емисиите на ветерната и јадрената енергија.[117]

Електрификација[уреди | уреди извор]

Електрификацијата е клучен дел од одржливото користење на енергија, бидејќи многу популарни технологии за одржлива енергија се засноваат на електричната енергија.[118] Од 2018 година, се проценува дека 860 милиони луѓе немаат електрична енергија, од кои 600 милиони се во потсахарска Африка.[119] Според извештајот на МЕА од 2019 година за потсахарска Африка, „сегашните и планираните напори за обезбедување пристап до современи енергетски услуги едвај го надминуваат растот на населението“, што значи дека сепак на крајот би останале над половина милијарда луѓе без електрична енергија и над милијарда луѓе без чисто готвење до 2030 година.[115] Но, според извештајот, ова може значително да се подобри, делумно со забрзувањето преку електрификацијата.

Владини енергетски политики[уреди | уреди извор]

Споредбени трендови за користењето на енергијата низ целиот свет. Растот на обновливата енергија до 2015 година е прикажан со зелената линија[120]

Според МПКП, експлицитната цена на јаглеродот, паралелно со енергетските специфични политики, се неопходни механизми за ограничување на глобалното затоплување на 1,5 °C.[27]

Специфичните програми и регулативи за енергија се историска основа во напорите за намалување на емисиите на фосилни горива.[121] Успешните случаи ја вклучуваат изградбата на јадрените реактори во Франција во 70-тите и 80-тите години на минатиот век и стандардот за емисија на горивото во САД, кои заштедија милијарди литри нафта. Други примери на енергетски специфични политики ги вклучуваат барањата за енергетската ефикасност во градежните кодови, забраната на нови постројки за електрична енергија на јаглен, стандардите за изведба на домашните електрични апарати и поддршката за употреба на електрични возила.[122] [27] Како и да е, субвенционирањето на фосилните горива остануваат суштинска бариера за преминот кон систем на чиста енергија.[123]

Даноците на јаглерод се ефикасен начин за поттикнување кон економии со ниско ниво на јаглерод, истовремено обезбедувајќи извори на приход што можат да се искористат за намалување на други даноци[124] или за да им се помогне на домаќинствата со пониски примања да си дозволат поголеми трошоци за енергија.[125] Даноците на јаглерод доживуваат силно политичко одбивање во некои јурисдикции, додека енергетските специфични политики имаат тенденција да бидат политички побезбедни.[121] Според ОЕСР, климатските промени не можат да се ограничат без даноците на јаглерод, но 70 % од емисиите на CO
2
поврзани со енергија воопшто не биле оданочувани во 2018 година.[126] Некои студии проценуваат дека комбинацијата на данокот на јаглерод со специфични енергетски политики би биле поевтини отколку само данокот на јаглерод.[27]

Поврзано[уреди | уреди извор]

Наводи[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Kutscher, Milford & Kreith 2018.
  2. Renewable Energy & Efficiency Partnership (August 2004). „Glossary of terms in sustainable energy regulation“ (PDF). Архивирано од изворникот (PDF) на 2019-03-28. Посетено на 2008-12-19.
  3. Committee on Climate Change (November 2018). „Hydrogen in a low-carbon economy“ (PDF). Посетено на 2019-12-31.
  4. 4,0 4,1 „Wind & Solar Share in Electricity Production Data | Enerdata“. Power Technology.
  5. World Commission on Environment and Development (1987). „Chapter 7: Energy: Choices for Environment and Development“. Our Common Future: Report of the World Commission on Environment and Development. Oxford New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-282080-8. OCLC 15489268.
  6. Purvis, Ben; Mao, Yong; Robinson, Darren (2019-05-01). „Three pillars of sustainability: in search of conceptual origins“. Sustainability Science (англиски). 14 (3): 681–695. doi:10.1007/s11625-018-0627-5. ISSN 1862-4057.
  7. James, Paul; Magee, Liam; Scerri, Andy; Steger, Manfred B. (2015). Urban Sustainability in Theory and Practice. London: Routledge.; Liam Magee; Andy Scerri; Paul James; Jaes A. Thom; Lin Padgham; Sarah Hickmott; Hepu Deng; Felicity Cahill (2013). „Reframing social sustainability reporting: Towards an engaged approach“. Environment, Development and Sustainability. Springer.
  8. United Nations Economic Commission for Europe (2020). Pathways to Sustainable Energy (PDF). Geneva: UNECE. стр. 4–5. ISBN 978-92-1-117228-7.CS1-одржување: користи параметар authors (link)
  9. Evans, Robert L. (2007). Fueling our future : an introduction to sustainable energy. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 3. ISBN 9780521865630. OCLC 144595567.
  10. „The Global Energy Challenge“. World Bank Blogs (англиски). Посетено на 2019-09-27.
  11. „Q&A: Bill Gates on the World's Energy Crisis“. WIRED. 19 (7). 2011-06-20. Посетено на 2019-10-02.
  12. Hannah Ritchie (2019). „Access to Energy“. OurWorldInData.org. Посетено на 5 July 2020.
  13. „7 million premature deaths annually linked to air pollution“. WHO. 2014-03-25. Архивирано од изворникот на 2018-07-10. Посетено на 2019-09-30.
  14. „Goal 7—Ensure Access to Affordable, Reliable, Sustainable and Modern Energy for All“. UN Chronicle. 2015-04-08. Архивирано од изворникот на 2020-08-07. Посетено на 2019-09-27.
  15. „Global Historical Emissions“. Climate Watch. Посетено на 2019-09-28.
  16. World Resources Institute (June 2015). „CAIT Country Greenhouse Gas Emissions: Sources and Methods“ (PDF). Посетено на 28 September 2019.
  17. „Fossil fuel energy consumption (% of total)“. World Bank Open Data (индонезиски). Посетено на 2019-09-27.
  18. „Access to clean cooking – SDG7: Data and Projections – Analysis“. IEA (англиски). Посетено на 2019-12-28.
  19. „These cheap, clean stoves were supposed to save millions of lives. What happened?“. The Washington Post. 29 October 2015. Посетено на 1 March 2019.
  20. 20,0 20,1 20,2 Tester 2012.
  21. Newburger, Emma (13 March 2020). „Coronavirus could weaken climate change action and hit clean energy investment, researchers warn“. CNBC. Посетено на 16 March 2020.
  22. „Text-Only NPR.org : Climate Change Push Fuels Split on Coronavirus Stimulus“. NPR.
  23. „Put clean energy at the heart of stimulus plans to counter the coronavirus crisis—Analysis“. IEA.
  24. „Coronavirus poses threat to climate action, says watchdog“. The Guardian.
  25. Loftus, Peter J.; Cohen, Armond M.; Long, Jane C. S.; Jenkins, Jesse D. (2015). „A critical review of global decarbonization scenarios: what do they tell us about feasibility?“ (PDF). Wiley Interdisciplinary Reviews: Climate Change. 6: 93–112. doi:10.1002/wcc.324. Архивирано од изворникот (PDF) на 2019-08-06. Посетено на 2020-09-24.
  26. SR15 Summary for policymakers.
  27. 27,00 27,01 27,02 27,03 27,04 27,05 27,06 27,07 27,08 27,09 27,10 27,11 27,12 27,13 SR15.
  28. Cabezas, Heriberto; Huang, Yinlun (2015-10-01). „Issues on water, manufacturing, and energy sustainability“. Clean Technologies and Environmental Policy (англиски). 17 (7): 1727–1728. doi:10.1007/s10098-015-1031-9. ISSN 1618-9558.
  29. American Council for an Energy-Efficient Economy (2007). The Twin Pillars of Sustainable Energy: Synergies between Energy Efficiency and Renewable Energy Technology and Policy Report E074.
  30. „Market Report Series: Energy Efficiency 2018 – Analysis“. IEA (англиски). Посетено на 2020-09-21.
  31. InterAcademy Council (2007). Lighting the way: Toward a sustainable energy future p. xvii. Архивирано на 18 мај 2017 г.
  32. 32,0 32,1 „Energy Efficiency 2019 – Analysis“. IEA (англиски). Посетено на 2020-09-21.
  33. Mundaca, Luis; Ürge-Vorsatz, Diana; Wilson, Charlie (2019-02-01). „Demand-side approaches for limiting global warming to 1.5 °C“. Energy Efficiency (англиски). 12 (2): 343–362. doi:10.1007/s12053-018-9722-9. ISSN 1570-6478.
  34. Huesemann, Michael H., and Joyce A. Huesemann (2011). Technofix: Why Technology Won’t Save Us or the Environment, Chapter 5, "In Search of Solutions: Efficiency Improvements", New Society Publishers, ISBN 978-0-86571-704-6.
  35. International Energy Agency (2007). Renewables in global energy supply: An IEA facts sheet, OECD, 34 pages. Архивирано на 12 октомври 2009 г.
  36. admin. „How Long Do Solar Panels Last and Replacement Guide“. Those Solar Guys (англиски). Архивирано од изворникот на 2019-12-31. Посетено на 2019-12-31.
  37. „Waste take-back, treatment & legal compliance | PV CYCLE Association“. pvcycle.org. Архивирано од изворникот на 2019-12-31. Посетено на 2019-12-31.
  38. „NREL Photovoltaic Efficiency Chart“. NREL. Посетено на 2017-04-19.
  39. 'Major discovery' from MIT primed to unleash solar revolution“. MIT News. Архивирано од изворникот на 2014-03-28. Посетено на 2012-04-17.
  40. „Global Wind Report Annual Market Update“. Gwec.net. Посетено на 2013-08-21.
  41. „Levelized Cost of Energy and Levelized Cost of Storage 2018“. 8 November 2018. Архивирано од изворникот на 2018-11-11. Посетено на 11 November 2018.
  42. „Wind power is cheapest energy, EU analysis finds“. The Guardian. Посетено на 15 October 2014.
  43. Walwyn, David Richard; Brent, Alan Colin (2015). „Renewable energy gathers steam in South Africa“. Renewable and Sustainable Energy Reviews. 41: 390. doi:10.1016/j.rser.2014.08.049. |hdl-access= бара |hdl= (help)
  44. Nathan F. Jones, Liba Pejchar, Joseph M. Kiesecker. "The Energy Footprint: How Oil, Natural Gas, and Wind Energy Affect Land for Biodiversity and the Flow of Ecosystem Services". BioScience, Volume 65, Issue 3, March 2015. pp.290–301
  45. Szarka, Joseph. Wind Power in Europe: Politics, Business and Society. Springer, 2007. p.176
  46. „Critical question: How to recycle 12 000 wind turbines? • Recycling International“. Recycling International (англиски). 2019-07-12. Посетено на 2019-12-31.
  47. Opperman, Jeff. „Moving to the System Scale Can Improve Hydropower“. Forbes (англиски). Посетено на 2020-02-04.
  48. Almeida, Rafael M.; Shi, Qinru; Gomes-Selman, Jonathan M.; Wu, Xiaojian; Xue, Yexiang; Angarita, Hector; Barros, Nathan; Forsberg, Bruce R.; García-Villacorta, Roosevelt (2019-09-19). „Reducing greenhouse gas emissions of Amazon hydropower with strategic dam planning“. Nature Communications (англиски). 10 (1): 4281. Bibcode:2019NatCo..10.4281A. doi:10.1038/s41467-019-12179-5. ISSN 2041-1723. PMC 6753097. PMID 31537792.
  49. Ferris, David (3 November 2011). „The Power of the Dammed: How Small Hydro Could Rescue America's Dumb Dams“. Посетено на 4 January 2012.
  50. development, hydropower. „Hydro power technology development“.
  51. 51,0 51,1 51,2 51,3 51,4 Smil 2017b.
  52. REN21 (2020). Renewables 2020: Global Status Report (PDF). Paris. стр. 48. ISBN 978-3-948393-00-7.
  53. Elbein, Saul (2019-03-04). „Europe's renewable energy policy is built on burning American trees“. Vox (англиски). Посетено на 2020-01-01.
  54. Ambrose, Jillian (2019-12-10). „Drax owner plans to be world's first carbon-negative business“. The Guardian (англиски). ISSN 0261-3077. Посетено на 2020-01-01.
  55. 55,0 55,1 55,2 55,3 Smil 2017a.
  56. Edenhofer 2014.
  57. M.R. Schmer; K.P. Vogel; R.B. Mitchell; R.K. Perrin (2008). „Net energy of cellulosic ethanol from switchgrass“. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 105 (2): 464–469. Bibcode:2008PNAS..105..464S. doi:10.1073/pnas.0704767105. PMC 2206559. PMID 18180449.
  58. Charles E. Wyman (2007). „What is (and is not) vital to advancing cellulosic ethanol“. Trends in Biotechnology. 25 (4): 153–157. doi:10.1016/j.tibtech.2007.02.009. PMID 17320227.
  59. Rapier, Robert. „Cellulosic Ethanol Falling Far Short of the Hype“. Forbes (англиски). Посетено на 2019-06-06.
  60. „Clariant bets big on cellulosic ethanol“. Chemical & Engineering News (англиски). Посетено на 2019-06-06.
  61. Lustgarten, Abrahm (2018-11-20). „Palm Oil Was Supposed to Help Save the Planet. Instead It Unleashed a Catastrophe“. The New York Times (англиски). ISSN 0362-4331. Посетено на 2019-05-15.
  62. László, Erika (1981). „Geothermal Energy: An Old Ally“. Ambio. 10 (5): 248–249. JSTOR 4312703.
  63. Dorfman, Myron H. (July 1976). „Water Required to Develop Geothermal Energy“. Journal (American Water Works Association). 68 (7): 370–375. doi:10.1002/j.1551-8833.1976.tb02435.x. JSTOR 41268497.
  64. L. Ryback (2007). „Geothermal Sustainability“. GHC Bulletin: 2–6.
  65. Geothermal Energy Association. Geothermal Energy: International Market Update May 2010, p. 4-6.
  66. 66,0 66,1 Moomaw, W., P. Burgherr, G. Heath, M. Lenzen, J. Nyboer, A. Verbruggen, 2011: Annex II: Methodology. In IPCC: Special Report on Renewable Energy Sources and Climate Change Mitigation (ref. page 10)
  67. „The International Geothermal Market At a Glance – May 2015“ (PDF). GEA—Geothermal Energy Association. May 2015.
  68. Rybach, Ladislaus (September 2007), „Geothermal Sustainability“ (PDF), Geo-Heat Centre Quarterly Bulletin, Klamath Falls, Oregon: Oregon Institute of Technology, 28 (3), стр. 2–7, ISSN 0276-1084, Архивирано од изворникот (PDF) на 2012-02-17, Посетено на 9 May 2009
  69. Peters, Adele (2019-04-16). „Could wave power be the next boom in renewable energy?“. Fast Company (англиски). Посетено на 2020-02-06.
  70. 70,0 70,1 Bruckner 2014.
  71. „IPCC Working Group III – Mitigation of Climate Change, Annex III: Technology - specific cost and performance parameters“ (PDF). IPCC. 2014. стр. 7. Посетено на 2018-12-14.
  72. „Electricity Generation“. FORATOM (англиски). Посетено на 2020-05-27.
  73. „It goes completely against what most believe, but out of all major energy sources, nuclear is the safest“. Our World in Data. Посетено на 2019-08-29.
  74. „Ch 24 Page 162: Sustainable Energy - without the hot air | David MacKay“. withouthotair.com. Посетено на 2020-06-26.
  75. Pinker, Steven (2018). Enlightenment now : the case for reason, science, humanism, and progress. New York, New York. стр. 881. ISBN 9780525427575. OCLC 993692045.
  76. „Has Bill Gates come up with a safe, clean way to harness nuclear power?“. The Independent. Посетено на 2013-01-09.
  77. Lovelock, James (2006). The Revenge of Gaia. Reprinted Penguin, 2007. ISBN 978-0-14-102990-0
  78. „Going Long Term: US Nuclear Power Plants Could Extend Operating Life to 80 Years“. IAEA. 2018-01-16.
  79. Ambrose, Jillian (2019-08-20). „Nuclear regulator permits restarting of reactor 4 at Hunterston B“. The Guardian. ISSN 0261-3077. Посетено на 2019-12-31.
  80. „What are the safest sources of energy?“. Our World in Data. Посетено на 2020-05-27.
  81. Kang, J.; Von Hippel, F. N. (2001). „U‐232 and the proliferation‐resistance of U‐233 in spent fuel“. Science & Global Security. 9 (1): 1. Bibcode:2001S&GS....9....1K. doi:10.1080/08929880108426485. „Архивиран примерок“ (PDF). Архивирано од изворникот (PDF) на 3 December 2014. Посетено на 2015-03-02.
  82. Nuclear Materials FAQ
  83. Robert Hargraves; Ralph Moir (January 2011). „Liquid Fuel Nuclear Reactors“. American Physical Society Forum on Physics & Society. Посетено на 31 May 2012.
  84. „Th-ING: A Sustainable Energy Source“. Los Alamos National Laboratory. 2015. Архивирано од изворникот на 2020-08-07. Посетено на 2020-09-24.
  85. Fernandez, Elizabeth. „The US Comes One Step Closer To Producing Commercial Fusion Power“. Forbes (англиски). Посетено на 2020-05-30.
  86. „Ch 24 Page 172: Sustainable Energy - without the hot air | David MacKay“. withouthotair.com. Посетено на 2020-06-26.
  87. REN21 (2020). Renewables 2020: Global Status Report. Paris. стр. 15. ISBN 978-3-948393-00-7.
  88. „Sustainable energy project to heat pover 1,000 London homes“. newsletter.co.uk (англиски). Посетено на 2020-09-02.
  89. „The role of electrification and hydrogen in breaking the biomass bottleneck of the renewable energy system – A study on the Danish energy system“. Applied Energy (англиски). 275: 115331. 2020-10-01. doi:10.1016/j.apenergy.2020.115331. ISSN 0306-2619.
  90. „Helsinki million-euro energy challenge deadline beckons“. Smart Cities World (англиски). Посетено на 2020-09-02.
  91. „A common approach for sustainable heating strategies for partner cities“ (PDF).
  92. Bamwesigye, Dastan; Hlavackova, Petra (2019). „Analysis of Sustainable Transport for Smart Cities“. Sustainability (англиски). 11 (7): 2140. doi:10.3390/su11072140.
  93. Miller, Joe (2020-09-09). „Hydrogen takes a back seat to electric for passenger vehicles“. www.ft.com (англиски). Посетено на 2020-09-20.
  94. Edenhofer, O.; Pichs-Madruga, R.; и др. (2014). Climate Change 2014: Mitigation of Climate Change. Contribution of Working Group III to the Fifth Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change. Cambridge, U.K.: Cambridge University Press. ISBN 9781107654815.
  95. National Academies of Sciences, Engineering (2019). Negative Emissions Technologies and Reliable Sequestration: A Research Agenda (англиски). Washington, D.C.: National Academies of Sciences, Engineering, and Medicine. стр. 3. doi:10.17226/25259. ISBN 978-0-309-48452-7. PMID 31120708.
  96. Jerez, Sonia; Tobin, Isabelle; Turco, Marco; María López-Romero, Jose; Montávez, Juan Pedro; Jiménez-Guerrero, Pedro; Vautard, Robert (2018). „Resilience of the combined wind-plus-solar power production in Europe to climate change: a focus on the supply intermittence“. EGUGA (англиски): 15424. Bibcode:2018EGUGA..2015424J.
  97. Lave, M.; Ellis, A. (2016). „Comparison of solar and wind power generation impact on net load across a utility balancing area“. 2016 IEEE 43rd Photovoltaic Specialists Conference (PVSC): 1837–1842. doi:10.1109/PVSC.2016.7749939. ISBN 978-1-5090-2724-8. OSTI 1368867.
  98. Parkinson, Giles (2020-08-19). „Neoen files plans for $3bn wind and solar farm with battery 10 times bigger than Hornsdale“. RenewEconomy (англиски). Посетено на 2020-08-23.
  99. „Introduction to System Integration of Renewables – Analysis“. IEA (англиски). Посетено на 2020-05-30.
  100. „8 times more wind and solar power needed by 2030 to help meet Paris climate target, DNV GL finds“.
  101. „Analysis of emerging technologies in the hydropower sector“. Renewable and Sustainable Energy Reviews (англиски). 113: 109257. 2019-10-01. doi:10.1016/j.rser.2019.109257. ISSN 1364-0321.
  102. Penn, Ivan (2020-07-06). „The Next Energy Battle: Renewables vs. Natural Gas“. The New York Times (англиски). ISSN 0362-4331. Посетено на 2020-08-23.
  103. „Keeping the balance: How flexible nuclear operation can help add more wind and solar to the grid“. Main (англиски). Посетено на 2020-08-23.
  104. Ortiz, Diego Arguedas. „How hydrogen is transforming these tiny Scottish islands“ (англиски). BBC. Посетено на 2019-12-28.
  105. „World's 'largest, most ambitious' energy flexibility market trials to launch in the UK“. Current (англиски). Посетено на 2020-06-04.
  106. „U.S. regulatory innovation to boost power system flexibility and prepare for ramp up of wind and solar – Analysis“. IEA (англиски). Посетено на 2020-06-04.
  107. „100% Renewable Energy Needs Lots of Storage. This Polar Vortex Test Showed How Much“. InsideClimate News (англиски). 2019-02-20. Посетено на 2019-06-04.
  108. „Japan launches first liquid hydrogen carrier ship“. Financial Times. Посетено на 2020-01-01.
  109. Harrabin, Roger (2020-01-02). „Climate change hope for hydrogen fuel“. BBC News (англиски). Посетено на 2020-09-22.
  110. Staffell, Iain; и др. (2019). Electric Insights Quarterly (PDF). drax. стр. 9.
  111. 111,0 111,1 „Transitioning to hydrogen: Assessing the engineering risks and uncertainties“. theiet.org (англиски). Архивирано од изворникот на 2020-06-19. Посетено на 2020-04-11.
  112. Lathia, Rutvik Vasudev; Dobariya, Kevin S.; Patel, Ankit (January 2017). „Hydrogen Fuel Cells for Road Vehicles“. Journal of Cleaner Production (англиски). 141: 462. doi:10.1016/j.jclepro.2016.09.150.
  113. „Hydrogen Fuel Cell trucks can decarbonise heavy transport“. Energy Post (англиски). 2019-10-17. Посетено на 2020-01-01.
  114. „The Role of Gas: Key Findings“. International Energy Agency. 2019-10-04. Посетено на 2019-10-04.
  115. 115,0 115,1 „Africa Energy Outlook 2019 – Analysis“. IEA (англиски). Посетено на 2020-08-28.
  116. „As Coal Fades in the U.S., Natural Gas Becomes the Climate Battleground“. The New York Times. 2019-06-26. Посетено на 2019-10-04.
  117. „IPCC Working Group III – Mitigation of Climate Change, Annex III: Technology - specific cost and performance parameters - Table A.III.2 (Emissions of selected electricity supply technologies (gCO 2eq/kWh))“ (PDF). IPCC. 2014. стр. 1335. Посетено на 14 December 2018.
  118. Roberts, David (2020-08-06). „How to drive fossil fuels out of the US economy, quickly“. Vox (англиски). Посетено на 2020-08-21.
  119. „Access to electricity – SDG7: Data and Projections – Analysis“. IEA (англиски). Посетено на 2020-08-28.
  120. Statistical Review of World Energy, Workbook (xlsx), London, 2016
  121. 121,0 121,1 Plumer, Brad (2018-10-08). „New U.N. Climate Report Says Put a High Price on Carbon“. The New York Times (англиски). ISSN 0362-4331. Посетено на 2019-10-04.
  122. Lathia, Rutvik Vasudev; Dadhaniya, Sujal (February 2017). „Policy formation for Renewable Energy sources“. Journal of Cleaner Production (англиски). 144: 334–336. doi:10.1016/j.jclepro.2017.01.023.
  123. „Fossil Fuel to Clean Energy Subsidy Swaps: How to pay for an energy revolution“ (PDF). International Institute for Sustainable Development. June 2019.
  124. „Revenue-Neutral Carbon Tax | Canada | UNFCCC“. unfccc.int. Посетено на 2019-10-28.
  125. Carr, Mathew (2018-10-10). „How High Does Carbon Need to Be? Somewhere From $20-$27,000“. Посетено на 2019-10-04.
  126. „Taxes on polluting fuels are too low to encourage a shift to low-carbon alternatives - OECD“. oecd.org. Посетено на 2020-05-30.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Bruckner, T.; и др. (2014). „Chapter 7: Energy Systems“ (PDF). Intergovernmental Panel on Climate Change Fifth Assessment Report 2014. стр. 511–597.
  • Edenhofer, Ottmar (2014). Climate Change 2014: Mitigation of Climate Change : Working Group III contribution to the Fifth Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change. New York, NY: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-05821-7. OCLC 892580682.CS1-одржување: ref=harv (link)
  • IPCC, 2018: Global Warming of 1.5 °C. An IPCC Special Report on the impacts of global warming of 1.5 °C above pre-industrial levels and related global greenhouse gas emission pathways, in the context of strengthening the global response to the threat of climate change, sustainable development, and efforts to eradicate poverty [V. Masson-Delmotte, P. Zhai, H. O. Pörtner, D. Roberts, J. Skea, P.R. Shukla, A. Pirani, W. Moufouma-Okia, C. Péan, R. Pidcock, S. Connors, J. B. R. Matthews, Y. Chen, X. Zhou, M. I. Gomis, E. Lonnoy, T. Maycock, M. Tignor, T. Waterfield (eds.)].
    • Report website, chapters I–V
    • Summary for policymakers, 32 pp.
  • Kutscher, C.F.; Milford, J.B.; Kreith, F. (2018). Principles of Sustainable Energy Systems, Third Edition. Mechanical and Aerospace Engineering Series. CRC Press. ISBN 978-0-429-93916-7. Посетено на 10 February 2019.CS1-одржување: ref=harv (link)
  • REN21 (2020). Renewables 2020: Global Status Report (PDF). Paris. ISBN 978-3-948393-00-7.
  • Smil, Vaclav (2017a). Energy Transitions: Global and National Perspectives. Santa Barbara, California: Praeger, an imprint of ABC-CLIO, LLC. ISBN 978-1-4408-5324-1. OCLC 955778608.CS1-одржување: ref=harv (link)
  • Smil, Vaclav (2017b). Energy and Civilization : A History. Cambridge, Massachusetts: The MIT Press. ISBN 978-0-262-03577-4. OCLC 959698256.CS1-одржување: ref=harv (link)
  • Tester, Jefferson (2012). Sustainable Energy : Choosing Among Options. Cambridge, MA: MIT Press. ISBN 978-0-262-01747-3. OCLC 892554374.CS1-одржување: ref=harv (link)
Ова е избрана статија. Стиснете тука за повеќе информации.
Статијата „Одржлива енергија“ е избрана статија. Ве повикуваме и Вас да напишете и предложите избрана статија (останати избрани статии).