Берит Валенберг

Од Википедија — слободната енциклопедија

Ана Берит Валенберг (1902 - 1995) била шведски археолог, антрополог, историчарка на уметност, фотографка и филантропка. Таа формирала истражувачка фондација, Фондацијата Берит Валенберг, која доделувала средства за овие области. Од своето основање, давала поддршка на институциите за културно наследство, историчари на уметност и археолози. Во 1936 година, таа станала првата Швеѓанка што била назначена за надзорник на комитетот за национално наследство, одговорен за реставрација на Lovö kyrka [sv] (црква).

Берит Валенберг станала единствената жена која добила почесен докторат на Универзитетот во Стокхолм. Нејзината кариера била посветена на различни форми на истражување, локална историја и зачувување на споменици. Научното знаење, христијанските верувања и локалната историска работа, особено околу островот Дротнингхолм и Лова, станале најзначајните аспекти од нејзиниот живот.

Во текот на нејзината кариера учествувала во бројни археолошки ископувања. Автопортретот на еден од најпознатите доцносредновековни шведски сликари, Албертус Пиктор, бил пронајден од Валенберг во црквата Лидс за време на ископување. Таа фотографирала значајни места и споменици, кои се користени во повеќе историски и археолошки видови на истражувања.

Нејзините фотографии претставуваат културно и историски вредна временска документација. Нејзината колекција од околу 25.000 фотографии била предадена како подарок во архивата на шведскиот одбор за национално наследство во раните 1980-ти со надеж дека ќе биде зачувана за идни истражувања.

Раниот живот и семејството[уреди | уреди извор]

Берит Валенберг е родена на 19 февруари 1902 година, во парохијата Скепсхолм, Стокхолм . Таа била ќерка на Оскар Валенберг (1872 - 1939) и неговата сопруга Беатрис, моминско Кеилер. Таа била внука на Андре Оскар Валенберг, кој ја основал Стокхолмската банка Енскилда. Таа била роднина на таткото на Раул Валенберг, Раул Оскар Валенберг. Нејзиниот татко бил поморски офицер и стопанственик. Нејзината мајка, Беатрис Келер била ќерка на сопственикот на фабрика, производителот и трговецот на големо Александар Кејлер Јуниор, од Гетеборг. Берит Валенберг имала брат, Керол, со кого била израсната во Villastaden, Stockholm [sv], регион во кој живееле многубројните поединци кои биле динамични во бизнисот, а дополнително живееле и општествените елити. Семејството, исто така, живеело во Саро кратко време, каде што пораснала нејзината мајка. Тие исто така живееле во Ловон, Дротнингхолм, во летна куќа што ја поседувале.[1][2][3][4][5]

Образование[уреди | уреди извор]

Берит Валенберг (лево) и нејзината мајка во Фалстербо, Скане (1922)

Во 1922 година, на 20-годишна возраст, таа одлучила да стане историчар на уметност, а со тоа научила латински за да влезе во средно училиште, спротивно на желбата на нејзините родители. Сепак, нејзиниот татко го поддржувал и се восхитувал на нејзиниот академски живот и кариера кога таа влезе на универзитет. Во 1925 година, таа дипломирала на Ahlströmska School [sv], поранешно приватно училиште за девојки во Стокхолм. Подоцна истата година, таа присуствувала на Универзитетот во Стокхолм. Нејзините фокуси на студии биле на археологијата и историјата на уметноста на класичната Северна Европа, Кипар и Кина. Студирала и етнологија. Специјализирала за средновековните фрески на Финска, Данска и Шведска, во рамките на историјата на уметноста. Како дел од нејзината напредна програма по археолошка историја, таа ја завршила својата програма за диплома во 1931 година на тема Бронзено време, иако чекала до следната година да ја добие својата диплома. Таа година отишла во Шведскиот институт во Рим и додека била во Италија, добила диплома од Византискиот институт во Равена. Во 1942 година, Валенберг станала филозофска дипломка по историја на уметност и археологија на Универзитетот во Стокхолм, каде студирала историја на уметност.[1][6]

Кариера[уреди | уреди извор]

Археологија[уреди | уреди извор]

Валенберг (десно) за време на паузата за ручек на нејзиното археолошко ископување во 1930-тите во Налста, Упланд, Шведска

За време на студентските години, Валенберг учествувала во неколку ископувања. Во 1924 година, таа учествувала во бронзеното ископување на Лахолм. Подоцна, таа учествувала во ископувањето на незнабожечкиот храм Стара Упсала во 1926 година. Од 1927 - 1930 година, таа учествувала во четири ископувања што се одржале во манастирската црква Алвастра и во црквата Вендел. За време на ископувањето на Алвастра, таа се запознала со археологот Грета Арвидсон. Долго бараните гробови на семејството Сверкер биле откриени од неа за време на ископувањето во 1927 година. Реставрацијата на црквата Лово започнала во 1935 година, а Валенберг продолжила да биде вклучена. Нејзината вклученост и учество биле забележани и овластени од Сигурд Курман, кој бил шеф на Одборот за национално наследство. Таа била избрана за тој одбор, со што станала првата Швеѓанка што го постигнала тоа, а нејзините обврски и придонеси се чинело дека далеку го надминале она што го барала позицијата. Во есента 1939 година, Валенберг раководела со археолошко ископување на четири гробници под карпите со руни на Скенинге. Ова било направено по упатствата на музејот Готланд и Комитетот за национално наследство. Со текот на годините, Валенберг билa вклученa во ископувања, главно во областа Стокхолм. Таа создала многу документи, особено за време на нејзините патувања. Последователно, таа собрала голем број фотографски материјали за многу антички градби и станбени области во Европа кои биле уништени во Втората светска војна. Сликите и усните описи што таа ги собрала, подоцна биле објавени и помогнале да се зачува знаењето за ова културно наследство за идните генерации. Таа донирала многу од нејзините фотографии на Одборот за наследство во 1980-тите, надевајќи се дека тие ќе бидат корисни за идните истражувачи.[6][1][7][8][9][10]

Филантропија[уреди | уреди извор]

На 19 ноември 1955 година, таа ја основала фондацијата Берит Валенберг со донација од 406.000 шведски круни.[11] Фондацијата промовирала истражување во археологијата и историјата на уметноста, по можност до крајот на 19 век.[12][13] Грантовите на средства се даваат првенствено за истражување во врска со шведскиот и нордискиот материјал.[12][14][15][16][17]

Фотографија[уреди | уреди извор]

Валенберг како извидничка во Лово, Шведска

Валенберг почнала да фотографира уште на рана возраст. Нејзината колекција од околу 25.000 фотографии била предадена како подарок во архивата на Националниот одбор за наследство во раните 1980-ти со желба таа да биде зачувана за идни истражувања. Претставителен избор од околу 5.000 слики од колекцијата е дигитализиран од Шведскиот одбор за национално наследство, што е овозможено преку грант од Фондацијата Берит Валенберг. Дигитализираните слики може да се пребаруваат во базата на слики на Националниот одбор за наследство Kulturmiljöbild.[1][6][18]

Сликите се направени од 1920-тите до 1980-тите. Повеќето од сликите се црно-бели. Мотивите ги одразуваат професионалните интереси на Валенберг како археолог и историчар на уметност. Фотографирала антички споменици, археолошки ископувања, цркви, фрески, други објекти, урбани средини и пејзажи. Многу фотографии биле направени за време на нејзините студиски патувања во Европа, главно во текот на 1920-тите и 1930-тите. Освен во нордиските земји, таа патувала и во Франција, Белгија, Холандија, Германија, Италија, Обединетото Кралство, Ирска и Русија. Берит отпатувала во Шингвелир, Исланд во 1930 година и направила многу фотографии кои ја документираат 1000-годишнината од националниот парламент Алтинг.[19] Други фотографии ја прикажуваат приватната сфера со соучениците, роднините и пријателите, извидничките активности, божиќните прослави и празниците. Има слики од домовите на Вилагатан 4, Малмвик на Линдо и Викен на Ловон и слики од меѓународен студентски состанок во Исланд во 1930 година.[1][6]

Фотографиите на Валенберг претставуваат културно и историски вредна временска документација. Околини и градби кои денес не постојат или значително се промениле се фотографирани, на пример, урбани средини во Германија пред Втората светска војна.[1][6]

Валенберг за време на нејзиното патување во Германија во 1921 година

Личен живот[уреди | уреди извор]

Валенберг била немажена. Нејзиниот личен живот бил под влијание на трите столба на семејството, сродството и религиозните верувања. Таа била активна мисионерка, писателка на колумни во весници и кантата, а нејзината социјална средина вклучува верски и духовни водачи. Неколку блиски пријатели на Валенберг одиграле важни улоги во нејзиниот професионален и приватен живот, вклучувајќи ги писателката Стина Ридерштад, Дин Густаф Брункрона и Герда Боетиус, директорката на музејот за уметност Герда Боетиус. Подоцна служела како регионална кураторка за антиквитети и археологија, Грета Арвидсон, и кустос и историчар на уметност Агнес Гајгер, нивното пријателство со Валенберг траело до нејзината смрт.[1][6]

Смрт[уреди | уреди извор]

Берит Валенберг починала на 4 септември 1995 година. Како и многу членови на нејзиното семејство, таа била погребана во црквата Лово од страна на свештеникот Ларс Џерф на 14 септември.[20][1] Подоцна ја напишал нејзината биографија, која била објавена во 2003 година.[1]

Наследство[уреди | уреди извор]

Кариерата на Валенберг била посветена на различни форми на истражување, локална историја и зачувување на споменици. Научното знаење, христијанските верувања и локалната историска работа, особено околу островот Дротнингхолм и Ловон, станале најзначајните аспекти од нејзиниот живот. Фотографиите и документите донирани од неа на различни музеи и архивски организации се користени во историските истражувања. Нејзините фотографии претставуваат културно и историски вредна временска документација. Од неа се фотографирани средини и градби кои денес не постојат или значително се изменети, кои се докажуваат како корисни за различни историски и археолошки истражувања. Од почетокот на основањето на нејзината фондација, таа им давала поддршка на институциите за културно наследство, историчари на уметност и археолози.[1][6]

Награди и почести[уреди | уреди извор]

  • Илис кворум (1952)
  • Почесен доктор по филозофија на Универзитетот во Стокхолм
  • Хазелиус сребрен медал од музејот Нордиска (1973)
  • Почесно членство на здружението за локална историја S:ta Ingrids Gille (1940)
  • Награда со пофалници од Samfundet för hembygdsvård (SfH) [sv]

Галерија[уреди | уреди извор]

 

Библиографија[уреди | уреди извор]

Надворешни врски[уреди | уреди извор]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 „skbl.se - Anna Berit Wallenberg“. skbl.se. Посетено на 2021-06-08. Грешка во наводот: Неважечка ознака <ref>; називот „:0“ е зададен повеќепати со различна содржина.
  2. Gerda Boëthius arkiv 03 III b. Brev till Gerda Boëthius,Vol 32:1898-1961. Brev från enskilda personer Su-Va. Brev från Berit Wallenberg 1929-1959, odat. Bertil och Gerda Boëthius släktarkiv och samlingar. Riksarkivet (National Archives of Sweden).
  3. Perlinge, Anders (2004-04-04). „The Foundation for Economic History Research within Banking and Enterprise and the records of Stockholms Enskilda Bank, 1856–1971“. Financial History Review (англиски). 11 (1): 105–120. doi:10.1017/S096856500400006X. ISSN 1474-0052.
  4. Arkivbeskrivning samt arkivförteckning, Oscar Wallenbergs arkiv, dnr 75-1692/85. Stockholms stadsarkiv
  5. Nämndens protokoll A1A:77. Nordiska museets ämbetsarkiv. Stiftelsen Nordiska museet.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 „skbl.se - Anna Berit Wallenberg“. skbl.se. Посетено на 2021-06-08. Грешка во наводот: Неважечка ознака <ref>; називот „:1“ е зададен повеќепати со различна содржина.
  7. Opuscula Atheniensia (англиски). C.W.K. Gleerup. 2004. ISBN 978-91-7916-050-0.
  8. „Berit Wallenberg“. Flickr (англиски). Посетено на 2021-06-08.
  9. Stina Ridderstads arkiv. E I. Inkomna brev från "större" brevskrivare, Vol 23: 1906-1954. Brev från Berit Wallenberg 1937-1951. Ridderstadska arkivet. Landsarkivet i Vadstena (VALA). Riksarkivet (National Archives of Sweden).
  10. dagbladet, Svenska (1935). ... Årsbok (шведски). Almquist and Wiksells boktryckeri-aktiebolag.
  11. „Berit Wallenbergs Stiftelse | Berit Wallenbergs Stiftelse främjar forskning inom arkeologi och konstvetenskap, främst till svenskt och nordiskt material“. 2014-02-02. Архивирано од изворникот на 2014-02-02. Посетено на 2021-06-08.
  12. 12,0 12,1 Wollin, Nils Gustaf (1965). The Marbles in the Royal Park of Drottningholm and Their Origins (англиски). Saxon & Lindströms Förlag.
  13. Jonsson, Kristina (2009). Practices for the Living and the Dead: Medieval and Post-reformation Burials in Scandinavia (англиски). Stockholm University. ISBN 978-91-7155-943-2.
  14. Sandgren, Eva Lindqvist (2002). The Book of Hours of Johannete Ravenelle and Parisian Book Illumination Around 1400 (англиски). Uppsala university library. ISBN 978-91-554-5207-0.
  15. Knutsson, Kjel (1988). Patterns of Tool Use: Scanning Electron Microscopy of Experimental Quartz Tools (англиски). Societas Archaeologica Upsaliensis. ISBN 978-91-506-0661-4.
  16. Sandgren, Eva Lindqvist (2002). The Book of Hours of Johannete Ravenelle and Parisian Book Illumination Around 1400 (англиски). Uppsala university library. ISBN 978-91-554-5207-0.
  17. Chevalier, Alexandre; Marinova, Elena; Pena-Chocarro, Leonor (2014-04-30). Plants and People: Choices and Diversity through Time (англиски). Oxbow Books. ISBN 978-1-78297-033-0.
  18. Riksantikvarieämbetet, Swedish National Heritage Board- (1930-01-01), Women at Thingvellir, Iceland, Посетено на 2021-06-08
  19. „Celebrating One Thousand Years of Alþingi in 1930 | Iceland Visual History Blog“. 2014-02-20. Архивирано од изворникот на 2014-02-20. Посетено на 2021-06-08.
  20. Sveriges kyrkor, konsthistoriskt inventarium: hft. 1. Kyrkor i Färentuna härad, västra delen (1954 : ser. vol. 73) (шведски). Generalstabens litografiska. 1957.