Мирча Елијаде: Разлика помеѓу преработките

Од Википедија — слободната енциклопедија
[непроверена преработка][непроверена преработка]
Избришана содржина Додадена содржина
Vikinata (разговор | придонеси)
Vikinata (разговор | придонеси)
Ред 123: Ред 123:
Откако заминал од Лондон, бил преместен како [[секретар за печат]] (подоцна културно аташе) во романската амбасада во [[Португалија]],<ref name="pcommare"/><ref>''Biografie'', in Handoca; Nastasă, p.442</ref><ref name="cavrcitim">[[Cătălin Avramescu]], [http://www.dilemaveche.ro/index.php?nr=135&cmd=articol&id=3508 "Citim una, înţelegem alta" ("We Read One Thing and Understand Another")], in ''[[Dilema Veche]]'', Vol. III, August 2006; retrieved January 28, 2008 {{ro icon}}</ref><ref name="mlimpost">[[Michael Löwy]], [http://assr.revues.org/document3128.html Review of Daniel Dubuisson, ''Impostures et pseudo-science. L'œuvre de Mircea Eliade''], in [http://assr.revues.org/ ''Archives de Science Sociale et Religion''], 132 (2005) {{fr icon}}; retrieved January 22, 2008</ref> каде што бил како дипломат на [[државната Железна гарда]] и на режимот на [[Јон Антонеску]]. Неговата канцеларија ширела пропаганда во корист на ромунската држава.<ref name="pcommare"/> Во февруари 1941 година, неколку седмици по крвавиот [[Бунт на гардата и погром во Букурешт|бунт на гардата]] сузбиен од Антонеску, во [[Национаниот театар во Букурешт]] била поставена ''Ифигенија'' — пиесата наскоро поттикнала сомнежи дека е инспирирана од идеологијата на Железната гарда и дека нејзиното поставување на програма е обид на гардата за субверзија.<ref name="aoamniotica"/>
Откако заминал од Лондон, бил преместен како [[секретар за печат]] (подоцна културно аташе) во романската амбасада во [[Португалија]],<ref name="pcommare"/><ref>''Biografie'', in Handoca; Nastasă, p.442</ref><ref name="cavrcitim">[[Cătălin Avramescu]], [http://www.dilemaveche.ro/index.php?nr=135&cmd=articol&id=3508 "Citim una, înţelegem alta" ("We Read One Thing and Understand Another")], in ''[[Dilema Veche]]'', Vol. III, August 2006; retrieved January 28, 2008 {{ro icon}}</ref><ref name="mlimpost">[[Michael Löwy]], [http://assr.revues.org/document3128.html Review of Daniel Dubuisson, ''Impostures et pseudo-science. L'œuvre de Mircea Eliade''], in [http://assr.revues.org/ ''Archives de Science Sociale et Religion''], 132 (2005) {{fr icon}}; retrieved January 22, 2008</ref> каде што бил како дипломат на [[државната Железна гарда]] и на режимот на [[Јон Антонеску]]. Неговата канцеларија ширела пропаганда во корист на ромунската држава.<ref name="pcommare"/> Во февруари 1941 година, неколку седмици по крвавиот [[Бунт на гардата и погром во Букурешт|бунт на гардата]] сузбиен од Антонеску, во [[Национаниот театар во Букурешт]] била поставена ''Ифигенија'' — пиесата наскоро поттикнала сомнежи дека е инспирирана од идеологијата на Железната гарда и дека нејзиното поставување на програма е обид на гардата за субверзија.<ref name="aoamniotica"/>


Во 1942 година, Елијаде пишува книга во која ја фали ''[[Нова држава(Португалија)|новата држава]]'', воспоставена во Португалија од [[Антонио де Оливеира Салазар]],<ref name="mlimpost"/><ref name="mesalaz">Eliade, ''Salazar'', in "Eliade despre Salazar" ("Eliade on Salazar"), ''[[Evenimentul Zilei]]'', October 13, 2002</ref><ref>Ellwood, p.90</ref> изјаснувајќи се дека "Салазаровата држава, христијнството и [[Тоталитаризам|тоталитаризмот]] се засноваат на љубов".<ref name="mesalaz"/> На 7 јули истата година, бил примен лично од Салазар, кој пак го задолжил Елијаде да го предупреди Антонеску да ја повлече [[романската армија]] од [[Источен фронт(Втора светска војна)|Источниот фронт]] ("[Да сум на негово место], не би бил алчен за [[Русија]]").<ref name="in Handoca">Eliade, in Handoca</ref> Елијаде тврдел дека, поради контактот со лидерот на таа неутрална земја, бил под надзор на [[Гестапо]], но дека успеал Салазаровиот совет да му го пренесе на [[Михаи Антонеску]], романскиот [[Список на романски министри за надворешни работи|министер за надворешни работи]].<ref name="rossfriesian"/><ref name="in Handoca"/>
Во 1942 година, Елијаде пишува книга во која ја фали ''[[Нова држава(Португалија)|новата држава]]'', воспоставена во Португалија од [[Антонио де Оливеира Салазар]],<ref name="mlimpost"/><ref name="mesalaz">Eliade, ''Salazar'', in "Eliade despre Salazar" ("Eliade on Salazar"), ''[[Evenimentul Zilei]]'', October 13, 2002</ref><ref>Ellwood, p.90</ref> изјаснувајќи се дека "Салазаровата држава, христијнството и [[Тоталитаризам|тоталитаризмот]] се засноваат на љубов".<ref name="mesalaz"/> На 7 јули истата година, бил примен лично од Салазар, кој пак го задолжил Елијаде да го предупреди Антонеску да ја повлече [[романската армија]] од [[Источен фронт(Втора светска војна)|Источниот фронт]] ("Да сум на негово место, не би бил алчен за [[Русија]]").<ref name="in Handoca">Eliade, in Handoca</ref> Елијаде тврдел дека поради контактот со лидерот на таа неутрална земја бил под надзор на [[Гестапо]], но дека успеал Салазаровиот совет да му го пренесе на [[Михаи Антонеску]], романскиот [[Список на романски министри за надворешни работи|министер за надворешни работи]].<ref name="rossfriesian"/><ref name="in Handoca"/>


Во есента 1943 година, отпатувал во [[Германска окупација на Франција за време на Втората светска војна|окупирана Франција]], каде што му се придружил на [[Емил Сиоран]], се среќавал со [[Жорж Димезил]] и со [[Колаборационизам|колаборационистичкиот]] писател [[Пол Моран]].<ref name="pcommare"/> Тогаш се пријавил за лектор на [[Универзитет во Букурешт|Универзитетот во Букурешт]], но отпаднал од трката оставајќи ги [[Константин Ноика]] и [[Ион Зафиреску]] да се борат за тоа работно место.<ref>Nastasă, p.442–443</ref> Во своите лични белешки Елијаде напишал дека не се интересирал веќе за тоа место зашто по патувањата во странство бил убеден дека има "нешто значајно да каже" и дека не може да функционира ограничен од една "минорна културa".<ref name="pcommare"/> За време на војната, Елијаде патувал во [[Берлин]], каде што го запознал контроверзниот политички теоретичар [[Карл Шмит]],<ref name="vilasanjpaseo"/><ref name="pcommare"/> и често ја посетувал [[Шпанија во време на Франко|франкистичка Шпанија]], каде што во 1944 година присуствувал на научен конгрес во [[Кордоба, Шпанија|Кордоба]].<ref name="pcommare"/><ref name="jgspania">Joaquín Garrigós, [http://www.dilemaveche.ro/index.php?nr=191&cmd=articol&id=6740 "Pasiunea lui Mircea Eliade pentru Spania" ("Mircea Eliade's Passion for Spain")], in ''[[Dilema Veche]]'', Vol. IV, October 2007; retrieved January 21, 2008 {{ro icon}}</ref><ref name="aoopium">[[Andrei Oişteanu]], [http://www.revista22.ro/html/index.php?nr=2007-05-11&art=3719 "Mircea Eliade, de la opium la amfetamine" ("Mircea Eliade, from Opium to Amphetamines")], in ''[[22 (magazine)|22]]'', Nr. 896, May 2007; retrieved January 17, 2008 {{ro icon}}</ref> За време на тие патувања во Шпанија, Елијаде ги запознал филозофите [[Хозе Ортега и Гасет]] и [[Еугени д’Орс]]. Се спријателил со Д’Орс и се сретнал неколкупати со него по војната.<ref name="jgspania"/>
Во есента 1943 година, отпатувал во [[Германска окупација на Франција за време на Втората светска војна|окупирана Франција]], каде што му се придружил на [[Емил Сиоран]], се среќавал со [[Жорж Димезил]] и со [[Колаборационизам|колаборационистичкиот]] писател [[Пол Моран]].<ref name="pcommare"/> Тогаш се пријавил за лектор на [[Универзитет во Букурешт|Универзитетот во Букурешт]], но отпаднал од трката оставајќи ги [[Константин Ноика]] и [[Ион Зафиреску]] да се борат за тоа работно место.<ref>Nastasă, p.442–443</ref> Во своите лични белешки Елијаде напишал дека не се интересирал веќе за тоа место зашто по патувањата во странство бил убеден дека има "нешто значајно да каже" и дека не може да функционира ограничен од една "минорна културa".<ref name="pcommare"/> За време на војната, Елијаде патувал во [[Берлин]], каде што го запознал контроверзниот политички теоретичар [[Карл Шмит]],<ref name="vilasanjpaseo"/><ref name="pcommare"/> и често ја посетувал [[Шпанија во време на Франко|франкистичка Шпанија]], каде што во 1944 година присуствувал на научен конгрес во [[Кордоба, Шпанија|Кордоба]].<ref name="pcommare"/><ref name="jgspania">Joaquín Garrigós, [http://www.dilemaveche.ro/index.php?nr=191&cmd=articol&id=6740 "Pasiunea lui Mircea Eliade pentru Spania" ("Mircea Eliade's Passion for Spain")], in ''[[Dilema Veche]]'', Vol. IV, October 2007; retrieved January 21, 2008 {{ro icon}}</ref><ref name="aoopium">[[Andrei Oişteanu]], [http://www.revista22.ro/html/index.php?nr=2007-05-11&art=3719 "Mircea Eliade, de la opium la amfetamine" ("Mircea Eliade, from Opium to Amphetamines")], in ''[[22 (magazine)|22]]'', Nr. 896, May 2007; retrieved January 17, 2008 {{ro icon}}</ref> За време на тие патувања во Шпанија, Елијаде ги запознал филозофите [[Хозе Ортега и Гасет]] и [[Еугени д’Орс]]. Се спријателил со Д’Орс и се сретнал неколкупати со него по војната.<ref name="jgspania"/>

Преработка од 21:02, 11 октомври 2015

Мирчеа Елијаде
Роден/а9 март 1907
Букурешт, Романија
Починат/а22 април 1986
Чикаго, Илиноис, Соединетите Американски Држави
ЗанимањеИсторичар, филозоф, писател, новинар, есеист
НародностРоманец
Период1921–1986
ЖанрФантастика, автобиографија, литература, патување
Предметисторија на религијата, фиозофија на религијата, историја на културата, политичка историја
Книжевно движење= Модернизам
Критерион
Егзистенцијализам

Мирчеа Елијаде (романски:ˈmirt͡ʃe̯a eliˈade), (9.3.1907 - 22.4.1986) — историчар на религијата, писател, филозоф и професор на Чикашкиот универзитет, водечки толкувач на религиите, воспоставува парадигми во проучувањата на религиите што важат и денес. Неговата теорија за хиерофаниите ги дава основите на религијата и го дели човековото искуство на свет и световен простор и на време.[1] Меѓу неговите најзначајни придонеси во проучувањето на религиите е неговата теорија за Вечното враќање, според кое митовите и ритуалите не одаваат само почит на хиерофаниите туку и учествуваат во нив.[1]

Неговата литерарна работа припаѓа на жанрот на фантастиката и на автобиографскиот роман. Негови најдобри дела се Бенгалси ноќи, Летни ноќи ("Забранета шума"), Изабела и ѓаволските води и Роман за кратковидот адолесцент, романите Госпоѓица Кристина и Младост без младост и кратките раскази Тајната на д-р Хонигбергер и Циганка.

Уште во младоста Eлијаде е познат новинар и есеист, следбеник на романскиот филозоф и новинар Нае Јонеску од екстремната десница и член на литерарното друштво Критерион. Во 1940 година тој е културно аташе во Обединетото кралство и во Португалија. Во доцните триесетти години, Елијаде јавно ги поддржува Железната гарда и фашистичките и антисемитиски политички организации. Неговите политички интереси од тоа време, како и другите негови екстремнодесничарски врски, често биле критикувани по Втората светска војна.

Познат по својата огромна ерудиција, Елијаде течно говорел пет јазици (романски, француски, германски, италијански и англиски), а читал на (хебрејски, персиски и санскрит). Постхумно е избран за член на Романската академија.

Биографија

Детство

Роден во Букурешт како син на романски офицер Георге Елијаде (оригинално име му било Јеремија)[2][3] и на Жана, родена Василеску.[4] Како православен верник, Георге Елијаде го завел својот новороден син четири дена пред реалниот датум на раѓање со цел датумот да се совпадне со литургискиот календар односно со празникот на Четириесетте маченици.[3] Мирчеа Елијаде имал сестра Корина, мајка на семиологистот Сорин Александреску.[5][6] Неговото семејство се сели во главниот град Букурешт во 1914 година,[2] и купува куќа близу до Пјата Розети, Мирчеа таму ја живее својата младост.[6]

Елијаде памети многу од своето детство и подоцна во животот ќе пишува како разни епизоди од младоста влијаеле врз неговата свест. На пример, кога Елијаде имал десетина години, во текот на Првата светска војна, за време на Романскиот поход, го доживеал бомбардирањето на Букурешт од страна на германските цепелини како и патриотскиот полет во окупираниот град и веста дека Романија може да го спречи напредувањето на непријателските сили кон Молдавија.[7]

Тој ја опишуваа таа фаза од својот живот како непофторлива епифанија.[8][9] Потсетувајќи се на своето влегување во дневната соба, ќе напише дека „енда мистериозно обоена светлина“ ќе се претвори во „палата од бајките“:

„Со години вежбав да го доловам тој епифаниски момент и секогаш се чувствував еднакво исполнет. Сакав да се вовлечам во него како во дел од еден живот, без траење и без почеток, без средина и без крај. На последната година од гимназијата, кога се борев со јаки напади на меланхонија, понекогаш успевав да се вратам во зеленозлатестата светлина на тоа попладне. [...] И иако блаженството беше исто, не можев да го поднесам бидејќи премногу ми ја влошуваше тагата. Уште тогаш знаев на кој свет му припаѓа дневната соба [...] свет кој беше засекогаш загубен.“[10]

Роберт Елвуд, професор по религија кој докторира на Мирчеа Елијаде,[11] гледа на таквиот вид носталгија како на најкарактеристична тема во животот на Елијаде и на неговото академско творештво.[9]

Младост и литерарни почетоци

Кога ќе заврши основно образование во училиштето на улицата Мантулеаса,[2] Елијаде се запишува во Спиру Харет Национал Колеџе во иста класа со Аршавир Актеријан, Хаиг Актеријан, Петре Вифореану (и неколку години постариот Николае Стеинхард, кој ќе стане близок пријател на Елијаде).[12] Меѓу неговите соученици се и идниот филозоф Константин Ноика[3] и пријателот на Ноика, идниот историчар на уметноста, Барбу Брезијану.[13]

Универзитетски студии

Елијаде во 1933 година

Меѓу 1925 и 1928, тој студира на Универзитетот во Букурешт филозофија и книженост и во 1928 година дипломира на тема на италијанскиот филозоф Томазо Кампанела.[2] Во 1927 година, Елијаде патува во Италија каде што се запознава со Папини[2] и соработува со Џузепе Тучи.

За време на студентските години Елијаде се запознава со Нае Јонеску, кој предава логика, и станува негов пријател и следбеник.[3][6][14] Особено го привлекле радикалните идеи на Јонеску и неговиот интерес за религијата што значело прекин со рационалистичката традиција претставена од постарите академици како Константин Радилеску-Мотру, Димитрие Густи и Tудор Виану (на кои им го должи поттикот за згаснатото литерарно друштво Јунимеа.[3]

Научните работи на Елијаде почнуваат по долг период на проучување во Британска Индија, на Универзитетот во Калкута. Кога дознал дека махараџата на Касимбазар доделува средства во Европа за студирање во Индија, Елијаде се пријавил и добил средства за четири години, а подоцна добил и романска стипендија.[15] Есента во 1928 година, запловил кон Калкута за да студира санскрит и филозофија кај Сурендранат Дасгупта,на Cambridge alumnus и професор на Калкута Универизтет, кој е автор на петтомната Иаторија на индиската филозофија. Пред да стаса на Индискиот полуостров, Елијаде го посетил и Египет ,[2] а кратко престојувал и на Хималаја.[16]

Ги изучувал основите на индиската филозофија, а напоредно учел и санскрит пали и бенгалски јазик под водство на Дасгупта.[15] Истовремено, се заинтересирал и за дејствувањето на Махатма Ганди. Подоцна, Елијаде ги приспособува идеите на Ганди во своите гледишта кон спиритуалноста и кон Романија.[17]

Во 1930 година, додека живеел кај Дасгупта, Елијаде се вљубил во неговата ќерка Маитреји Деви, и подоцна во автобиографскиот роман Маитреји (познат и под насловот "Бенгалска ноќ" или "Бенгалски ноќи"), тврдел дека имал физичка врска со неа.[18]

Елијаде го одбранил својот докторат во 1933 година, со теза за практикување јога.[3][6][19][20] Трудот што по три години бил преведен на фрацуски,[15] имал големо влијание во академските кругови, и во Романија и надвор од неа.[6]

Подоцна изјавил дека трудот бил чекор за разбирање не само на индијските религиски практики, туку и на романската духовност.[21] Во тој период, Елијаде почнал да се допишува со Ананда Комарасвами философ од Шри Ланка.[22] Од 1936 до 1937 година, работел како хонорарен асистент за курсот на Јонеску.[23]

Во 1933 година, Мирчеа Елијаде бил во врска со актерката Сорана Топа, но се вљубил во Нина Марешна и се оженил.[5][6][24] Таа ја имала ќерката Гиза, Елијаде ја посвоил,[25] и тројцата се преселиле во апартман на Дачиа булевар.[6] Во 1936 година, заминал на птување во Обединетото кралство Англија и во Германија, ога првпат ги посетил Лондон, Оксфорд и Берлин.[2]

Критерио и Кувантул

Домот на Елијаде во Букурешт (1934–1940)

Со својот придонес, главно низ полемики во универзитетските списанија, Елијаде станува интересен за новинарот Памфил Шеикару кој го кани да соработува во националистичкото гласило Кувантул, кој пак бил познат по своите остри ставови.[3] Кувантул исто така објавувал и написи од Јонеску.[3]

Како значајна фигура на литерарното друштво Критерион (1933–1934), неговата прва средба со традиционалната екстремна десница била полемичка: предавањата на групата биле ненадејно организирани од членовите на Национал-христијанската лига за одбрана на Aлександру Куза кои се спротивставувале на пацифизмот и упатувале антисемитистички навреди кон говорниците, вклучуваајќи го тука и Себастијан;[26] во 1933 година, бил меѓу потписниците на манифестот против расизмот на нацистичка Германија.[27]

Во 1934 година, кога Себастијан бил јавно навреден од Нае Јонеску, кој го напишал предговорот за неговата книга (За две илјади години...) со став за "вечната проколнетост" на Евреите, Мирчеа Елијаде зборува против таквата перспектива и коментира дека Јонеску мисли на пресудата "Нема спас надвор од црквата" противејќи се на поимот за божјата omnipotence.[28][29] Меѓутоа, тој тврдел дека текстот на Јонеску не е доказ за антисемитизам.[30]

Во 1936 година, размислувајќи за раната историја на кралството на Романија и за еврејската заедница, тој го осудува протерувањето на еврејските учени луѓе од Романија, особено во однос на Мозес Гастер, Хеиман Харитон Тиктин и Лазар Шаинеану.[31] Во тоа време погледите на Елијаде се свртени кон иновациите - летотот во 1933 година, тој одговара на антимодернистичката критика напишана од Георге Калинеску:

Посакувам длабока промена, целосна преобразба. Но, забога, во секоја насока, освен во духовноста.[32]

Тој со своите пријатели Емил Сиоран и Константин Ноика веќе бил под влијание на Траирисм, школата што била формирана околу идеалите што ги изразил Јонеску. Како облик на егзистенцијализам Траирисм исто така претставува синтеза на традиционалните и понови десничарски убедувања.[33] Пред тоа, била поведена јавна полемика меѓу Елијаде и Камил Петреску; тие ќе се помират и подоцна ќе станат добри пријатели.[25]

Како и Михаил Себастијан, кој потпаѓа под влијание на Јонеску, и тој одржува врска со интелектуалци од целиот политички спектар: во неговото опкружување се и луѓе од десницаата, Дан Бота и Мирчеа Вулканеску, потоа политички незаинтересираните Петреску и Јонел Жану, но и Белу Зилбер, кој бил член на илегалната Комунистичка партија на Романија.[34]

Во групата припаѓале и Хаиг Актеријан, Михаил Полихронијаде, Петру Комарнеску, Мариета Садова и Флорија Капсали.[28]

Исто така бил близок и со Марчел Аврамеску, поранешен надреалист писател кој го запознал со трудовите на Рене Генон.[35] Доктор за Кабала и иден свештеник на Романската православна црква, Аврамеску му се приклучува на Елијаде во издавањето, што кратко траело, на списанието за Езотерија Мемра (единствено од таков вид во Романија).

[36] Меѓу интелектуалците кои присуствувале на неговите предавања биле и Михаил Шора (кого го сметал за омилен студент), Еуген Скилеру и Мирон Константинеску — подоцна познат како филозоф, уметнички критичар, социолог и политичка фигура на романскиот комунистички режим.[25]

Елијаде подоцна ќе рече дека самиот како соработник на Кувантул го објавувал Зилбер за да даде марксистичко видување на прашањата за кои се расправало во списанието.[34] Нивниот однос се влошил во 1935 година, кога последниот јавно го обвинил Елијаде дека ѝ служи како агент на тајната полиција Сигуранта Статулуи (Себастијан на таа изјава одговорил со обвинување дека самиот Зилбер е таен, но подоцна го повлекол обвинувањето).[34]

Политички определби во триесеттите години

Написите на Елијаде пред и по неговото прифаќање на принципите на Железна гарда (во тоа време била позната и како Легионерско движење), почнуваат со прочуениот Духовен итинерер (изложен во Кувантул во 1927 година) и се собрани околу неколку политички идеали на крајната десница.

Тие го изразуваат отфрлањето на либерализмот и ги модернизираат целите на Влашката револувија 1848 (сфатени како "апстрактно извинување на човештвото"[37] и како "мајмунска имитација на [Западна] Европа"),[38] како и на самата демократија (обвинувајќи ја за тоа дека "успева да ги скрши сите обиди за национален препород",[39] и подоцна ја фали фашистичка Италија на Бенито Мусолини врз основа на тоа што, според Елијаде, "[во Италија,] тој што мисли само на себе за кратко време напредува до највисоката служба").[39] Ја оправдува етнички националистичката држава насочена кон православната црква,[40] на која го спротивставува секуларниот национализам на Константин Радилеску-Мотру;[41] повикувајќи се на идеалот "Романианисм", на кој Елијаде во 1934 година гледа како "ни фашизам, ни шовинизам".[42]

Елијаде бил особено незадоволен поради невработеноста меѓу интелектуалците чија служба во државните институции станала неизвесна поради големата депресија.[43]

Во 1936 година, Елијаде бил во фокусот на една кампања на крајната десница затоа што пишувал "порнографија" во Госпоѓица Кристина и Изабела и ѓаволските води; слични обвинувања имало и кон други личности од светот на културата, како, на пример, Тудор Агрези и Гео Богза.[44] Работата на Елијаде била различно оценувана, зашто во таа иста 1936 година, Елијаде добил награда од Друштвото на писателите на Романија, во кое членувал од 1934 година.[45] Летотот во 1937 година, поради официјалната одлука која била резултат на обвинувањата, и покрај студентските протести, го загубил своето место на универзитетот.[46]

Елијаде решил да го тужи Министерството за образование, барајќи симболичен надомест од 1 леј.[47] Го добил процесота, а со тоа и работното место асистент на Нае Јонеску. [47]

Од 1937 година, тој давал интелектуална поддршка на Железната гарда, во која видел "христијанска револуција со цел да се создаде нова Романија",[48] и група која е во состојба да ја "помири Романија со Господ".[48] Неговите написи од тоа време, објавени во весниците на Железна гарда, како што биле Сфарма Пјатра и Буна Вестире, се полни со пофалби за водачите на движењето (Корнелиу Зелеа Кодреану, Јон Мота, Василе Маарин, и Георге Кантакуцино-Граничерул).[49][50] Менувањето на неговите определби било слично како на многу негови колеги и блиски соработници, иако имало и чесни исклучоци како што биле Петру Комарнеску, социологот Хенри Х. Стал и идниот драмски писател Ежен Јонеско, како и Себастијан.[51]

На крајот се зачленил во партијата Totul pentru Țară ("Сѐ за татковината), што била политички израз на движењето Железна гарда,[3][52] и учествувал во иаборната кампања од 1937 година во Прахова — како што покажува листата на членовите на партијата од округот- објавена во Буна Вестире).[52]

Интернирање и дипломатска служба

Ставот што го зазел Елијаде довел до негово апсење, на 14 јули 1938 година, по забраната на Железна гарда од страна на кралот Карол II. Кога бил уапсен, ја прекинал својата колумна "Провинцијата и легионерската идеологија" (Provincia și legionarismul) во Времеа, затоа што премиерот Арманд Калинеску го сметал како автор на пропагандата на Железна гарда.[53]

Елијаде бил три седмици во ќелија во штабот на Сигуранта Статулуи, во обид да потпише "изјава за раздружување" од Железна гарда, но тој одбил.[54] Во август бил префрлен во привремениот камп во Миеркуреа-Чиук. Кога во октомври 1938 година почнал да кашла крв, бил одведен во клиниката Мороени.[54] Бил пуштен на 12 ноември, и времето го минувал пишувајќи ја драмата Ифигенија.[28] Во април 1940 година, со помош на Александру Розети, станал културно аташе во Британското кралство, местото било укинато кога романско-британските односи биле прекинати.[54]

Откако заминал од Лондон, бил преместен како секретар за печат (подоцна културно аташе) во романската амбасада во Португалија,[24][55][56][57] каде што бил како дипломат на државната Железна гарда и на режимот на Јон Антонеску. Неговата канцеларија ширела пропаганда во корист на ромунската држава.[24] Во февруари 1941 година, неколку седмици по крвавиот бунт на гардата сузбиен од Антонеску, во Национаниот театар во Букурешт била поставена Ифигенија — пиесата наскоро поттикнала сомнежи дека е инспирирана од идеологијата на Железната гарда и дека нејзиното поставување на програма е обид на гардата за субверзија.[28]

Во 1942 година, Елијаде пишува книга во која ја фали новата држава, воспоставена во Португалија од Антонио де Оливеира Салазар,[57][58][59] изјаснувајќи се дека "Салазаровата држава, христијнството и тоталитаризмот се засноваат на љубов".[58] На 7 јули истата година, бил примен лично од Салазар, кој пак го задолжил Елијаде да го предупреди Антонеску да ја повлече романската армија од Источниот фронт ("Да сум на негово место, не би бил алчен за Русија").[60] Елијаде тврдел дека поради контактот со лидерот на таа неутрална земја бил под надзор на Гестапо, но дека успеал Салазаровиот совет да му го пренесе на Михаи Антонеску, романскиот министер за надворешни работи.[17][60]

Во есента 1943 година, отпатувал во окупирана Франција, каде што му се придружил на Емил Сиоран, се среќавал со Жорж Димезил и со колаборационистичкиот писател Пол Моран.[24] Тогаш се пријавил за лектор на Универзитетот во Букурешт, но отпаднал од трката оставајќи ги Константин Ноика и Ион Зафиреску да се борат за тоа работно место.[61] Во своите лични белешки Елијаде напишал дека не се интересирал веќе за тоа место зашто по патувањата во странство бил убеден дека има "нешто значајно да каже" и дека не може да функционира ограничен од една "минорна културa".[24] За време на војната, Елијаде патувал во Берлин, каде што го запознал контроверзниот политички теоретичар Карл Шмит,[6][24] и често ја посетувал франкистичка Шпанија, каде што во 1944 година присуствувал на научен конгрес во Кордоба.[24][62][63] За време на тие патувања во Шпанија, Елијаде ги запознал филозофите Хозе Ортега и Гасет и Еугени д’Орс. Се спријателил со Д’Орс и се сретнал неколкупати со него по војната.[62]

Nina Eliade fell ill with uterine cancer and died during their stay in Lisbon, in late 1944. As the widower later wrote, the disease was probably caused by an abortion procedure she had undergone at an early stage of their relationship.[24] He came to suffer with clinical depression, which increased as Romania and her Axis allies suffered major defeats on the Eastern Front.[24][63] Contemplating a return to Romania as a soldier or a monk,[24] he was on a continuous search for effective antidepressants, medicating himself with passion flower extract, and, eventually, with methamphetamine.[63] This was probably not his first experience with drugs: vague mentions in his notebooks have been read as indication that Mircea Eliade was taking opium during his travels to Calcutta.[63] Later, discussing the works of Aldous Huxley, Eliade wrote that the British author's use of mescaline as a source of inspiration had something in common with his own experience, indicating 1945 as a date of reference and adding that it was "needless to explain why that is".[63]

Наводи

  1. 1,0 1,1 Wendy Doniger, "Foreword to the 2004 Edition", Eliade, Shamanism, p.xiii
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 Biografie, in Handoca
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 3,8 Silviu Mihai, "A doua viaţă a lui Mircea Eliade" ("Mircea Eliade's Second Life"), in Cotidianul, February 6, 2006; retrieved July 31, 2007 (романски)
  4. Călinescu, p.956
  5. 5,0 5,1 Simona Chiţan, "Nostalgia după România" ("Nostalgia for Romania"), interview with Sorin Alexandrescu, in Evenimentul Zilei, June 24, 2006
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 6,7 Sergio Vila-Sanjuán, "Paseo por el Bucarest de Mircea Eliade" ("Passing through Mircea Eliade's Bucharest"), in La Vanguardia, May 30, 2007 Предлошка:Es icon; retrieved January 16, 2008
  7. Ion Hadârcă, "Mircea Eliade la începuturi" ("Mircea Eliade at His Beginnings"), in Revista Sud-Est, 1/2007; retrieved January 21, 2008 (романски)
  8. Ioan P. Culianu, "Mahaparanirvana", во El Hilo de Ariadna, Vol. II
  9. 9,0 9,1 Ellwood, p.98–99
  10. Eliade, Autobiography, in Ellwood, p.98–99
  11. Ellwood, p.5
  12. Steinhardt, in Handoca
  13. Veronica Marinescu, " 'Am luat din întâmplarile vieţii tot ce este mai frumos', spune cercetatorul operei brâncuşiene" (" 'I Took the Best Out of Life's Occurrences', Says Researcher of Brancusi's Work"), interview with Barbu Brezianu, in Curierul Naţional, March 13, 2004; retrieved February 22, 2008 (романски)
  14. Călinescu, p.954, 955; Nastasă, p.76
  15. 15,0 15,1 15,2 Nastasă, p.237
  16. McGuire, p.150; Nastasă, p.237
  17. 17,0 17,1 Грешка во наводот: Погрешна ознака <ref>; нема зададено текст за наводите по име rossfriesian.
  18. Ginu Kamani, "A Terrible Hurt: The Untold Story behind the Publishing of Maitreyi Devi", at the University of Chicago Press website; retrieved July 16, 2007
  19. Biografie, in Handoca; Nastasă, p.237
  20. Albert Ribas, "Mircea Eliade, historiador de las religiones" ("Mircea Eliade, Historian of Religions"), in El Ciervo. Revista de pensamiento y cultura, Año 49, Núm. 588 (Marzo 2000), p.35–38
  21. Eliade, in Nastasă, p.238
  22. McGuire, p.150
  23. Nastasă, p.442; Ornea, p.452
  24. 24,00 24,01 24,02 24,03 24,04 24,05 24,06 24,07 24,08 24,09 Paul Cernat, "Jurnalul unui om mare" ("The Diary of A Big Man"), in Observator Cultural, Nr. 338, September 2006; retrieved January 23, 2008 (романски)
  25. 25,0 25,1 25,2 Şora, in Handoca
  26. Ornea, p.150–151, 153
  27. Ornea, p.174–175
  28. 28,0 28,1 28,2 28,3 Andrei Oişteanu, "Mihail Sebastian şi Mircea Eliade: cronica unei prietenii accidentate" ("Mihail Sebastian and Mircea Eliade: the Chronicle of an Abrupt Friendship)", in 22, Nr. 926, December 2007; retrieved January 18, 2008 (романски)
  29. Eliade, 1934, in Ornea, p.408; see also Ellwood, p.85
  30. Eliade, 1934, in Ornea, p.408–409
  31. Eliade, 1936, in Ornea, p.410
  32. Eliade, 1933, in Ornea, p.167
  33. Ornea, Chapter IV
  34. 34,0 34,1 34,2 Stelian Tănase, "Belu Zilber", Part II, in 22, Nr. 701, August 2003; retrieved October 4, 2007 (романски)
  35. Paul Cernat, "Eliade în cheie ezoterică" ("Eliade in Esoterical Key"), review of Marcel Tolcea, Eliade, ezotericul ("Eliade, the Esoteric"), in Observator Cultural, Nr. 175, July 2003; retrieved July 16, 2007 (романски)
  36. Paul Cernat, "Recuperarea lui Ionathan X. Uranus" ("The Recuperation of Ionathan X. Uranus"), in Observator Cultural, Nr. 299, December 2005; retrieved November 22, 2007 (романски)
  37. Eliade, 1933, in Ornea, p. 32.
  38. Eliade, 1936, in Ornea, p. 32.
  39. 39,0 39,1 Eliade, 1937, in Ornea, p. 53
  40. Eliade, 1927, in Ornea, p. 147
  41. Eliade, 1935, in Ornea, p. 128.
  42. Eliade, 1934, in Ornea, p. 136
  43. Eliade, 1933, in Ornea, pp. 178, 186.
  44. Ornea, pp. 445–55.
  45. Nastasă, pp. 525–26.
  46. Nastasă, p. 86; Ornea, pp. 452–53; Şora, in Handoca
  47. 47,0 47,1 Ornea, p. 453.
  48. 48,0 48,1 Eliade, 1937, in Ornea, p. 203
  49. Ornea, p.202–206
  50. Ovidiu Şimonca, "Mircea Eliade şi 'căderea în lume'" ("Mircea Eliade and 'the Descent into the World'"), review of Florin Ţurcanu, Mircea Eliade. Le prisonnier de l'histoire ("Mircea Eliade. The Prisoner of History"), in Observator Cultural, Nr. 305, January–February 2006; retrieved July 16, 2007 (романски)
  51. Ornea, p.180
  52. 52,0 52,1 Ornea, p.207
  53. Ornea, p.208–209
  54. 54,0 54,1 54,2 Ornea, p.209
  55. Biografie, in Handoca; Nastasă, p.442
  56. Cătălin Avramescu, "Citim una, înţelegem alta" ("We Read One Thing and Understand Another"), in Dilema Veche, Vol. III, August 2006; retrieved January 28, 2008 (романски)
  57. 57,0 57,1 Michael Löwy, Review of Daniel Dubuisson, Impostures et pseudo-science. L'œuvre de Mircea Eliade, in Archives de Science Sociale et Religion, 132 (2005) Предлошка:Fr icon; retrieved January 22, 2008
  58. 58,0 58,1 Eliade, Salazar, in "Eliade despre Salazar" ("Eliade on Salazar"), Evenimentul Zilei, October 13, 2002
  59. Ellwood, p.90
  60. 60,0 60,1 Eliade, in Handoca
  61. Nastasă, p.442–443
  62. 62,0 62,1 Joaquín Garrigós, "Pasiunea lui Mircea Eliade pentru Spania" ("Mircea Eliade's Passion for Spain"), in Dilema Veche, Vol. IV, October 2007; retrieved January 21, 2008 (романски)
  63. 63,0 63,1 63,2 63,3 63,4 Andrei Oişteanu, "Mircea Eliade, de la opium la amfetamine" ("Mircea Eliade, from Opium to Amphetamines"), in 22, Nr. 896, May 2007; retrieved January 17, 2008 (романски)