Псамата (месечина)

Од Википедија — слободната енциклопедија
Псамата
Откривање[1][2]
Откривач
Откриено2003
Ознаки
Наречена по
Ψαμάθη Psamathē
S/2003 N 1
Орбитални особености[3]
Епоха 19 јуни 2003
46,705 Gm
Занесеност0,4617
−9128,74 д
(24,9 a)
Наклон137,679°
Физички особености
Среден полупречник
19 km[4][5]
Албедо0,04 (претпоставено)[4]

Псамата, исто така позната како Нептун Xнеправилна месечина на Нептун. Го добила името според Псамата, една од нереидите. Псамата била откриена од Скот Шепард и Дејвид Џуит во 2003 година користејќи 8,2-метарски телескоп Субару.[4] Пред да биде објавено неговото име на 3 февруари 2007 година (IAUC 8802), бил познат под ознаката S/2003 N 1.[6]

Пречникот на Псамата е околу 38 километри. Кружи околу Нептун на растојание меѓу 25,7 и 67,7 милиони километри (за споредба, растојанието Сонце-Меркур варира меѓу 46 и 69,8 милиони километри) и му се потребни скоро 25 Земјини години за да направи една орбита. Орбитата на оваа месечина е блиска до теоретско стабилно одвојување од Нептун за тело во повратна орбита. Со оглед на сличноста на параметрите на орбитата со Несо (S / 2002 N 4), се сугерирало дека двете неправилни месечини може да имаат заедничко потекло од распад на поголема месечина.[4] И двете месечини се подалеку од планетата околу која орбитираат од која било друга позната месечина во Сончевиот Систем.[7]

Поврзано[уреди | уреди извор]

Наводи[уреди | уреди извор]

  1. JPL (2011-07-21). „Planetary Satellite Discovery Circumstances“. Jet Propulsion Laboratory. Посетено на 2011-10-24.
  2. Green, Daniel W. E. (September 3, 2003). „Satellites of Neptune“. IAU Circular. 8193. Посетено на 2011-10-24.
  3. Jacobson, R. A. (2008). „NEP078 - JPL satellite ephemeris“. Planetary Satellite Mean Orbital Parameters. Посетено на 2009-09-23.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Sheppard, Scott S.; Jewitt, David C.; Kleyna, Jan (2006). „A Survey for "Normal" Irregular Satellites around Neptune: Limits to Completeness“. The Astronomical Journal. 132: 171–176. arXiv:astro-ph/0604552. Bibcode:2006AJ....132..171S. doi:10.1086/504799.CS1-одржување: ref=harv (link)
  5. Sheppard, Scott S. „Neptune's Known Satellites“. Department of Terrestrial Magnetism (Carnegie Institution of Washington). Посетено на 2008-12-13.
  6. Marsden, Brian G. (2003). „MPEC 2003-R19 : S/2003 N 1“. Minor Planet Center, Smithsonian Astrophysical Observatory. Посетено на 2011-01-08.
  7. Schmude, Richard, Jr. (2008). Uranus, Neptune, Pluto and How to Observe Them. Springer. стр. 106. ISBN 0-387-76601-4.

Надворешни врски[уреди | уреди извор]