Таксим (политика)


Таксим (турски: taksim, во превод: „Поделба“) — турско националистичко и сецесионистичко движење на кипарските Турци кои се залагаат за независност и признавање на Турската Република Северен Кипар според решението за две држави. Тоа било примарна идеологија на поддржувачите на инвазијата во 1974 година, при што концептот бил изведен уште во 1957 година од страна на потпретседателот Фазил Ќучук.[1]
Национализмот на кипарските Турци се развил главно како одговор на грчкиот национализам и желбата за енозис, обединување на целиот остров со Грција.[2][3][4] Првично, кипарските Турци се залагале за продолжување на британското владеење.[5] Сепак, тие станале вознемирени од повиците на кипарските Грци за еносис, бидејќи виделе дека соединувањето на Крит со Грција довело до егзодус на Критските Турци, што претставувало преседан кој требало да се избегне,[6][7] и тие зазеле став за поделба како одговор на милитантната активност на ЕОКА.[8] Кипарските Турци, исто така, се сметале себеси за посебна етничка група на островот и верувале во нивното посебно право на самоопределување од кипарските Грци.[9] Во меѓувреме, во 1950-тите, турскиот лидер Аднан Мендерес го сметал Кипар за „продолжение на Анадолија“, ја отфрлил поделбата на Кипар по етничка линија и го поддржал припојувањето на целиот остров кон Турција. Националистичките слогани се фокусирале на идејата дека „Кипар е турски“, а владејачката партија го прогласила Кипар за дел од турската татковина и витален за нејзината безбедност. Откако сфатиле дека кипарските Турци се само 20% од островјаните, анексијата останала неостварлива, а националната политика била променета за да се фаворизира поделба. Слоганот „Поделба или смрт“ често се користела во протестите на кипарските Турци и Турците во доцните 1950-ти и во текот на 1960-тите. Иако по Конференциите во Цирих и Лондон, Турција изгледала како да го прифатила постоењето на кипарската држава и да се огради од нејзината политика на фаворизирање на поделба на островот, целта на лидерите на турските и кипарските Турци останала да се создаде независна турска држава во северниот дел на островот.[10][11]
Поврзано
[уреди | уреди извор]Наводи
[уреди | уреди извор]- ↑ „CYPRUS“. 2006-06-15. Архивирано од изворникот на June 15, 2006. Посетено на 2012-01-25.
- ↑ Kyris, George (2016). The Europeanisation of Contested Statehood: The EU in Northern Cyprus. Routledge. стр. 30–1. ISBN 978-1317032748.
The rise of Turkish nationalism among the Turkish Cypriots can be largely seen as a response to the Greek Cypriot national "awakening" and campaign for union with Greece.
- ↑ Kızılyürek, Niyazi (2003). „The politics of identity in the Turkish Cypriot community : a response to the politics of denial?“. Travaux de la Maison de l'Orient méditerranéen. 37 (1): 197–204.
The Turkish Cypriot nationalism developed mainly in reaction to the Greek Cypriot national desire for union with Greece.
- ↑ Carter, Judy; Irani, Irani; Volkan, Vamık (2015). Regional and Ethnic Conflicts: Perspectives from the Front Lines. Routledge. стр. 60. ISBN 978-1317344667.
- ↑ Papadakis, Yiannis; Peristianis, Nicos; Welz, Gisela (July 18, 2006). Divided Cyprus: Modernity, History, and an Island in Conflict. Indiana University Press. стр. 2. ISBN 9780253111913.
- ↑ Isachenko, Daria (2012). The Making of Informal States: Statebuilding in Northern Cyprus and Transdniestria. Palgrave Macmillan. стр. 37. ISBN 9780230392076.
- ↑ Pericleous, Chrysostomos (2009). Cyprus Referendum: A Divided Island and the Challenge of the Annan Plan. I.B.Tauris. стр. 135–6. ISBN 9780857711939.
- ↑ Mirbagheri, Farid (2009). Historical Dictionary of Cyprus. Scarecrow Press. стр. xiv. ISBN 9780810862982.
Greek Cypriots engaged in a military campaign for enosis, union with Greece. Turkish Cypriots, in response, expressed their desire for taksim, partition of the island.
- ↑ Diez, Thomas (2002). The European Union and the Cyprus Conflict: Modern Conflict, Postmodern Union. Manchester University Press. стр. 83. ISBN 9780719060793.
- ↑ Behlul (Behlul) Ozkan (Ozkan) (26 June 2012). From the Abode of Islam to the Turkish Vatan: The Making of a National Homeland in Turkey. Yale University Press. стр. 199. ISBN 978-0-300-18351-1.
In line with the nationalist rhetoric that "Cyprus is Turkish", Menderes predicated his declaration upon the geographic proximity between Cyprus and Anatolia, thereby defining "Cyprus as an extension of Anatolia". It was striking that Menderes rejected partitioning the island into two ethnic states, a position that would define Turkey's foreign policy regarding Cyprus after 1957
- ↑ G. Bellingeri; T. Kappler (2005). Cipro oggi. Casa editrice il Ponte. стр. 27. ISBN 978-88-89465-07-3.
The educational and political mobilisation between 1948-1958, aiming at raising Turkish national consciousness, resulted in the involving Turkey as motherland in the Cyprus Question. From then on, Turkey, would work hand in hand with the Turkish Cypriot leadership and the British government to oppose the Greek Cypriot demand for Enosis and realise the partition of Cyprus, which meanwhile became the national policy.