Средноатлантски Гребен
Средноатлантски Гребен — океански гребен сместен по дното на Атлантскиот Океан и дел од најдолгиот планински венец на светот. Во северниот Атлантик ја двои Евроазиската Плоча од Северноамериканската, а во јужниот — Африканската од Јужноамериканската. Се протега од спојот со Гакељовиот Гребен (Средноарктички Гребен) североисточно од Гренланд, па на југ сè до Бувеовата Тромеѓа во јужниот Атлатски Океан. Иако гребенот е претежно под водата, постојат исвесни места кои се се издигаат над неа поради нивната висина. Потегот од гребенот во кој спаѓа Исланд е наречен Рејкјанески Гребен. Просечната стапка на ширење на гребенот изнесува околу 2,5 см годишно.[1]
Содржина
Откривање[уреди | уреди извор]
Постоењето на гребен под Атлантскиот Океан прв го претпоставил Метју Фонтен Мори во 1850 г. Гребенот е пронајден во експедицијата на „Челиџер“ во 1872 г.[2] Научната екипа на бродот, предводена од Чарлс Вајвил Томсон, открила големо возвишение во Атлантикот испитувајќи погодни места за поставање на прекуатлантски телеграфски кабел во иднина.[3] Местоположбата на таквиот гребен е потврдена со сонар во Германската атлантска експедиција од 1925 г.[4] и забележано е дека оди од ’Ртот на Добрата Надеж и минува низ Индискиот Океан .[5]
Во 1950-тите е направен голем картографски потфат за исцртување на океанските дна во светот. Во него учествувале научниците Брус Хизен, Морис Јуинг, Мери Тарп и други, кои утврдиле дека Средноатлантскиот Гребен има мошне чудна батиметрија на долини и сртови,[6] при што средишната долина е сеизмолошки активна и претставува епицентар на многу земјотреси.[7][8] Јуинг, Хизен и Тарп откриле дека гребенот е дел од систем на последователни океански гребени кој се протега по дната на сите океани и е долг 40.000 км.[9] Откривањето на овој светски систем довело до теоријата за ширење на морското дно и општоприфатеноста на теоријата на Алфред Вегенер за континенталното поместување и ширење во видоизменетиот облик на тектоника на плочите. Овој гребен одиграл суштинска улога во расцепот на претпоставениот суперконтинент Пангеја кој отпочнал пред 180 милиони години.
Забележителности[уреди | уреди извор]
Средноатлантскиот Гребен има длабока раседна долина која се протега по неговата оска во речиси сета должина. Овој расед е вистинската граница меѓу тектонските плочи, каде магмата од плаштот го достигнува морското дно, избивајќи како лава и создавајќи нов корест материјал за плочите.
Близу екваторот се наоѓа ровот Романш кој го дели гребенот на Северноатлантски и Јужноатлантски, Овој ров е тесен и достигнува длабочина од 7.758 м — меѓу најдлабоките места во Атлантскиот Океан. Истата бразда сепак не се смета за граница помеѓу Северноамериканската и Јужноамериканската Плоча, ниту пак меѓу Евроазиската и Африканската.
Острови[уреди | уреди извор]
Ова е список на островите кои лежат на или близу Средноатлантскиот Гребен, тука наведени со нивните највисоки врвови и местоположба:
Северна полутопка (Северноатлантски Гребен):
- Јан Мајен (Беренберг, 2.277 м (71°06′N 08°12′W / 71.100° СГШ; 8.200° ЗГД), Северен Леден Океан
- Исланд (Кванаталсхнукир кај Ватнајекитл, 2.109,6 м (64°01′N 16°41′W / 64.017° СГШ; 16.683° ЗГД), низ кој поминува гребенот
- Азорски Острови (Пику, на островот Пику, 2.351 м, (38°28′0″N 28°24′0″W / 38.46667° СГШ; 28.40000° ЗГД)
- Свети Петар и Павле (Југозападна Карпа, 22,5 м, 00°55′08″N 29°20′35″W / 0.91889° СГШ; 29.34306° ЗГД)
Јужна полутопка (Јужноатлантски Гребен):
- Вознесение (Пик, Зелена Планина, 859 м, 07°59′S 14°25′W / 7.983° ЈГШ; 14.417° ЗГД)
- Света Елена (Дијана, 818 м 15°57′S 5°41′W / 15.950° ЈГШ; 5.683° ЗГД)
- Тристан да Куња (Кралица Мери, 2062 м, 37°05′S 12°17′W / 37.083° ЈГШ; 12.283° ЗГД)
- Гоф (Единбург, 909 м, 40°20′S 10°00′W / 40.333° ЈГШ; 10.000° ЗГД)
- Буве (Олавтопен, 780 м, 54°24′S 03°21′E / 54.400° ЈГШ; 3.350° ИГД)
Геологија[уреди | уреди извор]
Гребенот седи врз највисокото место на големиот земјиштен облик наречен Средноатлантско Возвишение, кој претставува долгнавеста испакнатина по должината на целиот Атлантик. Се смета дека испакнатината е предизвикана од нагорни сили на истумбување во астеносферата кои ги притискаат океанска кора и литосферата. Разидувачката граница настанала за време на тријасот, кога нниза трикраки грабени се соедининиле во суперконтинентот Пангеја и го сочиниле гребенот. Обично само два од трите крака на еден трикрак стануваат дел од разидувачката граница на плочата. Неуспешните краци се наречени авлакогени и од нив подоцна настанале долините на големите реки во Америка и Африка како што се Мисисипи, Амазон и Нигер. Фандиевата Котлина на атлантскиот брег на Северна Америка помеѓу Њу Бранзвик и Нова Шкотска во Канада е остаток од првобитниот облик на Средноатлантскиот Гребен.[10][11]
Поврзано[уреди | уреди извор]
Наводи[уреди | уреди извор]
- ↑ USGS (5 May 1999). „Understanding plate motions“. конс. 13 March 2011.
- ↑ Hsü, Kenneth J. (1992). Challenger at Sea: A Ship That Revolutionized Earth Science. Princeton University Press. стр. 57. ISBN 0-691-08735-0. https://books.google.com/books?id=ZlQABAAAQBAJ&pg=PA57.
- ↑ Redfern, R.; 2001: Origins, the Evolution of Continents, Oceans and Life, University of Oklahoma Press, , p. 26
- ↑ Alexander Hellemans and Brian Bunch, 1989, Timeline of Science, Sidgwick and Jackson, London
- ↑ Stein, Glenn, A Victory in Peace: The German Atlantic Expedition 1925-27, June 2007
- ↑ Ewing, W.M.; Dorman, H.J.; Ericson, J.N.; Heezen, B.C.. Exploration of the northwest Atlantic mid-ocean canyon. „Bulletin of the Geological Society of America“ том 64 (7): 865–868. doi: .
- ↑ Heezen, B. C.; Tharp, M.. Physiographic diagram of the western North Atlantic. „Bulletin of the Geological Society of America“ том 65: 1261.
- ↑ Hill, M.N.; Laughton, A.S.. Seismic Observations in the Eastern Atlantic, 1952. „Proceedings of the Royal Society of London A: Mathematical and Physical Sciences“ том 222 (1150): 348–356. doi: .
- ↑ Spencer, Edgar W. (1977). Introduction to the Structure of the Earth (2nd издание). Tokyo: McGraw-Hill. ISBN 0-07-085751-2. https://books.google.com/books?id=uAi0AAAAIAAJ.
- ↑ Burke, K.; Dewey, J. F.. Plume-generated triple junctions: key indicators in applying plate tectonics to old rocks. „The Journal of Geology“ том 81 (4): 406–433. doi:. http://es.ucsc.edu/~rcoe/eart206/Burke&Dewey_Aulacogens-%20TJs_JGeol73.pdf.
- ↑ Burke, K.. Development of graben associated with the initial ruptures of the Atlantic Ocean. „Tectonophysics“ том 36 (1–3): 93–112. doi:. http://citeseerx.ist.psu.edu/viewdoc/download?doi=10.1.1.473.8997&rep=rep1&type=pdf.
Библиографија[уреди | уреди извор]
- Еванс, Рејчел. „Мерејќи длабочини кон нови височини: Мери Тарп ги објаснува морските геолошки карти.“ Информативен билтен на Конгресната библиотека. ноември 2002 г. (англиски)
Надворешни врски[уреди | уреди извор]
Средноатлантски Гребен на Ризницата ?
- Попис на морскиот свет долж Средноатлантскиот Гребен — MAR-ECO (англиски)
|