Дива маслинка

Од Википедија — слободната енциклопедија
Дива маслинка
Научна класификација
Царство: Растенија
Оддел: Скриеносеменици
Класа: Дикотиледони
Ред: Розовидни
Семејство: Elaeagnaceae
Род: Elaeagnus
Вид: E. angustifolia
Научен назив
Elaeagnus angustifolia
Л.
Синоними
  • Elaeagnus caspica (Sosn.) Grossh.
  • Elaeagnus hortensis M.Bieb.
  • Elaeagnus oxycarpa Schltdl.

Дива маслинка (научно: Elaeagnus angustifolia) ― вид на родот Elaeagnus, домородна во западна и средна Азија, Иран, од јужна Русија и Казахстан до Турција, делови од Пакистан и делови од Индија.[1] Од 2020 година, широко е воспоставена во Северна Америка како воведен вид.[2][3]

Опис[уреди | уреди извор]

Elaeagnus angustifolia е обично трнлива грмушка или мало дрво кое расте до 5-7 м во висина. Нејзините стебла, пупки и лисја имаат густа обвивка од сребрени до 'рѓосани лушпи. Листовите се наизменични, ланцетни, 4-9 см долги и 1-2.5 см широки, со мазна маргина. Растенијата почнуваат да цветаат и да плодат од 3 години. Високо ароматичните цветови, создадени во здружени единки од еден до три, се 1 цм долга со четирислојна кремаста жолта чашка; тие се појавуваат на почетокот на летото и се проследени со грстови на плодови, мала рогашка слична на цреша 1-1.7 цм долга, портокалово-црвена покриена со сребрени лушпи. Плодовите се околу 1 цм широки[4] и слатки, иако со сува, јадлива текстура.[5][6][7]

Видот е воспоставен и размножуван првенствено со семе, со одредено вегетативно размножување кое исто така се случува.[8] Гранките имаат трње што може да биде 2-7 цм долги.

Таксономија[уреди | уреди извор]

Видот бил опишан како Zizyphus cappadocica од Џон Џерард, а бил одгледуван од Џон Паркинсон до 1633 година.[9] Неговото народно име доаѓа од сличноста по изглед со маслинката (Olea europaea) која е во различно ботаничко семејство, маслинки.

Екологија[уреди | уреди извор]

Дива маслинка навлегувајќи ретка синега во Ново Мексико, Соединетите Држави.

Грмушката може да го сврзе азот во своите корени,[10] овозможувајќи му да расте на голи минерални подлоги.

Гасениците на големовисочинскиот алпски молец Lachana alpherakii го користат како растение домаќин.[11] Овошјето лесно се јаде, а семињата се шират од многу видови птици.

Инвазивно однесување[уреди | уреди извор]

Видот бил воведен во Северна Америка кон крајот на 19 век, и бил засаден и распространет преку консумирање на неговите плодови (кои ретко созреваат во Англија),[12] од птици, кои ги распрснуваат семињата.[8] Дивата маслинка се смета за инвазивен вид на многу места во Соединетите Држави, бидејќи успева на сиромашна почва, има високи стапки на преживување на садници, созрева за неколку години и не се натпреварува со домашната вегетација. Често ги напаѓа крајбрежните живеалишта каде што изумреле крошните од памучното дрво. Неговиот корен систем кој брзо се шири може да го направи налик на штетници.

Употреби[уреди | уреди извор]

Широко се одгледува низ јужна и средна Европа како украсно растение отпорно на суша и ладно поради своите миризливи цветови, јадлив плод,[4] привлечно жолто зеленило и црна кора.[8]

Во Иран, сувиот прав од овошјето се користи помешан со млеко за ревматоиден артритис и болки во зглобовите. Постојат докази кои ги поддржуваат корисните ефекти на воден екстракт од персиско масло во намалувањето на симптомите на остеоартритис со ефикасност споредлива со онаа на ацетаминофен и ибупрофен.[13]

Тоа е еден од седумте предмети што се користат во Хафт-син, традиционално поставување на трпези на Новруз, традиционалната персиска пролетна прослава. Сувото овошје, месно познато како сенџед, е едно од седумте послужени во сопствен сируп во овошна салата што се јаде за време на Новруз во Авганистан.[14][15]

Наводи[уреди | уреди извор]

  1. „Travel Tales – of Wild fruits and Pink Lotuses | Spinning a Yarn of L…“. Архивирано од изворникот на 5 јуни 2021. Посетено на 3 ноември 2022.
  2. Sullivan, Steven. K. (2020). Elaeagnus angustifolia. Wildflower Search. Посетено на 3 ноември 2022.
  3. USDA, NRCS. (2020). Elaeagnus angustifolia. The PLANTS Database. National Plant Data Team, Greensboro, NC 27401-4901 USA. Посетено на 3 ноември 2022.
  4. 4,0 4,1 Arno, Stephen F.; Hammerly, Ramona P. (2020). Northwest Trees: Identifying & Understanding the Region's Native Trees (англиски) (field guide. изд.). Seattle: Mountaineers Books. стр. 287–288. ISBN 978-1-68051-329-5. OCLC 1141235469.
  5. Klinkenberg, Brian, уред. (2020). Elaeagnus angustifolia. E-Flora BC: Electronic Atlas of the Plants of British Columbia [eflora.bc.ca]. Lab for Advanced Spatial Analysis, Department of Geography, University of British Columbia, Vancouver. Посетено на 3 ноември 2022.[мртва врска]
  6. Giblin, David, уред. (2020). Elaeagnus angustifolia. WTU Herbarium Image Collection. Burke Museum, University of Washington. Посетено на 3 ноември 2022.
  7. „Elaeagnus angustifolia“. in Jepson Flora Project (eds.) Jepson eFlora. Jepson Herbarium; University of California, Berkeley. 2020. Посетено на 3 ноември 2022.
  8. 8,0 8,1 8,2 Little, Elbert L. (1994) [1980]. The Audubon Society Field Guide to North American Trees: Western Region (Chanticleer Press. изд.). Knopf. стр. 566. ISBN 0-394-50761-4.
  9. Alice M. Coats, Garden Shrubs and Their Histories (1964) 1992, s.v. "Eleagnus".
  10. Forest Service Fire Ecology
  11. Trofimova, Tatyana A. (јануари 2008). „Systematic notes on Dasorgyia Staudinger, 1881, Dicallomera Butler, 1881, and Lachana Moore, 1888 (Lymantriidae)“ (PDF). Nota Lepidopterologica. 31 (2): 273–291. ISSN 0342-7536. Архивирано од изворникот (PDF) на 23 април 2012. Посетено на 3 ноември 2022.
  12. Parkinson noted that it rarely perfected its fruit (noted by Coats 1992).
  13. Panahi, Y.; Alishiri, G. H.; Bayat, N.; Hosseini, S. M.; Sahebkar, A. (2016). „Efficacy of Elaeagnus Angustifolia extract in the treatment of knee osteoarthritis: A randomized controlled trial“. Excli Journal. 15: 203–210. PMC 4908661. PMID 27330526.
  14. Sethi, Simran (21 март 2022). „Nowruz is banned in Afghanistan, but families continue to celebrate“. NPR (англиски). Посетено на 3 ноември 2022.
  15. Deravian, Naz (14 март 2022). „For Afghans Abroad, Nowruz Is a Chance to Reflect“. The New York Times (англиски). ISSN 0362-4331. Посетено на 3 ноември 2022.

Надворешни врски[уреди | уреди извор]