Химна на Европа

Од Википедија — слободната енциклопедија
Ode an die Freude
макед. Ода на радоста
Страница од оригиналниот запис на Бетовен.

Официјална химна на Европската Унија
Друг насловХимна на Европа[1][2]
ТекстФридрих Шилер, 1785
МузикаЛудвиг ван Бетовен, 1824
Усвоена1972 и 1985
Звучен извадок
Ода на радоста (инструментална верзија)

Ода на радоста (оригинален назив на германски: Ode an die Freude) е химна на Европската Унија и Советот на Европа; притоа и двете ја сметаат за Химна на Европа[1][2] поради намерата на Советот тој да ја претставува Европа како целина, а не да биде само некаква организација.

Химната била заснована на финалниот став од Бетовеновата Деветта симфонија, компонирана во 1823 година, и се изведува на официјални настани организирани од двете организации.

Историја[уреди | уреди извор]

Композиторот Лудвиг ван Бетовен

Потекло[уреди | уреди извор]

Фридрих Шилер ја напишал поемата "За радоста" (An die Freude) во 1785 година како "славење на човековото братство".[3] Подоцна поетот ја презирал нејзината популарност и ја отфрлил како типичен "лош период на возраста" во кој тој ја напишал.[4] По неговата смрт, песната станала текст за хорската изведба на Деветтата симфонија од Лудвиг ван Бетовен.

Прифаќање[уреди | уреди извор]

Во 1971 година на Парламентарното собрание на Советот на Европа одлучило да предложи "Ода на радоста" од Бетовенoвата Деветта симфонија, да биде усвоена како европска химна, прифаќајќи го предлогот на грофот Ричард Николаус вон Куденхоф-Калерги во 1955 година [5]. Бетовен, "авангардата на универзалистичките претензии на раниот романтизам", генерално се сметал за природен избор за автор на европската химна.[6] Советот на министри на 19 јануари 1972 год. во Стразбур за официјална Европска химна го прогласил воведот во "Ода на радоста", 4-то движење од Деветтата симфонија на Лудвиг ван Бетовен. Истата мелодија во 1974 година била прифатена и како државна химна на Родезија.

Од диригентот Херберт фон Карајан било побарано да напише три инструментални аранжмани - за соло пијано, за дувачки инструменти и за симфониски оркестар, а тој диригирал при изведбата за нејзиното официјално снимање. Притоа направил минимални промени во композицијата, посебно во врска со темпото. Карајан се одлучил за половина нота = 80 (минима) онаму каде што Бетовен употребил четвртина нота = 120 (кроачет).

Химната била промовирана преку голема информативна кампања на Денот на Европа во 1972 година. Во 1985 година, од страна на шефовите на европските држави и влади, била усвоена како официјална химна на тогашната Европска заедница (од 1993 година - Европска унија). Целта на оваа химна не е да ги замени националните химни на земјите-членки на Унијата, туку да ги слави нивните заеднички вредности и нивното единство во различноста. Таа ги изразува идеалите за обединета Европа: слобода, мир и солидарност.[7]

Употреба[уреди | уреди извор]

Химната се користи во одредени прилики, како што е на Денот на Европа или на официјални настани, како што е потпишувањето на договори.

Во 2008 година Косово ја користело како државна химна сè додека не усвоило своја химна, при што "Химната на Европа" била изведена при усвојувањето на Декларацијата за независност, означувајќи ја улогата на ЕУ во независноста на Косово од Србија.[8]

Во 2007 год. при церемонијата на потпишување на Лисабонскиот договор, во присуство на овластените претставници на 27-те земји-членки на Европската унија, "Ода на радоста" била изведена од хор на 26 деца од Португалија, кои ги пееле оригиналните германски стихови.[9]

Во 1992 година химната била употребена од страна на фудбалската репрезентација на Заедницата на независни држави на Европското првенство во фудбал 1992 година.

На 4 октомври 2010 година химната за првпат била изведена на еден голем спортски настан, кога тимот на Европа го победила тимот на Соединетите Американски Држави на голф турнирот "Ryder Cup". Капитенот на европскиот тим, Колин Монтгомери, одлучил да се прекине со традицијата да се изведуваат националните химни на европските земји и наместо тоа да се изведе европската химна. Како резултат на тоа, за првпат европската химна била пренесувана во целиот свет од еден голем спортски настан.

Неофицијални стихови[уреди | уреди извор]

Фридрих Шилер ја напишал An die Freude која станала основа за Бетовеновата композиција.

Поради големиот број јазици што се користат во Европската Унија, химната е инструментална, а стиховите на Фридрих Шилер немаат официјален статус. И покрај тоа, овие стихови често се користат при хорска изведба на химната, а постојат и преводи на неколку други европски јазици.

Неодамна, преводот на латински, како поранешен лингва франка во повеќе европски држави, е предлог напишан од страна на австрискиот композитор Петар Роланд.[10]

оригинални стихови
од Фридрих Шилер
оригинал на германски

Freude, schöner Götterfunken,
Tochter aus Elysium!
Wir betreten feuertrunken,
Himmlische, Dein Heiligtum.

Deine Zauber binden wieder,
Was die Mode streng geteilt,
Alle Menschen werden Brüder,
Wo Dein sanfter Flügel weilt.

стихови на латински
од Петар Роланд
оригинал на латински

Est Europa nunc unita
et unita maneat;
una in diversitate
pacem mundi augeat.

Semper regant in Europa
fides et iustitia
et libertas populorum
in maiore patria.

Cives, floreat Europa,
opus magnum vocat vos.
Stellae signa sunt in caelo
aureae, quae iungant nos.

буквален превод без рима
на англиски јазик од латинската верзија

Europe is united now
And united may it remain;
One in diversity,
May it contribute to world peace.

May there forever reign in Europe
Faith and justice
And freedom of the people
In a greater fatherland

Citizens, may Europe flourish,
A great task calls on you.
Golden stars in the sky are
The symbols that shall unite us.

превод на англиски јазик
соодветно на музиката
од Даниел Рајт

Europe is united now
United that it may remain;
Our unity in diversity
May contribute to world peace.

May there forever reign in Europe
Faith and justice and Freedom
For all its many people
In a greater motherland

Citizens, Europe will flourish,
A great task calls on to you.
The stars in the night sky
Are the symbols that unite us.

Поврзано[уреди | уреди извор]

Наводи[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 „Emblemes“. coe.int. Архивирано од изворникот 2008-08-22. Посетено на 2010-08-29.
  2. 2,0 2,1 „EUROPA - The EU at a glance - The European Anthem“. europa.eu. Посетено на 2010-08-29.
  3. Max Rudolf, Michael Stern, Hanny Bleeker White (2001). Max Rudolf, a Musical Life: Writings and Letters. Pendragon Press. стр. 267–268. Посетено на 2008-07-10. Недостасува |author1= (help)CS1-одржување: повеќе имиња: список на автори (link)
  4. Schiller and Körner; Leonard Simpson (1849). Correspondence of Schiller with Körner. Richard Bentley, London. стр. 221. Посетено на 2008-07-09. Недостасува |author1= (help)
  5. https://web.archive.org/web/20081030100401/http://www.coe.int/t/dgal/dit/ilcd/Historical_Content/hymn/kalergi1.pdf Letter to Paul Levy, 3 August 1955
  6. p. 11.[мртва врска]
  7. Emblemes Council of Europe
  8. „Kosovo declares independence - USATODAY.com“. USA Today. 2008-02-17. Посетено на 2008-03-12.
  9. Signing Ceremony of the Treaty of Lisnon - Part 1 on www.YouTube.com
  10. Hymnus Latinus Europae Архивирано на 11 декември 2016 г. www.hymnus-europae.at

Надворешни врски[уреди | уреди извор]

Викиизвор на англиски јазик содржи текст на тема: