Синиот лотус

Од Википедија — слободната енциклопедија
Синиот лотус
АвторЕрже
Изворен насловLe Lotus bleu
ЗемјаБелгија
Јазикфранцуски
Жанрстрип
Издадена
1936

Синиот лотус (француски: Le Lotus bleu) — петто продолжение од стрипот Авантурите на Тинтин од белгискиот карикатурист Ерже. Стрипот бил нарачан од белгискиот конзервативен весник Le Vingtième Siècle (прев. XX век) како дел за детскиот додаток Le Petit Vingtième (прев. Малите дваесетти), и излегувал секоја седмица од август 1934 до октомври 1935, а подоцна бил издаден како збирка од страна на Кастерман во 1936. Приказната продолжува од крајот на претходниот дел Цигарите на фараонот,[1] а се раскажува за младиот белгиски репортер Тинтин и неговото куче Милу, кои биле поканети во Кина за време на јапонската инвазија на Манџурија од 1931. Таму тој ги разоткрива тајните планови на јапонските шпиони и спречува синџир на трговија со дрога.[2]

Цртајќи го Синиот лотус, Ерже обрнал повеќе внимание на точно и прецизно претставување на источната култура и општество. Тој бил помогнат од својот пријател Женг Хронгрен, кинески студент на студии во Белгија, со цел повешто да ги жигоса европските заблуди и предрасуди за Кина, како и да упати критика кон јапонските окупатори.[3] Синиот лотус доживеал успех во Белгија, по што бил испечатен и во Франција и Швајцарија, а за популарноста на стрипот дознал и Чанг Кај Шек, кој го поканил Ерже да ја посети Кина.[4] Ерже ги продолжил Авантурите на Тинтин со шестото продолжение Скршеното уво, додека целиот серијал станал главно обележје на француско-белгиската школа на стрипот. Во 1946, Синиот лотус бил делумно прецртан во боја од страна на авторот и неговиот тим помошници, во текот на преработката биле сменети некои ситни детали. Освен Тинтин, во стрипот се појавуваат г. Довсон и Чанг Чон Ченг. Во 1991 стрипот бил прикажан како епизода од цртаниот филм Авантурите на Тинтин.[5] Синиот лотус наишол на позитивни реакции од читателите и стручната јавност, а се смета за едно од најдобрите остварувања на Ерже.[6]

Наводи[уреди | уреди извор]

  1. Farr 2001, стр. 51; Lofficier & Lofficier 2002, стр. 35.
  2. Hergé 1983, стр. 42–62.
  3. Goddin 2008, стр. 146; Assouline 2009, стр. 50; Peeters 2012, стр. 75.
  4. Thompson 1991, стр. 63; Assouline 2009, стр. 63–64; Peeters 2012, стр. 105–106.
  5. Lofficier & Lofficier 2002, стр. 90.
  6. Lofficier & Lofficier 2002, стр. 35.

Користена литература[уреди | уреди извор]

  • Assouline, Pierre (2009) [1996]. Hergé, the Man Who Created Tintin. Charles Ruas (translator). Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-539759-8.
  • Farr, Michael (2001). Tintin: The Complete Companion. London: John Murray. ISBN 978-0-7195-5522-0.
  • Goddin, Philippe (2008). The Art of Hergé, Inventor of Tintin: Volume I, 1907–1937. Michael Farr (translator). San Francisco: Last Gasp. ISBN 978-0-86719-706-8.
  • Lofficier, Jean-Marc; Lofficier, Randy (2002). The Pocket Essential Tintin. Harpenden, Hertfordshire: Pocket Essentials. ISBN 978-1-904048-17-6.
  • Peeters, Benoît (2012) [2002]. Hergé: Son of Tintin. Tina A. Kover (translator). Baltimore, Maryland: Johns Hopkins University Press. ISBN 978-1-4214-0454-7.

Надворешни врски[уреди | уреди извор]