Ана Брантинг

Од Википедија — слободната енциклопедија
Ана Брантинг (1855-1950)

Ана Матилда Шарлота Брантинг ( мом. Једерин ; 19 ноември 1855 – 11 декември 1950 година), била шведски новинар и писател. Таа била социјалдемократ и мажена за шведскиот премиер Јалмар Брантинг. Од 1880-тите до 1917 година, таа била влијателен театарски критичар во печатот во Стокхолм под псевдонимот Рене .

Живот[уреди | уреди извор]

Родителите на Ана Брантинг биле полицискиот инспектор Ерик Једерин и Шарлота Густава Холм. Се омажила за поручник и благородник Густав Вилхелм фон Крамер (1851-1884) во 1877 година, а се развела од него во 1883 година. Второ се омажила за Јалмар Брантинг во 1884 година. Таа имала две деца со нејзиниот прв сопруг, Вера и Хенри фон Крамер, и две со вториот, Георг и Сонја Брантинг.[1]

Се школувала во statens normalskola för flickor во 1868–72 година. Била новинарка во весниците Тиден во 1884–1886 година; во Социјалдемократот во 1886-1892 година, во Стокхолмстидинген 1892-1909 година и вторпат во Социјалдемократот во 1913-1917 година. Ана Брантинг ѝ припаѓала на пионерската генерација новинарки, која имала свој пробив во шведскиот печат во 1880-тите, и таа припаѓала на првата група жени на кои им била дадена постојана позиција во весник.[2]

По разводот почнала да работи како преведувач и добила позиција во весникот на Брантинг, кој требало да стане нејзин втор сопружник: откако тој го изгубил богатството, таа долго време го издржувала семејството. Од 1892 година таа имала успешна кариера како театарски критичар, почитувана и стравувана поради нејзините остри и духовити критики и постојано резервирано седиште во Кралскиот драмски театар .[2] Ана Брантинг им припаѓала на првите 14 жени, кои станале членови на Здружението на шведските публицисти во 1885 година [2]

Политички, таа била социјалдемократ и членка на Клубот на Социјалдемократската жена, иако никогаш не била многу активна во политичкото движење, фокусирајќи се повеќе на нејзината литературна кариера. Меѓутоа, таа направила значителен исклучок во 1902 година, кога таа, Елин Енгстрем и Ерика Линдквист биле меѓу социјалдемократските жени кои го коосновале Националното здружение за право на глас на жените и ја поддржале соработката на социјалдемократските жени со движењето за право на глас.[3]

Таа дебитирала како романописец во 1893 година. Главната тема на нејзините романи била дел од современата дебата: конфликтот меѓу една жена, воспитана под околности обликувани од постаро општество, но фрустрирана затоа што нејзините погледи и копнеж му припаѓаа на новото општество, кое во тоа време поминувало низ брзата промена на женската улога.

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Lena, en bok om fruntimmer af René, (pseud. René) novel 1893.
  • Sju martyrer. Berättelser från den husliga härden af René, novels 1894.
  • Staden. En sedeskildring ur stockholmslifvet, (pseud. René) novel 1901. translated to Danish by Vilhelm Holm as: Byen : en Samfundsroman .
  • Romresan, travel story 1907.
  • Kultur och alkohol : några ord i en viktig fråga, political work 1902.
  • Fåfänglighet. En bok, novel 1910.
  • Valérie. Roman, 1912.
  • Jungfrun går jägarspår : roman novel 1930.
  • Min långa resa : boken om Hjalmar och mig, biography 1945.

Наводи[уреди | уреди извор]

 

  1. Wetterberg, Christina Carlsson. „Sonja Branting-Westerståhl“. Svenskt kvinnobiografiskt lexikon. Посетено на 6 September 2019.
  2. 2,0 2,1 2,2 Berger, Margareta, Pennskaft: kvinnliga journalister i svensk dagspress 1690-1975 [Penholders: Female journalists in Swedish press 1690-1975], Norstedt, Stockholm, 1977
  3. Lindgren, Anne-Marie & Lindgren Åsbrink, Marika, Systrar, kamrater!: arbetarrörelsens kvinnliga pionjärer, Idé och tendens, Stockholm, 2007

Дополнително читање[уреди | уреди извор]

  • Anna Mathilda Charlotta Branting at Svenskt kvinnobiografiskt lexikon

Надворешни врски[уреди | уреди извор]