Воден илјадалисник

Од Википедија — слободната енциклопедија
{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/{{автотаксономија/Предлошка:Автотаксономија/Myriophyllum|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}} |machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}} |machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}|machine code=parent}}
Воден илјадалисник
Научна класификација [ у ]
Непознат таксон (попр): Myriophyllum
Вид: Воден илјадалисник
Научен назив
Myriophyllum spicatum
L.
Myriophyllum spicatum
Scientific classification edit
Kingdom: Plantae
Clade: Tracheophytes
Clade: Angiosperms
Clade: Eudicots
Order: Saxifragales
Family: Haloragaceae
Genus: Myriophyllum
Species:
M. spicatum
Binomial name
Myriophyllum spicatum

Воден илјадалисник ( евроазиска водена фолија или шилеста вода-милфолија ) е автохрон во Европа, Азија и северна Африка, но има широка географска и климатска дистрибуција меѓу околу 57 земји, која се протега од северна Канада до Јужна Африка .[1] Тоа е потопено водно растение, расте во мирна или бавно подвижна вода и се смета за високо инвазивен вид .[1]

Опис[уреди | уреди извор]

Водениот илјадалисник има тенки стебла до 250 сантиметри долго.[1] Потопените лисја (обично помеѓу 15-35 мм долги) се облечени во вртежи од четири, со бројни ливчиња слични на нишки, приближно 4-13 мм долга. Растенијата се еднодомни со цветови произведени во пазувите на листот (мажјак горе, женско долу) на шилец 5–15 cm долго држен вертикално над површината на водата, секој цвет е незабележлив, портокалово-црвен, 4–6 мм долга. Водениот илјадалисник има 12-21 пара летоци додека водениот илјадалисник од типот M. sibiricum има само 5-9 пара. Двете можат да се хибридираат и добиените хибридни растенија може да предизвикаат таксономска конфузија бидејќи ликовите на листовите се средни и може да се преклопуваат со матичните видови.[2]

Распространетост[уреди | уреди извор]

Водениот илјадалисник се наоѓа во дисперзните региони на Северна Америка, Европа, Азија, Австралија и Африка .[1]

Воведени области[уреди | уреди извор]

Водениот илјадалисник најверојатно првпат бил воведен во Северна Америка во 1940-тите [3] каде што станал инвазивен вид во некои области. До средината на 1970-тите, водената фолија опфати илјадници хектари во Британска Колумбија и Онтарио, Канада,[1][4] и се прошири на околу 500 kiloметарs (310 ми) низводно преку системот на реката Колумбија во северозападниот дел на Тихиот Океан на Соединетите држави.[1] Евроазиската водена фолија сега се наоѓа низ поголемиот дел од Северна Америка каде што е препознаена како штетна трева.[5]

Влијание[уреди | уреди извор]

Во езерата или другите водни области каде што домашните водни растенија не се добро воспоставени, евроазиското растение може брзо да се шири.[1] Познато е дека ги истиснува домашните растенија и создава густи душеци кои се мешаат во рекреативната активност.[1] Густиот раст на евроазиската милфула, исто така, може да има негативно влијание врз риболовот со создавање на микрохабитати за малолетните риби и попречување на просторот за поголемите риби, што на крајот го нарушува нормалниот начин на хранење. Поради неспособноста на евроазиското милфулско растение да го обезбеди истото микроживеалиште за безрбетниците во споредба со домашните водни растителни видови, густо населените области на евроазискиот милфоил создаваат екосистем со помалку извори на храна за околните риби. Густиот раст на евроазиската милфолија, исто така, може да создаде хипоксични зони со блокирање на пенетрацијата на сонцето во домашната водна вегетација, спречувајќи ги да се фотосинтетизираат.[6] Евроазиската водена фолија расте првенствено од скршени стебла, познати како фрагменти од ластар, што ја зголемува брзината со која растението може да се шири и расте. Во некои области, евроазиската водена фолија е водена непријатна врста.[1] Познато е дека евроазиската водена фолија се хибридира со мајчин северна водена фолија ( M. sibiricum ), а хибридниот таксон исто така стана инвазивен во Северна Америка.[1] Оваа хибридизација е забележана низ горниот дел од средниот запад на Соединетите држави (Индијана, Минесота, Мичиген, Висконсин) и во северозападниот дел (Ајдахо, Вашингтон).[7]

Контрола[уреди | уреди извор]

Водениот илјадалисник, воден фурнирски молец, се храни и ја оштетува оваа водена милфолија. Се користи како средство за биолошка контрола на штетници против растението во Северна Америка. Како биоконтрола се користел и милфулниот плесец ( Euhrychiopsis lecontei ). Друг метод за биоконтрола е тревниот крап, (еден од видовите азиски крап ), кој се одгледува како стерилен, понекогаш се ослободува во погодените области, бидејќи овие риби првенствено се хранат со водни растенија и се покажале ефикасни во контролирањето на ширењето. Како и да е, крапот претпочита многу домородни видови пред милфулот и обично ги десеткува претпочитаните видови пред да ја изеде милфолијата. Во државата Вашингтон стапката на успех на Грас крап е помала од очекуваното. Тие се користеле во 98 езера, а на 39 проценти од нив не останал потопен растителен свет по само кратко време.[8]

Отприлика од 2000 година, рачното берење на инвазивни милфоли покажа многу успех како техника за управување. Неколку организации во државите на Нова Англија презедоа големи програми за управување со рачна берба ширум езерото со исклучително успешни резултати. Требаше да се признае дека е невозможно целосно да се искорени видот откако ќе се воспостави. Како резултат на тоа, одржувањето мора да се направи откако наездата ќе се намали на достапно контролирани нивоа. Добро обучените нуркачи со соодветни техники успеаја делотворно да контролираат, а потоа и да одржуваат многу езера, особено во паркот Адирондак во северен Њујорк каде што се забранети хемикалиите, механичките жетвари и други неуспешни и главно неуспешни техники за управување. По само три години рачна берба во Сараначкото Езеро, програмата успеа да ја намали количината собрана од над 18 тони на само 800 фунти годишно.[9]

Управување и превенција на ширење[уреди | уреди извор]

Бродовите со приколки се покажаа како значаен вектор преку кој евроазиската милфула може да се шири и да се размножува низ инаку исклучени водни тела. Ефективни методи за ублажување на ова ширење се визуелни инспекции со последователно отстранување на рацете или миење под притисок при отстранување на бродот.[10] Во сливот на реката Оканаган во јужно-централна Британска Колумбија, специјално прилагоден ротолер се користи за да се пробие плитка вода за да се оштети или уништи кореновиот систем.[11]

Хемија[уреди | уреди извор]

Водениот илјадалисник произведува елагични, галски и пирогални киселини и (+)- катехин, алелопатски полифеноли кои го инхибираат растот на сино-зелената алга Microcystis aeruginosa .[12]

Наводи[уреди | уреди извор]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 Myriophyllum spicatum (spiked watermilfoil)“. CABI. 6 November 2018. Посетено на 4 March 2019.
  2. Moody, M. L.; Les, D. H. (2007). „Geographic distribution and genotypic composition of invasive hybrid watermilfoil (Myriophyllum spicatum × M. sibiricum) populations in North America“. Biological Invasions. 9 (5): 559–570. doi:10.1007/s10530-006-9058-9.
  3. Couch, R.; Nelson, E. (1985). „Myriophyllum spicatum in North America“. Proceedings of the First International Symposium on Watermilfoil (Myriophyllum Spicatum) and Related Haloragaceae Species: 8–18.
  4. Bole, J.B.; Allan, J.R. (1978). „Uptake of Phosphorus from Sediment by Aquatic Plants, Myriophyllum spicatum and Hydrilla verticillata“. Water Research. 12 (5): 352–358. doi:10.1016/0043-1354(78)90123-9.
  5. „Myriophyllum spicatum L.“. Plants Database. United States Department of Agriculture. Посетено на 18 December 2012.
  6. Engel, Sandy (January 9, 2011). „Eurasian Watermilfoil as a Fishery Management Tool“. Fisheries. 20 (3): 20–27. doi:10.1577/1548-8446(1995)020<0020:EWAAFM>2.0.CO;2.
  7. Moody, M. L.; Les, D. H. (2002). „Evidence of hybridity in invasive watermilfoil (Myriophyllum) populations“. Proceedings of the National Academy of Sciences, USA. 99 (23): 14867–14871. Bibcode:2002PNAS...9914867M. doi:10.1073/pnas.172391499. PMC 137510. PMID 12407174.
  8. „Aquatic Plant Management – Triploid Grass Carp“. Washington State Department of Ecology. Посетено на 18 December 2012.
  9. „Fund Supports Upper Saranac Lake Foundation Efforts“. Adirondack Community Trust. Архивирано од изворникот на 2014-11-07. Посетено на 18 December 2012.
  10. Rothlisberger, John (January 9, 2011). „Aquatic Invasive Species Transport via Trailered Boats: What Is Being Moved, Who Is Moving It, and What Can Be Done“. Fisheries. 35 (3): 121–132. doi:10.1577/1548-8446-35.3.121.
  11. „Milfoil“. Okanagan Basin Water Board. 2019. Посетено на 4 March 2019.
  12. Myriophyllum spicatum-released allelopathic polyphenols inhibiting growth of blue-greenalgaeMicrocystis aeruginosa. Satoshi Nakai, Yutaka Inoue, Masaaki Hosomi and Akihiko Murakami, Water Research, Volume 34, Issue 11, 1 August 2000, Pages 3026–3032, doi:10.1016/S0043-1354(00)00039-7

Надворешни врски[уреди | уреди извор]