Прејди на содржината

Средна самогласка од среден ред

Од Википедија — слободната енциклопедија
Средна самогласка од среден ред
ə
МФА-бр.322
Шифрирање
Единица (дек.)ə
Уникод (хекс.)U+0259
X-SAMPA@
Киршенбаум@

 
Табела на самогласки по МФА
Предни Речисипредни Средни Речисизадни Задни
Затворени
iy
ɨʉ
ɯu
ɪʏ
ʊ
eø
ɘɵ
ɤo
ɛœ
ɜɞ
ʌɔ
æ
aɶ
ä
ɑɒ
Речиси затворени
Полузатворени
Средни
Полуотворени
Речиси отворени
Отворени
Самогласките во парови се: незаоблена  заоблена

Помош за МФА  легенда  табела   табела со звуци  погл.

Средната самогласка од среден ред (наречена и темен глас или шва) е вид на самогласка присутна во некои јазици. Меѓународната фонетска азбука (МФА) ја бележи со симболот ⟨ə⟩ (свртено мало е). Истиот симбол важи како за незаоблената, така и за заоблената варијанта на гласот.

Во македонскиот јазик самогласката се нарекува „темен глас“ се бележи со апостроф () и се среќава во поретки зборови, архаизми или дијалектизми како „к’смет“, „Д’мбени“ и сл. Нема самостојна функција во јазикот. Во последниот случај, апострофот се вметнува кога претставката завршува на самогласка.[1]

Незаоблена

[уреди | уреди извор]

Средната незаоблена самогласка од среден ред честопати се претставува со симболот [ə], но тој самиот по себе не ја означува незаобленоста. Ако се јави потреба од прецизност, тогаш се користи симболот за полузатворената незаоблена самогласка од среден ред со дијакритички знак за снижување: [ɘ̞].

Особености

[уреди | уреди извор]
  • Според висината, самогласката е средна, што значи дека јазикот се става на средината помеѓу положбата на полузатворена и положбата на полуотворена самогласка.
  • Според местото на образување (редот), самогласката е средна, што значи дека јазикот се става во средината помеѓу редот на предните и редот на задните самогласки.
  • Според обликот на усните, самогласката е незаоблена, што значи дека усните се лабави и не заземаат округол облик.
ЈазикЗборМФАЗначењеБелешки
адигејскизы[zə]еден
албанскиështë[ˈəʃtə]е
англискинајвеќето дијалектиTina[ˈtʰiːnə]ТинаОслабена самогласка.
во Велс[2]bust[bəst]градиМоже да биде и поназад.
велшкиCymru[ˈkəmrɨ]Велс
германски[3]bitte[ˈbɪtə]молам
ерменскиընկեր[əŋˈkɛɹ]другар
западнофризискиgewoan[ɡəˈʋoǝn]нормален
кабардинскищы[ɕə]три
каталонскиamb[əm(b)]со
кашупскиjãzëk[jãzək]јазик
македонскик’смет[kəsmɛt]к’сметНе се смета за посебен глас. Погл. Фонологија на македонскиот јазик
палауанскиtilobęd[tilobəd]дојде
паштунскиغوښه[ˈɣwəʂa]месо
португалскиевропски[4]pagar[pɜ̝ˈɡaɾ]плаќаМоже да биде и поблиску до речиси отворената самогласка [ɐ] во Бразил.[5]
романскиmăr[mər]јаболко
рускиэто[ˈɛtə]тоа
холандскиbeter[ˈbeːtər]подобарПогл. Фонологија на холандскиот јазик

Заоблена

[уреди | уреди извор]

Некои јазици имаат средна заоблена самогласка од среден ред (заоблено [ə]), што ја разликуваат од полузатворените и полуотворените самогласки. Меѓутоа ниеден јазик не ги разликува сите три, па така средната нема свој симбол во МФА. За таа цел се користи симболот [ɵ] (полузатворена заоблена самогласка од среден ред). Доколку се јави потреба од прецизност, се користи дијакритички знак за снижување: [ɵ̞].

Особености

[уреди | уреди извор]
  • Според висината, самогласката е средна, што значи дека јазикот се става на средината помеѓу положбата на полузатворена и положбата на полуотворена самогласка.
  • Според местото на образување (редот), самогласката е средна, што значи дека јазикот се става во средината помеѓу редот на предните и редот на задните самогласки.
  • Според обликот на усните, самогласката е заоблена, што значи дека усните заземаат позатегнат округол облик.
ЈазикЗборМФАЗначењеБелешки
западнофризискиskowe[ˈskoːwə]бутка
руски[6][7]тётя[ˈtʲɵ̞tʲə]теткаАлофон на /o/ кога стои до омекнати согласки.
француски[8]je[ʒɵ̞]јасМоже да биде понапред кај разни говорници.
холандскиkopen[ˈkoːpən]купуваПогл. Фонологија на холандскиот јазик
шведскиenergi[ˌɛnːərˈɧiː]енергијаНенагласен алофон на /ɛ/

Поврзано

[уреди | уреди извор]
  1. Кепески, Круме (1990). Граматика на македонскиот литературен јазик (X. изд.). Скопје: Просветно Дело. стр. 61.
  2. Wells (1982:380–381)
  3. http://www.uiowa.edu/~acadtech/phonetics/#
  4. Cruz-Ferreira (1995:91)
  5. Barbosa & Albano (2004:229)
  6. Jones & Ward (1969:62–63)
  7. Crosswhite (2000:167)
  8. Fougeron & Smith (1993:73)

Библиографија

[уреди | уреди извор]
  • Barbosa, Plínio A.; Albano, Eleonora C. (2004), „Brazilian Portuguese“, Journal of the International Phonetic Association, 34 (2): 227–232, doi:10.1017/S0025100304001756
  • Crosswhite, Katherine Margaret (2000), „Vowel Reduction in Russian: A Unified Account of Standard, Dialectal, and 'Dissimilative' Patterns“ (PDF), University of Rochester Working Papers in the Language Sciences, 1 (1): 107–172, Архивирано од изворникот (PDF) на 2012-02-06, Посетено на 2012-07-22
  • Cruz-Ferreira, Madalena (1995), „European Portuguese“, Journal of the International Phonetic Association, 25 (2): 90–94, doi:10.1017/S0025100300005223
  • Fougeron, Cecile; Smith, Caroline L (1993), „Illustrations of the IPA:French“, Journal of the International Phonetic Association, 23 (2): 73–76, doi:10.1017/S0025100300004874
  • Jones, Daniel; Dennis, Ward (1969), The Phonetics of Russian, Cambridge University Press
  • Roach, Peter (2004), „British English: Received Pronunciation“, Journal of the International Phonetic Association, 34 (2): 239–245, doi:10.1017/S0025100304001768
  • Wells, J.C. (1982), Accents of English, 2: The British Isles, Cambridge: Cambridge University Press.