Мирча Елијаде: Разлика помеѓу преработките

Од Википедија — слободната енциклопедија
[непроверена преработка][непроверена преработка]
Избришана содржина Додадена содржина
Vikinata (разговор | придонеси)
Нема опис на уредувањето
Vikinata (разговор | придонеси)
Нема опис на уредувањето
Ред 104: Ред 104:
Написите на Елијаде пред и по неговото прифаќање на принципите на [[Железна гарда]] (или како што во тоа време била позната како ''Легионерско движење''), почнуваат со прочуениот ''Духовен итинерер'' (изложен во ''Кувантул'' во 1927 година), се собрани околу неколку политички идеали на крајната десница.
Написите на Елијаде пред и по неговото прифаќање на принципите на [[Железна гарда]] (или како што во тоа време била позната како ''Легионерско движење''), почнуваат со прочуениот ''Духовен итинерер'' (изложен во ''Кувантул'' во 1927 година), се собрани околу неколку политички идеали на крајната десница.


Тие го изразуваат отфрлањето на [[Либерализмот и радикализмот во Романија|либерализмот]] и ги [[Модернизација|модернизираат]] целите на [[Влашката револувија 1848]] (сфатени како "апстрактно извинување на човештвото"<ref>Eliade, 1933, in Ornea, p. 32.</ref> и како "мајмунска имитација на [Западна] Европа"),<ref>Eliade, 1936, in Ornea, p. 32.</ref> како и на самата [[демократија]] (обвинувајќи ја за тоа дека "успева да ги скрши сите обиди за национален препород",<ref name = "Eliade, 1937, in Ornea, p.53">Eliade, 1937, in Ornea, p. 53</ref> и подоцна ја фали [[Италијански фашизам|фашистичка Италија]] на [[Бенито Мусолини]] врз основа на тоа што, според Елијаде, "[во Италија,] тој што мисли само на себе за кратко време напредува до највисоката служба").<ref name="Eliade, 1937, in Ornea, p.53"/> Ја оправдува [[Етнички национализам|етнички националистичката]] држава насочена кон православната црква,<ref>Eliade, 1927, in Ornea, p. 147</ref> на која го спротивставува [[Секулааризам|секуларниот]] национализам на [[Константин Радилеску-Мотру]];<ref>Eliade, 1935, in Ornea, p. 128.</ref> повикувајќи се на идеалот "Romanianism", на кој Елијаде во 1934 година гледа како "ни фашизам, ни [[шовинизам]]".<ref>Eliade, 1934, in Ornea, p. 136</ref>
Тие го изразуваат отфрлањето на [[Либерализмот и радикализмот во Романија|либерализмот]] и ги [[Модернизација|модернизираат]] целите на [[Влашката револувија 1848]] (сфатени како "апстрактно извинување на човештвото"<ref>Eliade, 1933, in Ornea, p. 32.</ref> и како "мајмунска имитација на [Западна] Европа"),<ref>Eliade, 1936, in Ornea, p. 32.</ref> како и на самата [[демократија]] (обвинувајќи ја за тоа дека "успева да ги скрши сите обиди за национален препород",<ref name = "Eliade, 1937, in Ornea, p.53">Eliade, 1937, in Ornea, p. 53</ref> и подоцна ја фали [[Италијански фашизам|фашистичка Италија]] на [[Бенито Мусолини]] врз основа на тоа што, според Елијаде, "[во Италија,] тој што мисли само на себе за кратко време напредува до највисоката служба").<ref name="Eliade, 1937, in Ornea, p.53"/> Ја оправдува [[Етнички национализам|етнички националистичката]] држава насочена кон православната црква,<ref>Eliade, 1927, in Ornea, p. 147</ref> на која го спротивставува [[Секулааризам|секуларниот]] национализам на [[Константин Радилеску-Мотру]];<ref>Eliade, 1935, in Ornea, p. 128.</ref> повикувајќи се на идеалот "Романианисм", на кој Елијаде во 1934 година гледа како "ни фашизам, ни [[шовинизам]]".<ref>Eliade, 1934, in Ornea, p. 136</ref>
<!-- ++
Eliade was especially dissatisfied with the incidence of unemployment among intellectuals, whose careers in state-financed institutions had been rendered uncertain by the [[Great Depression]].<ref>Eliade, 1933, in Ornea, pp. 178, 186.</ref>


Елијаде бил особено незадоволен поради невработеноста меѓу интелектуалците чија служба во државните институции станала неизвесна поради [[големата депресија]].<ref>Eliade, 1933, in Ornea, pp. 178, 186.</ref>
In 1936, Eliade was the focus of a campaign in the far right press, being targeted for having authored "[[pornography]]" in his ''[[Domnișoara Christina]]'' and ''Isabel și apele diavolului''; similar accusations were aimed at other cultural figures, including [[Tudor Arghezi]] and [[Geo Bogza]].<ref>Ornea, pp. 445–55.</ref> Assessments of Eliade's work were in sharp contrast to one another: also in 1936, Eliade accepted an award from the [[Romanian Writers' Society]], of which he had been a member since 1934.<ref>Nastasă, pp. 525–26.</ref> In summer 1937, through an official decision which came as a result of the accusations, and despite student protests, he was stripped of his position at the University.<ref>Nastasă, p. 86; Ornea, pp. 452–53; Şora, in Handoca</ref>
<!-- ++
Во 1936 година, Елијаде бил во фокусот на една кампања на крајната десница затоа што пишувал "[[порнографија]]" во ''[[Domnișoara Christina]]'' and ''Isabel și apele diavolului''; слични обвинувања имало и кон други личности од светот на културата, како, на пример, [[Тудор Агрези]] и [[Гео Богза]].<ref>Ornea, pp. 445–55.</ref> Работата на Елијаде била различно оценувана, и во таа 1936 година, Елијаде добил награда од [[Друштвото на писателите на Романија]], во кое бил член од 1934 година.<ref>Nastasă, pp. 525–26.</ref> Летотот во 1937 година, поради официјалната одлука која била резултат на обвинувањата, и покрај студентските протести, бил сменет through an official decision which came as a result of the accusations, and despite student protests, he was stripped of his position at the University.<ref>Nastasă, p. 86; Ornea, pp. 452–53; Şora, in Handoca</ref>


Eliade decided to sue the [[Minister of Education, Research and Youth (Romania)|Ministry of Education]], asking for a symbolic compensation of 1 [[Romanian leu|leu]].<ref name= "Ornea, p.453">Ornea, p. 453.</ref> He won the trial, and regained his position as Nae Ionescu's assistant.<ref name="Ornea, p.453" />
Eliade decided to sue the [[Minister of Education, Research and Youth (Romania)|Ministry of Education]], asking for a symbolic compensation of 1 [[Romanian leu|leu]].<ref name= "Ornea, p.453">Ornea, p. 453.</ref> He won the trial, and regained his position as Nae Ionescu's assistant.<ref name="Ornea, p.453" />

Преработка од 20:46, 6 октомври 2015

Мирчеа Елијаде
Роден/а9 март 1907
Букурешт, Романија
Починат/а22 април 1986
Чикаго, Илиноис, Соединетите Американски Држави
ЗанимањеИсторичар, филозоф, писател, новинар, есеист
НародностРоманец
Период1921–1986
ЖанрФантастика, автобиографија, литература, патување
Предметисторија на религијата, фиозофија на религијата, историја на културата, политичка историја
Книжевно движење= Модернизам
Критерион
Егзистенцијализам

Мирчеа Елијаде (романски:ˈmirt͡ʃe̯a eliˈade), (9.3.1907 - 22.4.1986) — историчар на религијата, писател, филозоф и професор на Чикашкиот универзитет, водечки толкувач на религиите, воспоставува парадигми во проучувањата на религиите што важат и денес. Неговата теорија за хиерофаниите ги дава основите на религијата и го дели човековото искуство на свет и световен простор и на време.[1] Меѓу неговите најзначајни придонеси во проучувањето на религиите е неговата теорија за Вечното враќање, според кое митовите и ритуалите не одаваат само почит на хиерофаниите туку и учествуваат во нив.[1]

Неговата литерарна работа припаѓа на жанрот на фантастиката и на автобиографскиот роман. Негови најдобри дела се Бенгалси ноќи, Летни ноќи ("Забранета шума"), Изабела и ѓаволските води и Роман за кратковидот адолесцент, романите Госпоѓица Кристина и Младост без младост и кратките раскази Тајната на д-р Хонигбергер и Циганка.

Уште во младоста Eлијаде е познат новинар и есеист, следбеник на романскиот филозоф и новинар Нае Јонеску од екстремната десница и член на литерарното друштво Критерион. Во 1940 година тој е културно аташе во Обединетото кралство и во Португалија. Во доцните триесетти години, Елијаде јавно ги поддржува Железната гарда и фашистичките и антисемитиски политички организации. Неговите политички интереси од тоа време, како и другите негови екстремнодесничарски врски, често биле критикувани по Втората светска војна.

Познат по својата огромна ерудиција, Елијаде течно говорел пет јазици (романски, француски, германски, италијански и англиски), а читал на (хебрејски, персиски и санскрит). Постхумно е избран за член на Романската академија.

Биографија

Детство

Роден во Букурешт како син на романски офицер Георге Елијаде (оригинално име му било Јеремија)[2][3] и на Жана, родена Василеску.[4] Како православен верник, Георге Елијаде го завел својот новороден син четири дена пред реалниот датум на раѓање со цел датумот да се совпадне со литургискиот календар односно со празникот на Четириесетте маченици.[3] Мирчеа Елијаде имал сестра Корина, мајка на семиологистот Сорин Александреску.[5][6] Неговото семејство се сели во главниот град Букурешт во 1914 година,[2] и купува куќа близу до Пјата Розети, Мирчеа таму ја живее својата младост.[6]

Елијаде памети многу од своето детство и подоцна во животот ќе пишува како разни епизоди од младоста влијаеле врз неговата свест. На пример, кога Елијаде имал десетина години, во текот на Првата светска војна, за време на Романскиот поход, го доживеал бомбардирањето на Букурешт од страна на германските цепелини како и патриотскиот полет во окупираниот град и веста дека Романија може да го спречи напредувањето на непријателските сили кон Молдавија.[7]

Тој ја опишуваа таа фаза од својот живот како непофторлива епифанија.[8][9] Потсетувајќи се на своето влегување во дневната соба, ќе напише дека „енда мистериозно обоена светлина“ ќе се претвори во „палата од бајките“:

„Со години вежбав да го доловам тој епифаниски момент и секогаш се чувствував еднакво исполнет. Сакав да се вовлечам во него како во дел од еден живот, без траење и без почеток, без средина и без крај. На последната година од гимназијата, кога се борев со јаки напади на меланхонија, понекогаш успевав да се вратам во зеленозлатестата светлина на тоа попладне. [...] И иако блаженството беше исто, не можев да го поднесам бидејќи премногу ми ја влошуваше тагата. Уште тогаш знаев на кој свет му припаѓа дневната соба [...] свет кој беше засекогаш загубен.“[10]

Роберт Елвуд, професор по религија кој докторира на Мирчеа Елијаде,[11] гледа на таквиот вид носталгија како на најкарактеристична тема во животот на Елијаде и на неговото академско творештво.[9]

Младост и литерарни почетоци

Кога ќе заврши основно образование во училиштето на улицата Мантулеаса,[2] Елијаде се запишува во Спиру Харет Национал Колеџе во иста класа со Аршавир Актеријан, Хаиг Актеријан, Петре Вифореану (и неколку години постариот Николае Стеинхард, кој ќе стане близок пријател на Елијаде).[12] Меѓу неговите соученици се и идниот филозоф Константин Ноика[3] и пријателот на Ноика, идниот историчар на уметноста, Барбу Брезијану.[13]

Универзитетски студии

Елијаде во 1933 година

Меѓу 1925 и 1928, тој студира на Универзитетот во Букурешт филозофија и книженост и во 1928 година дипломира на тема на италијанскиот филозоф Томазо Кампанела.[2] Во 1927 година, Елијаде патува во Италија каде што се запознава со Папини[2] и соработува со Џузепе Тучи.

За време на студентските години Елијаде се запознава со Нае Јонеску, кој предава логика, и станува негов пријател и следбеник.[3][6][14] Особено го привлекле радикалните идеи на Јонеску и неговиот интерес за религијата што значело прекин со рационалистичката традиција претставена од постарите академици како Константин Радилеску-Мотру, Димитрие Густи и Tудор Виану (на кои им го должи поттикот за згаснатото литерарно друштво Јунимеа.[3]

Научните работи на Елијаде почнуваат по долг период на проучување во Британска Индија, на Универзитетот во Калкута. Кога дознал дека махараџата на Касимбазар доделува средства во Европа за студирање во Индија, Елијаде се пријавил и добил средства за четири години, а подоцна добил и романска стипендија.[15] Есента во 1928 година, запловил кон Калкута за да студира санскрит и филозофија кај Сурендранат Дасгупта,на Cambridge alumnus и професор на Калкута Универизтет, кој е автор на петтомната Иаторија на индиската филозофија. Пред да стаса на Индискиот полуостров, Елијаде го посетил и Египет ,[2] а кратко престојувал и на Хималаја.[16]

Ги изучувал основите на индиската филозофија, а напоредно учел и санскрит пали и бенгалски јазик под водство на Дасгупта.[15] Истовремено, се заинтересирал и за дејствувањето на Махатма Ганди. Подоцна, Елијаде ги приспособува идеите на Ганди во своите гледишта кон спиритуалноста и кон Романија.[17]

Во 1930 година, додека живеел кај Дасгупта, Елијаде се вљубил во неговата ќерка Маитреји Деви, и подоцна во автобиографскиот роман Маитреји (познат и под насловот "Бенгалска ноќ" или "Бенгалски ноќи"), тврдел дека имал физичка врска со неа.[18]

Елијаде го одбранил својот докторат во 1933 година, со теза за практикување јога.[3][6][19][20] Трудот што по три години бил преведен на фрацуски,[15] имал големо влијание во академските кругови, и во Романија и надвор од неа.[6]

Подоцна изјавил дека трудот бил чекор за разбирање не само на индијските религиски практики, туку и на романската духовност.[21] Во тој период, Елијаде почнал да се допишува со Ананда Комарасвами философ од Шри Ланка.[22] Од 1936 до 1937 година, работел како хонорарен асистент за курсот на Јонеску.[23]

Во 1933 година, Мирчеа Елијаде бил во врска со актерката Сорана Топа, но се вљубил во Нина Марешна и се оженил.[5][6][24] Таа ја имала ќерката Гиза, Елијаде ја посвоил,[25] и тројцата се преселиле во апартман на Дачиа булевар.[6] Во 1936 година, заминал на птување во Обединетото кралство Англија и во Германија, ога првпат ги посетил Лондон, Оксфорд и Берлин.[2]

Критерио и Кувантул

Домот на Елијаде во Букурешт (1934–1940)

Со својот придонес, главно низ полемики во универзитетските списанија, Елијаде станува интересен за новинарот Памфил Шеикару кој го кани да соработува во националистичкото гласило Кувантул, кој пак бил познат по своите остри ставови.[3] Кувантул исто така објавувал и написи од Јонеску.[3]

Како значајна фигура на литерарното друштво Критерион (1933–1934), неговата прва средба со традиционалната екстремна десница била полемичка: предавањата на групата биле ненадејно организирани од членовите на Национал-христијанската лига за одбрана на Aлександру Куза кои се спротивставувале на пацифизмот и упатувале антисемитистички навреди кон говорниците, вклучуваајќи го тука и Себастијан;[26] во 1933 година, бил меѓу потписниците на манифестот против расизмот на нацистичка Германија.[27]

Во 1934 година, кога Себастијан бил јавно навреден од Нае Јонеску, кој го напишал предговорот за неговата книга (За две илјади години...) со став за "вечната проколнетост" на Евреите, Мирчеа Елијаде зборува против таквата перспектива и коментира дека Јонеску мисли на пресудата "Нема спас надвор од црквата" противејќи се на поимот за божјата omnipotence.[28][29] Меѓутоа, тој тврдел дека текстот на Јонеску не е доказ за антисемитизам.[30]

Во 1936 година, размислувајќи за раната историја на кралството на Романија и за еврејската заедница, тој го осудува протерувањето на еврејските учени луѓе од Романија, особено во однос на Мозес Гастер, Хеиман Харитон Тиктин и Лазар Шаинеану.[31] Во тоа време погледите на Елијаде се свртени кон иновациите - летотот во 1933 година, тој одговара на антимодернистичката критика напишана од Георге Калинеску:

Посакувам длабока промена, целосна преобразба. Но, забога, во секоја насока, освен во духовноста.[32]

Тој со своите пријатели Емил Сиоран и Константин Ноика веќе бил под влијание на Траирисм, школата што била формирана околу идеалите што ги изразил Јонеску. Како облик на егзистенцијализам Траирисм исто така претставува синтеза на традиционалните и понови десничарски убедувања.[33] Пред тоа, била поведена јавна полемика меѓу Елијаде и Камил Петреску; тие ќе се помират и подоцна ќе станат добри пријатели.[25]

Како и Михаил Себастијан, кој потпаѓа под влијание на Јонеску, и тој одржува врска со интелектуалци од целиот политички спектар: во неговото опкружување се и луѓе од десницаата, Дан Бота и Мирчеа Вулканеску, потоа политички незаинтересираните Петреску и Јонел Жану, но и Белу Зилбер, кој бил член на илегалната Комунистичка партија на Романија.[34]

Во групата припаѓале и Хаиг Актеријан, Михаил Полихронијаде, Петру Комарнеску, Мариета Садова и Флорија Капсали.[28]

Исто така бил близок и со Марчел Аврамеску, поранешен надреалист писател кој го запознал со трудовите на Рене Генон.[35] Доктор за Кабала и иден свештеник на Романската православна црква, Аврамеску му се приклучува на Елијаде во издавањето, што кратко траело, на списанието за Езотерија Мемра (единствено од таков вид во Романија).

[36] Меѓу интелектуалците кои присуствувале на неговите предавања биле и Михаил Шора (кого го сметал за омилен студент), Еуген Скилеру и Мирон Константинеску — подоцна познат како филозоф, уметнички критичар, социолог и политичка фигура на романскиот комунистички режим.[25]

Елијаде подоцна ќе рече дека самиот како соработник на Кувантул го објавувал Зилбер за да даде марксистичко видување на прашањата за кои се расправало во списанието.[34] Нивниот однос се влошил во 1935 година, кога последниот јавно го обвинил Елијаде дека ѝ служи како агент на тајната полиција Сигуранта Статулуи (Себастијан на таа изјава одговорил со обвинување дека самиот Зилбер е таен, но подоцна го повлекол обвинувањето).[34]

Политички преобразба во триесеттите години

Написите на Елијаде пред и по неговото прифаќање на принципите на Железна гарда (или како што во тоа време била позната како Легионерско движење), почнуваат со прочуениот Духовен итинерер (изложен во Кувантул во 1927 година), се собрани околу неколку политички идеали на крајната десница.

Тие го изразуваат отфрлањето на либерализмот и ги модернизираат целите на Влашката револувија 1848 (сфатени како "апстрактно извинување на човештвото"[37] и како "мајмунска имитација на [Западна] Европа"),[38] како и на самата демократија (обвинувајќи ја за тоа дека "успева да ги скрши сите обиди за национален препород",[39] и подоцна ја фали фашистичка Италија на Бенито Мусолини врз основа на тоа што, според Елијаде, "[во Италија,] тој што мисли само на себе за кратко време напредува до највисоката служба").[39] Ја оправдува етнички националистичката држава насочена кон православната црква,[40] на која го спротивставува секуларниот национализам на Константин Радилеску-Мотру;[41] повикувајќи се на идеалот "Романианисм", на кој Елијаде во 1934 година гледа како "ни фашизам, ни шовинизам".[42]

Елијаде бил особено незадоволен поради невработеноста меѓу интелектуалците чија служба во државните институции станала неизвесна поради големата депресија.[43]

Наводи

  1. 1,0 1,1 Wendy Doniger, "Foreword to the 2004 Edition", Eliade, Shamanism, p.xiii
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 Biografie, in Handoca
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 Silviu Mihai, "A doua viaţă a lui Mircea Eliade" ("Mircea Eliade's Second Life"), in Cotidianul, February 6, 2006; retrieved July 31, 2007 (романски)
  4. Călinescu, p.956
  5. 5,0 5,1 Simona Chiţan, "Nostalgia după România" ("Nostalgia for Romania"), interview with Sorin Alexandrescu, in Evenimentul Zilei, June 24, 2006
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 Sergio Vila-Sanjuán, "Paseo por el Bucarest de Mircea Eliade" ("Passing through Mircea Eliade's Bucharest"), in La Vanguardia, May 30, 2007 Предлошка:Es icon; retrieved January 16, 2008
  7. Ion Hadârcă, "Mircea Eliade la începuturi" ("Mircea Eliade at His Beginnings"), in Revista Sud-Est, 1/2007; retrieved January 21, 2008 (романски)
  8. Ioan P. Culianu, "Mahaparanirvana", во El Hilo de Ariadna, Vol. II
  9. 9,0 9,1 Ellwood, p.98–99
  10. Eliade, Autobiography, in Ellwood, p.98–99
  11. Ellwood, p.5
  12. Steinhardt, in Handoca
  13. Veronica Marinescu, " 'Am luat din întâmplarile vieţii tot ce este mai frumos', spune cercetatorul operei brâncuşiene" (" 'I Took the Best Out of Life's Occurrences', Says Researcher of Brancusi's Work"), interview with Barbu Brezianu, in Curierul Naţional, March 13, 2004; retrieved February 22, 2008 (романски)
  14. Călinescu, p.954, 955; Nastasă, p.76
  15. 15,0 15,1 15,2 Nastasă, p.237
  16. McGuire, p.150; Nastasă, p.237
  17. Грешка во наводот: Погрешна ознака <ref>; нема зададено текст за наводите по име rossfriesian.
  18. Ginu Kamani, "A Terrible Hurt: The Untold Story behind the Publishing of Maitreyi Devi", at the University of Chicago Press website; retrieved July 16, 2007
  19. Biografie, in Handoca; Nastasă, p.237
  20. Albert Ribas, "Mircea Eliade, historiador de las religiones" ("Mircea Eliade, Historian of Religions"), in El Ciervo. Revista de pensamiento y cultura, Año 49, Núm. 588 (Marzo 2000), p.35–38
  21. Eliade, in Nastasă, p.238
  22. McGuire, p.150
  23. Nastasă, p.442; Ornea, p.452
  24. Paul Cernat, "Jurnalul unui om mare" ("The Diary of A Big Man"), in Observator Cultural, Nr. 338, September 2006; retrieved January 23, 2008 (романски)
  25. 25,0 25,1 25,2 Şora, in Handoca
  26. Ornea, p.150–151, 153
  27. Ornea, p.174–175
  28. 28,0 28,1 Andrei Oişteanu, "Mihail Sebastian şi Mircea Eliade: cronica unei prietenii accidentate" ("Mihail Sebastian and Mircea Eliade: the Chronicle of an Abrupt Friendship)", in 22, Nr. 926, December 2007; retrieved January 18, 2008 (романски)
  29. Eliade, 1934, in Ornea, p.408; see also Ellwood, p.85
  30. Eliade, 1934, in Ornea, p.408–409
  31. Eliade, 1936, in Ornea, p.410
  32. Eliade, 1933, in Ornea, p.167
  33. Ornea, Chapter IV
  34. 34,0 34,1 34,2 Stelian Tănase, "Belu Zilber", Part II, in 22, Nr. 701, August 2003; retrieved October 4, 2007 (романски)
  35. Paul Cernat, "Eliade în cheie ezoterică" ("Eliade in Esoterical Key"), review of Marcel Tolcea, Eliade, ezotericul ("Eliade, the Esoteric"), in Observator Cultural, Nr. 175, July 2003; retrieved July 16, 2007 (романски)
  36. Paul Cernat, "Recuperarea lui Ionathan X. Uranus" ("The Recuperation of Ionathan X. Uranus"), in Observator Cultural, Nr. 299, December 2005; retrieved November 22, 2007 (романски)
  37. Eliade, 1933, in Ornea, p. 32.
  38. Eliade, 1936, in Ornea, p. 32.
  39. 39,0 39,1 Eliade, 1937, in Ornea, p. 53
  40. Eliade, 1927, in Ornea, p. 147
  41. Eliade, 1935, in Ornea, p. 128.
  42. Eliade, 1934, in Ornea, p. 136
  43. Eliade, 1933, in Ornea, pp. 178, 186.