Право на здрава животна средина

Од Википедија — слободната енциклопедија

Правото на здрава животна средина или правото на одржлива и здрава животна средина е човеково право за кое се залагаат организации за човекови права и еколошки организации за заштита на еколошките системи кои обезбедуваат човечко здравје. [1] [2] [3] Правото е меѓусебно поврзано со другите здравствени насочени човекови права, како што се човековото право на вода и санитација, правото на храна и правото на здравје. [4] Правото на здрава животна средина користи пристап за човекови права за заштита на квалитетот на животната средина наспроти правната теорија развиена за правата на природата која се обидува да ги прошири правата создадени за луѓето или другите правни лица и врз природата. [5]

Правото создава обврска на државата да ги регулираат и спроведуваат законите за заштита на животната средина, да го контролираат загадувањето и на друг начин да обезбедат правда и заштита на заедниците оштетени од еколошки проблеми. [6] Правото на здрава животна средина е важно право за создавање на еколошки правни преседани за судски спорови за климатски промени и други еколошки проблеми. [7] [8]

Чадници од компанија за хартија

Правото на здрава животна средина е во основата на меѓународниот пристап кон човековите права и климатските промени. Меѓународните договори што го поддржуваат ова право вклучуваат Декларација од Стокхолм од 1972 година, Декларација од Рио од 1992 година и поновиот Глобален пакт за животна средина. Над 150 држави во ООН го признале правото во некоја форма преку законодавство, парница, уставно право, договор или друго правно овластување. Африканската повелба за човекови права и правата на луѓето, Американската конвенција за човекови права и Договорот Есказу, секој од нив вклучува право на здрава животна средина. [9] [10] Другите рамки за човекови права, како што е Конвенцијата за правата на детето, се однесуваат на прашања од животната средина, бидејќи тие се однесуваат на фокусот на рамката, во овој случај на правата на децата.

Специјалните известувачи на ООН за човекови права и животна средина Џон Х. Нокс (2012–2018) и Дејвид Р. Бојд (2018–) дале препораки за тоа како да се формализираат овие права во меѓународното право. [11] Ова било одобрено од голем број комитети на ниво на ООН, како и од локалните правни заедници. [12]

Наводи[уреди | уреди извор]

  1. „The Case for a Right to a Healthy Environment“. Human Rights Watch (англиски). 2018-03-01. Посетено на 2021-02-10.
  2. „The Time is Now for the UN to Formally Recognize the Right to a Healthy and Sustainable Environment“. Center for International Environmental Law (англиски). 2018-10-25. Посетено на 2021-02-10.
  3. Knox, John H. (2020-10-13). „Constructing the Human Right to a Healthy Environment“. Annual Review of Law and Social Science (англиски). 16 (1): 79–95. doi:10.1146/annurev-lawsocsci-031720-074856. ISSN 1550-3585. Архивирано од изворникот на 2021-04-07. Посетено на 2021-05-05.
  4. „OHCHR | Good practices on the right to a healthy environment“. www.ohchr.org. Посетено на 2021-02-10.
  5. Halpern, Gator. „Rights to Nature vs Rights of Nature“ (англиски). Архивирано од изворникот на 2021-01-17. Посетено на 2021-02-10.
  6. Boyle, Alan (2012-08-01). „Human Rights and the Environment: Where Next?“. European Journal of International Law (англиски). 23 (3): 613–642. doi:10.1093/ejil/chs054. ISSN 0938-5428.
  7. Atapattu, Sumudu (2018), Knox, John H.; Pejan, Ramin (уред.), „The Right to a Healthy Environment and Climate Change: Mismatch or Harmony?“, The Human Right to a Healthy Environment, Cambridge: Cambridge University Press: 252–268, ISBN 978-1-108-42119-5, Посетено на 2021-02-10
  8. Varvastian, Sam (2019-04-10). „The Human Right to a Clean and Healthy Environment in Climate Change Litigation“ (англиски). Rochester, NY. SSRN 3369481. Наводот journal бара |journal= (help)
  9. Shelton, Dinah (2002). Human Rights, Health & Environmental Protection: Linkages in Law & Practice. Health and Human Rights Working Paper Series No 1. World Health Organization.
  10. „Regional Agreement on Access to Information, Public Participation and Justice in Environmental Matters in Latin America and the Caribbean“ (PDF). CEPAL. 4 March 2018. Архивирано од изворникот (PDF) на 2021-02-06. Посетено на 20 April 2021.
  11. „OHCHR | Right to a healthy and sustainable environment“. www.ohchr.org. Посетено на 2021-02-10.
  12. „Human Right to a Healthy Environment: UN Formal Recognition“. nycbar.org (англиски). Посетено на 2021-02-10.