Хенри Кевендиш

Од Википедија — слободната енциклопедија
Хенри Кевендиш
Henry Cavendish
Хенри Кевендиш
Роден(а)10 октомври 1731(1731-10-10)
Ница, Кралство Сардинија
Починал(а)24 февруари 1810(1810-02-24) (возр. 78)
Лондон, Велика Британија
НационалностАнгличанец
Полињахемија, физика
ОбразованиеКембрички универзитет
Познат пооткривање на водородот

Хенри Кевендиш (англиски: Henry Cavendish, 10 октомври 173124 февруари 1810) — англиски природен филозоф, научник, и значаен опитен и теориски хемичар и физичар. Кевендиш е значаен поради неговото откритија на водородот или како што тој го нарекувал "заппалив воздух".[1] Тој ја опишал густината на заппаливиот воздух, кој формирал вода при горење.

Кевендиш се одликува за неговата голема прецизност во своите пребарувања во композицијата на атмосферскиот воздух, составот на различните the properties of different гасови, синтеза на водата, закон за електрична привлечност и одбивање, механичката теорија на топлината, и пресметките на густината (истовремено и масата) на Земјата. Неговиот опит за мерка на густината на земјата е познат како Кевендишов опит.

Животопис[уреди | уреди извор]

Раниот живот и образование[уреди | уреди извор]

Хенри Кевендиш е роден на 10 октомври 1731 во Ница, каде живеело неговото семејство во тој период. Неговата мајка Лејди Ана Греј, четврта ќерка на Хенри Греј, Прв војвода на Кент, а неговиот татко бил Лорд Чарлс Кевендиш, трет син на Вилијам Кевендиш, втор војвода на Девоншир. Неговата мајка починала во 1733 година, три месеци по раѓањето на вториот син, Фредрик а малку пред роденденот на Хенри, оставајќи го Чарлс Кевендиш да ги чува двата синови. На 18 годишна возраст Хенри влегол во Кембричкиот универзитет но го напуштил 3 години 23 февруари 1751 без да земе диплома.[2][3] Тој подоцна живеел со неговиот татко во Лондон каде и подоцна се наоѓала неговата лабораторија.

Лорд Чарлс Кевендиш служел на политиката политика а потоа сè повеќе во науката, посебно во Кралско општество на Лондон. Во 1758 го носел со себе Хенри на состаноците не Кралското Општество и на вечери на Кралскиот Клуб. Во 1760 Хенри Кевендиш бил избран за двете од овие друштва, и бил постојано присутен. Бил активен член во комисијата на Кралското општество во лондон. Неговиот интерес во употребата на научни инструменти го довеле до позиција да води комисија за преглед на метеоролошки инструменти и да помогне во испитување на инструментите во Гриничката опсерваторија. Други комитети во кој тој учествувал биле комитетот за преминот на Венера (1769), за гравитациската привлечност на планините (1774), и за научните инструкции за Константиновата експедиција (1773) во потрага Северен Пол. Во 1773 Хенри му се придружил на неговиот татко како избран полномошник за Британски музеј во кој вложил голем труд. Подоцна станал менаџер (1800) со што презема активен интерес, особено во лабораторијата, каде ги набљудувал и помогнал во Хамфри Дејвиовите хемиски екпсерименти.

Хемиско испитување[уреди | уреди извор]

Cavendish's apparatus for making and collecting hydrogen[1]

Во периодот на смртта на неговиот татко, Кевендиш започнал да работи со Чарлс Благден, со што му помогнал на Благден да целосно да се вклучи во Лондонското научно друштво. Кевендиш не објавил ниедна книга, но постигнал многу. Повеќе области на проучување, вклучувајќи механика, оптика, и магнетизам, се наоѓаат често во неговите ракописи, но тие едвај се прикажани во неговите објавени дела. Кевендиш се смета за еден од таканаречените пневматични хемичари на 18 век, заедно со, Џозеф Пристли и Џозеф Блек. Со комбинирање на метали и киселини, Кевендиш направил водород – што подоцна го нарекол „заппалив воздух“. Иако другите какоРоберт Бојл, претходно добиле водороден гас, Кевендиш ја добива заслугата за откривањето на неговата елементарна природа. Исто така со растворањето на алкали во киселини, Кевендиш создал (јаглерод диоксид) што подоцна го складирал заедно со други гасови во шишиња со вода или жива. Потоа ја измерил нивната растворливост во вода, нивната специфична гравитација и запаливоста. Кевендиш бил награден со Куплејов Медал за ова дело.

Во 1783 Кевендиш објавил дело за еудиометрија (мерење на дишливост на гасовите). Опишал нов еудиометар со којшто ги постигнал најдобрите резултати, со користење на методо на мерење на гасовите. Подоцна објавил дело за создавање вода преку горење на водород со кислород), неодмна познат како составен дел на атмосферскиот воздух. (флогистонова теорија).

Во 1785 Кевендиш започнал истрага за дознавање на составот на атмосферскиот воздух, при што добил импресивно прецизни резултати. Извршил опити во кои водородот и обичниот воздух биле комбинирани во познати соодноси, а потоа експодирале со искра од електрицитет. Воедно извел и опит во кој ги одвоил азотот и кислородот од атмосферски воздух сè додека мал меур на гас кој не реагирал останал во својата оригинална состојба. Користејќи ги неговите обзервации, Кевендиш ги утврдел количините на флогистициран воздух азот и дефлогистициран воздух азот, и останал волумен од гас со вредност од 1/120 од првобитниот болумен на азотот.[4][5][6][7]

Во 1890, двајца британски физичари, откриле дека новооткриените благороден гас,аргон, биле причината за проблематичното Кевендишово наследство, тој не направил никаква грешка. Но извршувал ригорозни квантитативни опити, користејќи стандардизирани инструменти и методи, насочени кон репродуктивни резултати.Вагата која ја користелм направена од мајстор познат како Харисон, била првата од вагите за прецизност во 18 век, и прецизна како оние на Лавоазје (која што се претпоставува дека може да пресмета еден дел во 400 000). Кевендиш работел со своите мајстори, генерално подобрувајќи ги постоечките инструменти.

Кевендиш го користел јазикот на старата флогисон теорија во хемијата. Во 1787 тој станал еден од првите луѓе надвор од Франција што се приклучил на антифлогисоновата теорија на Лавоазје и покрај тоа што останал скептичен за новата номенклатураза новата теорија. Исто така ја одбил и идентификацијата на Лавоазје за топлината. Користејќи го Њутновиот механизам, Кевендиш го соборил проблемот за природата на топлината во 1760, при што докажал дека извор на топлината е движењето на материјата. Во 1783 објавил дело за температурата на која што меркурот замрзнува и во тоа дело ја искористил идејата за латентна топлина, но не го употребил овој поим бидејќи бил убеден дека со тоа ја признава материјалната теорија за топлината. Неговата теорија била математичка и механичка; го содржела принципот на конзервација на топлината (подоцна објаснето како дел од конзервација на енергија).

Густина на земјата[уреди | уреди извор]

Следејќи ги чекорите на неговиот татко, Хенри купил уште една куќа јужно од Лондон. Во оваа куќа се наоѓал големиот дел од неговата библиотека каде ги чувал голем дел од неговите инструменти и просторот го користел за вршење на опити. Најпознат опит објавен во 1798, бил откривањето на густината на земјата подоцна познат како Кевендишов опит.[8][9]. Ја користел опитната апаратура на Џон Мичел. Апаратурата се состоела од вртежна вага со пар оловни топки (5 см, 730 грама) обесени од краците на вртежната вага и две многу поголеми неподвижни топки (по 159 кг). Со ова Кевендиш сакал да ја измери влечата на гравитациско привлекување помеѓу двете нив.[8] Забележал дека Мичеловата апаратура е чувствителна на температурните разлики и создавала воздушни струења, па затоа ја приспособил, ставајќи ја во посебна просторија со надворешни рачки и телескопи за набљудување.[10]

Користејќи ја опремата на научникот Џон Мичел, Кевендиш ја пресметал привлечноста помеѓу топките во периодот на осцилација, а потоа ја искористил оваа вредност за да ја пресмета Земјината густина. Кевендиш открил дека Земјината густина е 5.48 пати поголема од онаа на водата. Џон Хенри подоцна докажал дека пресметките водат до добивање на вредност од 5.448[11] една од дваесет и деветте одлуки кои кевендиш ги донел во своите дела.[12] Она што било фасцинантно кај опитот на Кевендиш била елиминацијата на секој извор на грешка и секој фактор кој можел да му пречи на опитот и неговата прецизност во мерењето на ситната привлечност, со вредност од 1/50 000 000 од целата тежина на топките. Резултато кој кевендиш го добил се разликувал од густината на земјата за 1 процент.

Кевендишовата работа ги довела другите до прецизни вредности за гравитациска константа (G) и Земјината маса. Врз основа на неговите резултати може да се пресмета вредноста на G од 6.754 x 10−11N-m2/kg2,[13] which compares favourably with the modern value of 6.67428 × 10−11N-m2/kg2.[14] Според книгите Кевендишовата работа се заснова врз мерење на гравитациската константа или Земјината маса. Бидејќи се насочени кон Земјината густина преку тривијална мрежа од алгебарски релации, ниеден од овие извори не е погрешен, но не се совпаѓаат со изборот на зборови на Кевендиш[15][16] and this mistake has been pointed out by several authors.[17][18] Кевендиш изјавил дека целта му била да ја пресмета густината на земјата но за да тоа му била потребна вредноста на G.

Првиот пат кога константата го добила ова име бил во 1873, 100 години по Кевендишовиот опит, но константата се применувала од времето на Њутн.[19] Кевендишовите резултати ја даваат и Земјината маса.

Електрика[уреди | уреди извор]

Кевендишовите електрични и хемиски опити како тие со топлината, ги започнал додека живеел со неговиот татко во Лондон. Лордот Чарлс Кевендиш умрел во 1783 година, оставајќи голем дел од имотот на Хенри. Како неговата теорија за топлината, разбирливата теорија на Кевендиш за електрицитетот била математичка по форма и заснована врз прецизни квантитативни опити. Во 1771 тој објавил неразвиена верзија на неговата теорија заснована врз електричен ликвид кој вршел притисок. Демонстрирал дека ако интензитетот на електричната сила бил обратно пропорционален на растојанието, тогаш остатокот од електричниот ликвид од оној искористен за електрична неутралност ќе се наоѓа на надворешната поврчина на електрична сфера, а потоа ова го докажал и опитално. Кевендиш продолжил да работи на електрицитетот по неговото прво дело, но не објавил други дела на оваа тема.

Смрт[уреди | уреди извор]

Кевендиш починал во 1810 година (како еден од најбогатите жители на Англија)Cavendish died in 1810 (as one of the wealthiest men in Britain) и бил закопан заедно со неговите предци во црква денес позната како Катедрала на дерби.Кевендишовата лабораторија во Кембричкиот универзитет вила подарена од еден од Кевендишовите Роднини

Карактер и наследство[уреди | уреди извор]

Кевендиш бил срамежлив човек кој се чувствувал непријатно во општеството и го одбегнувал кога можел. Немал никаква поврзаност со личности надвор од неговото семејство.Специфично за него било старомодниот костим. Кевендиш бил повлечен и често проценет како необичен од другите.Со неговите слуги тој комнуницирал само преку писма. Кевендиш во својата куќа имал и задни скали за да избегне средба со неговата слугинка, главно поради неговата срамежливост од жените.Поради овој начин на однесување дошло до шпекулации дека тој боледувал од [[Аспергеров Синдром "[8] Кевендишовите религиозни погледи биле сметани необични за неговото време.Бил именуван како агностичен за неговото време. Како негов биограф, Џорџ Вилсон коментира, „За Кевендиш, религијата не претставувала ништо“".[20][21]

Поради неговата асоцијалност и повлеченост, Кевендиш често избегнувал објавување на неговата работа, и многу од неговите пронајдоци често не биле пренесени ни на неговите колеги. Во доцниот 19 век, по неговата смрт, Џејмс Клерк Максвел ги прегледувал пронајдоците на Кевендиш и пронашол нешта за кои други добиле заслуга. Примери за Кевендишови пронајдоци за кои не добил заслуга се Рихтеров закон за реципрочни пропорции., Омов закон, Далтонов закон за парцијални притисоци., принципот на електрична спроводливост. Ракопис позант како „Топлина“, приближно во периодод од 1783 и 1790, ја опишува „механичката теорија за топлината“.

Како што Кевендиш го изведувал својот познат опит за густината на земјата, соседите честопати би посолувале кон зградата и им кажувале на своите деца дека таму се мери светот.[22] Во чест на успесите на Хенри КевендишIn физичката лабораторија во Кембричкиот Универзитет била наречена Кевендишова лабораторија од страна на Џејмс Максвел

Избрани ракописи[уреди | уреди извор]

  • Cavendish, Henry (1921). Scientific Papers. 1. Cambridge: Cambridge University Press. – edited by James Clerk Maxwell and revised by Joseph Larmor
  • Cavendish, Henry (1921). Scientific Papers. 2. Cambridge: Cambridge University Press. – edited by James Clerk Maxwell and revised by Joseph Larmor
  • Cavendish, Henry (1879). The Electrical Researches of the Honourable Henry Cavendish. Cambridge: Cambridge University Press. – edited by James Clerk Maxwell

Поврзано[уреди | уреди извор]

Notes and references[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 Cavendish, Henry (1766). „Three Papers Containing Experiments on Factitious Air, by the Hon. Henry Cavendish“. Philosophical Transactions. The University Press. 56: 141–184. doi:10.1098/rstl.1766.0019. Посетено на 6 November 2007.
  2. „Cavendish, Henry (CVNS749H)“. A Cambridge Alumni Database. University of Cambridge.
  3. Wilson, George (1851). „1“. The life of the Hon. Henry Cavendish. Cavendish Society. стр. 17.
  4. See page 382 of Cavendish, Henry (1784). „Experiments on Air“. Philosophical Transactions of the Royal Society of London. 74: 119–153. Bibcode:1784RSPT...74..119C. doi:10.1098/rstl.1784.0014. The same passage is on page 50 of the Alembic Club reprint of the article.
  5. A. Truman Schwartz, Chemistry: Imagination and Implication, p.96, Elsevier, 2012 ISBN 0323145116.
  6. See page 376 of Cavendish, Henry (1784). „Experiments on Air“. Philosophical Transactions of the Royal Society of London. 74: 119–153. Bibcode:1784RSPT...74..119C. doi:10.1098/rstl.1784.0014. The same passage is on page 44 of the Alembic Club reprint of the article.
  7. See also pages 261–262 of Cavendish by Jungnickel and McCormmach (1996)
  8. 8,0 8,1 8,2 Bryson, B. (2003), "The Size of the Earth": A Short History of Nearly Everything, 59–62.
  9. Cavendish, Henry (1798). „Experiments to Determine the Density of Earth“. Philosophical Transactions of the Royal Society of London. 88: 469–526. doi:10.1098/rstl.1798.0022. JSTOR 106988.
  10. Magie, William Francis. A Source Book in Physics. Cambridge, Mass: Harvard University Press. стр. 107.
  11. Poynting, J. H. (1894), "The Mean Density of the Earth" London: Charles Griffin and Company, page 45.
  12. Cavendish, Henry, "Experiments to Determine the Density of the Earth", reprinted in A Source Book in Geology, K. F. Mather and S. L. Mason, editors, New York: McGraw-Hill (1939), pp. 103–107.
  13. Brush, Stephen G.; Holton, Gerald James (2001). Physics, the human adventure: from Copernicus to Einstein and beyond. New Brunswick, N.J: Rutgers University Press. стр. 137. ISBN 0-8135-2908-5.CS1-одржување: повеќе имиња: список на автори (link)
  14. CODATA Value: Newtonian constant of gravitation
  15. Tipler, P. A. and Mosca, G. (2003), Physics for Scientists and Engineers: Extended Version, W. H. Freeman ISBN 0-7167-4389-2.
  16. Feynman, R. P. (1970), Feynman Lectures On Physics, Addison Wesley Longman , ISBN 0-201-02115-3
  17. Clotfelter, B. E. (1987). „The Cavendish Experiment as Cavendish Knew It“. American Journal of Physics. 55 (3): 210–213. Bibcode:1987AmJPh..55..210C. doi:10.1119/1.15214.
  18. Falconer, I. (1999). „Henry Cavendish: the man and the measurement“. Measurement, Science & Technology. 10 (6): 470–477. Bibcode:1999MeScT..10..470F. doi:10.1088/0957-0233/10/6/310.
  19. Cornu, A. and Baille, J. B. (1873), Mutual determination of the constant of attraction and the mean density of the earth, C. R. Acad. Sci., Paris Vol. 76, 954–958.
  20. Dan Barker (2011). The Good Atheist: Living a Purpose-Filled Life Without God. Ulysses Press. стр. 170. ISBN 9781569758465. He did not attend church and was considered an agnostic. “As to Cavendish's religion, he was nothing at all,” writes his biographer Dr. G. Wilson. |access-date= бара |url= (help)
  21. George Wilson (1851). The life of the Hon. Henry Cavendish: including abstracts of his more important scientific papers, and a critical inquiry into the claims of all the alleged discoverers of the composition of water. Printed for the Cavendish Society. стр. 181–185. A Fellow of the Royal Society, who had good means of judging, states that, "As to Cavendish's religion, he was nothing at all. The only subjects in which he appeared to take any interest, were scientific. ..." ...From what has been stated, it will appear that is would be vain to assert that we know with any certainty what doctrine Cavendish held concerning Spiritual things; but we may with some confidence affirm, that the World to come did not engross his thoughts; that he gave no outward demonstration of interest in religion, and did join his fellow men in worshipping God. ...He died and have no sign, rejecting human sympathy, and leaving us no means of determining whether he anticipated annihilation, or looked forward to an endless life. ...He did not love; he did not hate; he did not hope; he did not fear; he did not worship as others do. He separated himself from his fellow men, and apparently from God. |access-date= бара |url= (help)
  22. Грешка во наводот: Погрешна ознака <ref>; нема зададено текст за наводите по име McCormmach.

Further reading[уреди | уреди извор]

  • Cavendish, Christa Jungnickel and Russell McCormmach, American Philosophical Society, 1996, ISBN 0-87169-220-1, 414 pp.
  • Cavendish: The Experimental Life, Christa Jungnickel and Russell McCormmach, Bucknell University Press, 1999, ISBN 0-8387-5445-7, 814 pp.

Надворешни врски[уреди | уреди извор]