Прејди на содржината

Хју Грант

Од Википедија — слободната енциклопедија
Хју Грант
Грант во 2014 г.
Роден(а)Хју Џон Мунго Грант
9 септември 1960(1960-09-09)(65 г.)
Лондон, Англија
Алма матерОксфорд
Занимањеглумец
Активен период1982–сега
Деца5

Хју Џон Мунго Грант[1][2] (роден на 9 септември 1960 година) е англиски актер. Грант добил неколку признанија, вклучувајќи ја наградата на Британската филмска академија и наградата Златен глобус, како и номинации за две награди „Прајмтајм Еми“. Исто така добил и почесен Цезар во 2006 година.[3] Во 2022 година, списанието „Тајм Аут“ го навело Грант како еден од 50-те најголеми британски актери на сите времиња.[4] Неговите филмови заработиле над 4 американски долари милијарди низ целиот свет.[5]

Грант го имал своето деби како долгометражен филм во Привилегиран (1982), потоа романтичната драма Морис (1987) за која добил признание, како и наградата „Волпи куп“ за најдобар глумец. Грант потоа глумел во низа успешни историски драми како што се Остатоци од денот (1993), Разум и чувствителност (1995) и Враќање на монархијата (1995). Тој се појавил како ѕвезда со романтичната комедија на Ричард Кертис Четири свадби и еден погреб (1994),[6] за која ги освоил Златниот глобус и наградата БАФТА за најдобар глумец. Грант глумел и во други романтични комедии како што се Нотинг Хил (1999), Дневникот на Бриџит Џонс (2001), За едно момче (2002), Две недели за заљубување (2002), Всушност, љубов (2003) и Музика и стихови (2007).

Грант почнал да глуми во спротивен стил, заработувајќи номинации за две награди БАФТА за најдобар спореден глумец за неговите улоги во Флоренс Фостер Џенкинс (2016) и во Падингтон 2 (2017). Тој глумел и во научно-фантастичниот филм Атлас на облаците (2012), неколку акциони филмови со Гај Ричи, вклучувајќи го Џентлмените (2019), Вонка (2023) и хорор филмот Еретик (2024), што му донело уште една номинација за БАФТА. Грант добил две номинации за наградата Прајмтајм Еми за најдобар глумец за минисеријата на Би-Би-Си Англиски скандал (2018) и Слом (2020).

Грант отворено зборувал за својата антипатија кон глумата, за својот презир кон културата на славните личности и за непријателството кон медиумите.[7][8] Бил истакнат критичар на однесувањето на Руперт Мердок за време на скандалот со прислушување телефони на Њуз Интеренешанал.[9][10][11]

  1. Turner, Mimi (2011-11-21). „Hugh Grant Accuses 'The Mail on Sunday' of Phone Hacking“. The Hollywood Reporter (англиски). Архивирано од изворникот на 2022-12-05. Посетено на 2024-01-13.
  2. Conversations with Hugh Grant. 19 August 2016. https://www.youtube.com/watch?v=y3lUJt4KmJw&t=1340s.
  3. „French Cesar Awards handed out“. UPI. Посетено на 25 June 2024.
  4. „50 Great British actors: the list“. Time Out. 2 August 2022. Посетено на 6 December 2022.
  5. „Hugh Grant“. The Numbers. Посетено на 11 April 2025.
  6. Sharon Knolle and Liza Foreman (16 December 2002). „Scribe's alter ego evolves on celluloid“. Variety. стр. A8.
  7. MacSweeney, Eve (1 February 2007). „Reluctant Romeo“. Vogue. стр. 232–237. ISSN 0042-8000. Посетено на 3 February 2020.
  8. Parker, Eloise (3 February 2007). „Why Grant's so grumpy“. Daily Post. стр. 13.
  9. Hugh Grant (12 April 2011). „The bugger, bugged“. New Statesman.
  10. Benedictus, Leo; Long, Josie (16 April 2011). „From Stephen Fry to Hugh Grant: The rise of the celebrity activist“. The Guardian.
  11. Bradshaw, Peter (8 July 2011). „Hugh Grant's best role yet – scourge of News International“. The Guardian.

Надворешни врски

[уреди | уреди извор]