Алфред де Мисе

Од Википедија — слободната енциклопедија
(Пренасочено од Алфред Де Мисе)
Алфред де Мисе
Alfred de Musset
Алфред де Мисе фотографиран од Надар (1855)
Роден/аLouis-Charles-Alfred de Musset-Pathay
11 декември 1810(1810-12-11)
Париз, Франција
Починат/а2 мај 1857(1857-05-02) (возр. 46)
Париз, Франција
Занимањепоет, драматург и романописец
Националностфранцуска
ПериодXIX век
Книжевно движењеромантизам
Значајни дела„Каприците на Маријана“ (1833), „Не се шегува со љубовта“ (1834), „Исповедта на детето на векот“ (1836)

Алфред де Мисе (француски: Alfred de Musset ), (Париз, 11 декември 1810Париз, 2 мај 1857) – француски поет, драматург и романописец од периодот на романтизмот.

Сјаен гимназијалец, тој меѓу другото се интересира за правото и медицината, но брзо ги напушта студиите (1828-1829) за да ѝ се посвети на книжевноста. Го посетува книжевниот круг на Шарл Нодје и на 19 години ја издава својата прва поетска збирка „Раскази од Шпанија и Италија„ (Contes d'Espagne et d'Italie). Тогаш почнува да води живот на „неморален денди“, обележан со неговата врска со Жорж Санд и со пишување театарски пиеси: „За што сонуваат младите девојки?“ (À quoi rêvent les jeunes filles ?) (1832), „Каприците на Маријана“ (Les Caprices de Marianne) (1833), потоа романтичната драма „Лоренцачио“ (негово ремек-дело) (Lorenzaccio), „Фантазио“ (Fantasio) и „Не се шегува со љубовта“ (On ne badine pas avec l'amour). Паралелно издава таговна поезија како „Мајска ноќ“ (La Nuit de mai) и „Декемвриска ноќ“ (La Nuit de décembre) во 1835, потоа „Августовска ноќ“ (La Nuit d'août ) во 1836, „Октомвриска ноќ“ (La Nuit d'octobre) во 1837, и автобиографски роман „Исповедта на детето на векот“ (La Confession d'un enfant du siècle) во 1836 година.

Депресивен и алкохоличар, после триесеттата година пишува сè помалку и помалку. Сепак може да се спомнат неговите песни „Тага“ (Tristesse), „Изгубена вечер“ (Une soirée perdue) )(1840), „Спомен“ (Souvenir) (1845) и разни новели („Приказната на еден бел ќос“ (Histoire d'un merle blanc, 1842)). Во 1845 ја добива Легијата на честа, а во 1852 година избран е во Француската академија. Пишува пиеси по нарачка за Наполеон III. Умира на 46 години, закопан е дискретно на гробиштата Пер Лашез.

Повторно откриен во XX век, особено во рамките на Националниот театар од Жан Вилар и Жерар Филип, Алфред де Мисе денес се смета за еден од големите француски писатели од романтизмот, чии театарски и поетски дела покажуваат екстремен сензибилитет, преиспитување на чистотата и развратот („Гамјани или две претерани ноќи“ (Gamiani ou Deux nuits d'excès, 1833), возвишеност на љубовта и искрен израз на болката. Искреност која упатува кон неговиот бурен живот, симболично илустриран со неговата врска со Жорж Санд.

Животопис[уреди | уреди извор]

Детство[уреди | уреди извор]

Роден за време на Првото Царство, на 11 декември 1810 година, Алфред де Мисе припаѓа на аристократско семејство, предано и култивирано, кое му го пренело вкусот за книжевноста и уметноста. Тврдел дека предок му е Јованка Орлеанка]] (неговиот предок Дени де Мисе се оженил со Катерин де Лис) и дека е братучед на линијата на Жоаким де Беле[1] ·[2]. една од неговите прабаби е Маргерит Анжелик ди Беле[3], жена на Шарл-Антоан де Мисе.

Неговиот татко, Виктор-Донасјен де Мисе-Пате, е висок функционер, шеф на канцеларија во Министерството за војна, и човек од книжевноста, роден на 15 јуни 1768 година близу до Вандом[4],[5]. Либерален аристократ, тој на 2 јули 1801 година се оженил со Едме-Клодент-Кристин Гијо-де-Ербје[6], née le Предлошка:Date de naissance-[7], ќерка на Клод-Антоан Гијо-Дезербје. Имале четири деца: Пол де Мисе, роден на 7 ноември 1804 гоидина, Луиз-Жени, родена и почината во 1805, Алфред, роден на 11 декември 1810 и Шарлот-Амели-Ермин, родена на 1 ноември 1819 година.

Неговиот дедо бил поет, а неговиот татко бил специјалист за Жан-Жак Русо чии дела ги издал. Ликот на Русо одиграл битна улога за делото на поетот. Неколкупати му оддал почит, а силно го напаѓал Волтер, противникот на Русо. Неговиот кум, кај кого го минувал распустот во Сарт во замокот Коњер, бил писателот Луј Александр Мари де Мисе де Коњер. L'histoire veut que lors d'un de ses séjours dans le château de son parrain, la vue qu'il avait depuis sa chambre sur le clocher de l’église de Cogners lui ait inspiré la très célèbre ''Ballade à la Lune''. Par ailleurs, il retranscrivit toute la fraîcheur du calme et de l'atmosphère de Cogners dans ses deux pièces ce théâtre ''On ne badine pas avec l'amour'' et ''Margot''[8]

Во октомври 1819 година, сè уште немал девет години, бил запишан во шести клас во колежот Анри IV [9] (во него сè уште се наоѓа една статуа на поетот), каде како соученик и другар има чистокрвен принц, војводата од Шартр, син на војводата од Орлеан]][10], и каде во 1827 година ја добива втората награда по латински. По матурата, следи студии по медицина и право кои бргу ги напушта, и сликарство до 1829 година, но особено се интересира за книжевноста. На 31 август 1828 година, во Дижон, во „Ле провинсијал“ (Le Provincial – Провинцијалец), излегува „Сон“ (Un rêve) балада потпишана со „АДМ“. Истата година го издава „Англичанецот корисник на опиум“, не толку верен превод на француски на „Исповедите на еден англиски корисник на опиум“ од Томас де Квинси.

Младост[уреди | уреди извор]

Портрет на медалјон на Алфред де Мисе од Давид д’Анже, оддел за монети, медалјони и антиквитети на Националната библиотека, Париз

Благодарение на Пол Фуше, зет за сестра на Виктор Иго, веќе од седумнаесетгодишна возраст го посетува „кругот“ како и салонот на Шарл Нодје во библиотеката Арсенал. Во тоа време се согласува со Шарл-Огистен Сент-Бев и Алфред де Вињи, и одбива да му се умилкува на „учителот“ Виктор Иго. Особено ќе се подбива со ноќните прошетки на „кругот“ на кулите на Богородичната црква. Тогаш почнува да води живот на „неморален денди“. Во декември 1830 година ја пишува својата прва театарска пиеса (единствен книжевен род кој носи слава и многу пари). Неговата комедија „Венециската ноќ“ (La Nuit Vénitienne) доживува голем неуспех (прекината после две претстави во театарот Одеон, заради свирежите на публиката и потсмевот на главната глумица чиј фустан е извалкан со сè уште неисушената боја на декорот), што ќе го одбие од сцената за подолго време. Оттогаш избира своите пиеси да ги објавува во „Реви де де монд“ (Revue des deux Mondes), пред да ги групира во книга со експлицитен наслов „Претстава во фотелја“ (Un Spectacle dans un fauteuil). Така, во 1832 година издава една комедија, „За што сонуваат младите девојки?“ (À quoi rêvent les jeunes filles ?), а во 1833 година, „Каприците на Маријана“ (Les Caprices de Marianne). Потоа, во 1834 година, го пишува своето ремек-дело, романтична драма, „Лоренцачио“ (Lorenzaccio) (пиесата ќе биде изведена дури во 1896 година) по неговата бурна врска со Жорж Санд, и истата година ги пишува „фантазио“ (Fantasio) и „Не се шегува со љубовта“ (On ne badine pas avec l'amour). Паралелно издава таговна поезија како „Мајска ноќ“ (La Nuit de mai) и „Декемвриска ноќ“ (La Nuit de décembre) во 1835, потоа „Августовска ноќ“ (La Nuit d'août ) во 1836, „Октомвриска ноќ“ (La Nuit d'octobre) во 1837, и автобиографски роман „Исповедта на детето на векот“ (La Confession d'un enfant du siècle) во 1836 година.

Де Мисе покажува голема леснотија во пишувањето, делувајќи како виртуоз на младата поезија. Во 1829 година ја објавува својата прва поетска збирка, „Раскази од Шпанија и Италија“ (Contes d'Espagne et d'Italie)[11], која ќе биде поздравена од Александар Пушкин]][12]. Тој е единствениот француски поет од тоа време кого рускиот поет навистина го ценел[13]. Во 1830 година, на дваесетгодишна возраст, неговата книжевна слава во зачеток веќе е придружена со лоша репутација која е потхранета со неговите повторени испади во полумонденското париско друштво. Истата година, Јулската револуција му го носи престолот на војводата од Орлеан и неговиот стар соученик, војводата од Шартр, станува принц.

На 22 години, на 8 април 1832 година, Мисе е погоден од смртта на неговиот татко, кој му бил многу близок, жртва на епидемијата од колера. Овој настан ќе ја одлучи книжевната кариера која Мисе тогаш решава да ја почне.

Мисе си ја обидува среќата во театарот. Но после неуспехот на „Венециската ноќ или свадбата на Лорет“ (La Nuit Vénitienne ou les noces de Laurette), комедија во еден чин претставена на 1 декември 1830 година во театарот Одеон, авторот вели: Предлошка:Quoite:збогум на менажеријата, и за долго, како што му пишува на Проспер Шала. Ова оддалечување ќе трае седумнаесет години, до неговиот успех со „Каприц“ (Un Caprice), комедија во еден чин изведена во Комеди франсез на 27 ноември 1847 година. Во тоа време станал алкохоличар и можел да ѝ се врати побезгрижно.

Љубовниот живот и театарот[уреди | уреди извор]

Иако оддалечен од сцената, Мисе издава пиеси во „Реви де де монд“ пред да ги собере во книга со експлицитен наслов „Претстава во фотелја“ (Un Spectacle dans un fauteuil). Првиот дел, во декември 1832 година се состои од три поеми, една драма, „Купата и усните“ (La Coupe et les Lèvres), една комедија „За што сонуваат младите девојки?“ (À quoi rêvent les jeunes filles ? ) и еден ориентален расказ „Намуна“ (Namouna) [14]. Веќе во оваа збирка Мисе ја изразува болната морбидност која ги спојува развратноста и чистотата во неговото дело.

Во ноември 1833 година, заминува за Венеција во друштво на Жорж Санд која ја запознал на 19 јуни на вечера со соработниците на „Реви де де монд“. Ова патување е инспирација за „Лоренцачио“ кое се смета како ремек-дело на романтичарската драма]][15] која ја напишал во 1834 година. Жорж Санд се разболела од дизентерија и за време на болеста Мисе посетувал проститутки. Откако Санд оздравела, Мисе се разболела, а таа му станала метреса на неговиот лекар, Пјетро Паџело. По враќањето во Париз на 12 април 1834 година, Мисе го објавува вториот дел од неговата „Претстава во фотелја“ кој ги содржел „Каприците на Маријана“ (Les Caprices de Marianne), објавена во ревија во 1833 година, необјавениот „Лоренцачио“, „Андре дел Сарто“ (1833), „Фантазио“ (1834), „Не се шегува со љубовта“ (1834) и „Венециската ноќ“. „Свеќникот“ излегува во „Реви де де монд“ во 1835, „Не се колни во ништо“ во 1836 и „Каприц“ во 1837 година. Пишува и новели како и автобиографија, едвај затскриена, посветена на Жорж Санд во која ги пренесува нивните страдања. Насловот на ова дело е „Исповедта на детето на векот“.

Од 1835 до 1837 година, Мисе го пишува своето лирско ремек-дело, „Ноќите“, конкурент на делата на Едвард Јанг, Џемс Херви или Новалис. Овие четири поеми – Мајските, Августовските, Октомвриските и Декемвриските ноќи – се изградени околу испреплетени теми на болката, љубовта и вдахновението. Многу сентиментални, денес тие се сметаат како едни од најпретставителните на францускиот романтизам.

После неговата конечна разделба со Жорж Санд, во март 1835 година, Мисе се вљубува во Каролин Жобер, сопруга на правник и сестра на Едмон д’Алтон-Ше, пер на Франција и негов пријател, која ја нарекува „малечката русокоса самовила“ и со која има тринеделна врска пред истата да се обнови кон крајот на 1835 или почетокот на 1836 година. Постојан гостин на неговиот салон, тој неа ќе ја направи своја „кума“ и повереничка, особено во нивната долга преписка, која се протега на период од дваесет и две години[16]. Кај неа во март 1837 година се запознава со Еме-Ирен д’Алтон, нејзина братучетка, со која започнува среќна и трајна врска. Таа дури му предлага да се омажи за него. Напуштена од Мисе за Полин Гарсија, која не го прифаќа, на 23 мај 1861 година таа ќе се омажи за неговиот брат Пол. На 29 мај 1839 година, на излезот од Театр франсе се сретнува со Рашел Феликс, која го води кај неа на вечера, и со која во јуни започнува кратка врска. Во 1842 година, принцезата Кристин де Белжиожозо, пријателка на госпоѓа Жобер, му инспирира несреќна страст. Од 1848 до 1850 година, Мисе има врска со Луиз-Розали Рос, викана мадмоазел Деспрео, која го открила „Каприц“ во еден руски превод на Александра Михаиловна Каратигина (Санкт Петербург, и го поставила во францускиот театар Мишел во Санкт Петербург во 1843 година, каде таа ја игра улогата на госпоѓата де Лери. Потоа таа пиеса ја игра во Театр франсе во 1847 година. Благодарение на оваа пиеса Мисе конечно постигнува театарски успех. Теофил Готје во „Ла Прес“ ја оценил како

едноставно голем книжевен настан

. Во 1852 година, Луиз Коле, која му била метреса на Гистав Флобер, извесно време имала врска со Мисе.

Последните години[уреди | уреди извор]

Благодарение на пријателството со војводата од Орлеан, Мисе на 19 октомври 1838 година бил назначен за библиотекар на Министерството за внатрешни работи. Во 1842 година војводата од Орлеан умира по несреќен случај.

После Француската револуција од 1848 година, заради неговите врски со Јулската монархија, на 5 мај 1848 година, ќе биде отповикан од своите функции од новиот министер Александар Ледри-Ролен. Потоа, за време на Второто Царство, на 18 март 1853 година, станува библиотекар на Министерството за јавно образование со приход од три илјади франци.

На 24 април 1845 година, истовремено со Оноре де Балзак, е избран за витез на Легијата на честа, а на 12 февруари 1852, после два неуспешни обиди во 1848 и 1850 година, избран е во Француската академија на местото на баронот Дипати. Приемот бил на 27 мај следната година. Истиот ден го слави именувањето за постојан канцелар во борделот, а неговите алкохолни претерувања ќе му ја донесат квалификацијата „постојан тетеравец“ со „трепетна чашка“»[17]. Овие напади, поврзани со невролошки нарушувања, укажуваат на сифилис во терцијарна фаза кој го добил во бордел на 15-годишна возраст.[18]

Со кревко здравје (срцева мана), но особено во канџите на алкохолизмот, мрзливоста и развратот, на 2 мај 1857 година, малку подзаборавен, Мисе умира од туберколоза. Сепак на неговиот погреб присуствуваат Алфонс де Ламартин, Проспер Мериме, Алфред де Вињи и Теофил Готје.

Во 1859 година, Жорж Санд го објавува епистоларниот роман „Таа и Тој“ (Elle et Lui), со автобиографска инспирација. Во неа таа ја открива двојноста од која страдал генијот[19], облик на деперсонализација што го објаснува халуцинаторниот карактер на „Декемвриската ноќ“. Сметајќи дека неговиот брат е наклеветен од романот, Пол де Мисе ѝ одговара, шест месеци подоцна, објавувајќи го „Тој и Таа“ (Lui et Elle)

Погреб[уреди | уреди извор]

Гробот на Алфред де Мисе на гробиштата Пер Лашез

Поетот е погребан во Париз на гробиштата Пер Лашез. На неговиот споменик се изгравирани шест октосилаби од неговата елегија „Луција“:

Mes chers amis, quand je mourrai,
Plantez un saule au cimetière.
J’aime son feuillage éploré ;
La pâleur m’en est douce et chère,
Et son ombre sera légère
À la terre où je dormirai.
Кога ќе умрам, пријатели мои драги
Крај гробот мој насадете врба
Го сакам нејзиното лисје плачно
Нејзиното бледило ми е благо и драго
И нејзината сенка ќе ѝ биде лесна
На земјата каде ќе спијам

А на задниот дел, песната „Сети се“

Rappelle-toi, quand sous la froide terre
Mon cœur brisé pour toujours dormira ;
Rappelle-toi, quand la fleur solitaire
Sur mon tombeau doucement s'ouvrira.
Je ne te verrai plus ; mais mon âme immortelle
Reviendra près de toi comme une sœur fidèle.
Écoute, dans la nuit,
Une voix qui gémit :
Rappelle-toi.
Сети се, кога под земјата ладна
Моето скршено срце засекогаш ќе спие
Сети се, кога осаменото цвеќе
На мојот гроб полека ќе се отвора.
Не ќе те видам веќе; но мојата бесмртна душа
Ќе се врати при тебе како сестра верна.
Во ноќта слушај,
Трепетен глас:
Сети се.

Дела[уреди | уреди извор]

Театарски пиеси[уреди | уреди извор]

  • „Квитанцијата на ѓаволот“ (La Quittance du diable, 1830)
  • „Венециската ноќ“ (La Nuit vénitienne, 1830)
  • „Купата и усните (La Coupe et les lèvres, 1831)
  • „За што сонуваат младите девојки“ (À quoi rêvent les jeunes filles, 1832)
  • „Андре дел Сарто (André del Sarto, 1833)
  • „Каприците на Маријана“ (Les Caprices de Marianne, 1833)
  • „Лоренцачио“ (Lorenzaccio, 1834)
  • „Фантазио“ (Fantasio, 1834)
  • „Не се шегува со љубовта“ (On ne badine pas avec l'amour, 1834)
  • „Фурката на Барберин“ (La Quenouille de Barberine, 1835)
  • „Свеќникот“ (Le Chandelier, 1835)
  • „Не се колни во ништо“ (Il ne faut jurer de rien, 1836)
  • „Работа без муабет“ (Faire sans dire, 1836)
  • „Каприц“ (Un caprice, 1837)
  • „Врата треба да биде отворена или затворена“ (Il faut qu'une porte soit ouverte ou fermée, 1845)
  • L'Habit vert (1849)
  • „Луизон“ (Louison, 1849)
  • On ne saurait penser à tout (1849)
  • „Кармозин“ (Carmosine, 1850)
  • „Бетин“ (Bettine, 1851)
  • „Магарето и потокот (L'Âne et le Ruisseau, 1855)

Романи[уреди | уреди извор]

  • „Англичанецот корисник на опиум“ (L'Anglais mangeur d'opium, 1828)
  • „Гамјани или две претерани ноќи“ (Gamiani ou deux nuits d'excès, 1833)
  • „Исповедта на детето на векот“ (La Confession d'un enfant du siècle , 1836)

Раскази и новели[уреди | уреди извор]

  • „Емелин“ (Emmeline, 1837)
  • „Синот на Тицијан“ (Le Fils du Titien, 1838)
  • „Фредерик и Бернерет“ (Frédéric et Bernerette, 1838)
  • „Марго“ (Margot, 1838)
  • „Двете метреси“ (Les Deux Maîtresses, 1840)
  • „Историја на еден бел ќос“ (Histoire d'un merle blanc, 1842)
  • „Пјер и Камиј“ (Pierre et Camille, 1844)
  • „Тајната на Жавот“ (Le Secret de Javotte, 1844)
  • „Браќата Ван Бук“ (Les Frères Van Buck, 1844)
  • „Мими Пенсон“ (Mimi Pinson, 1845)
  • „Мува“ (La Mouche, 1853)

Поезија[уреди | уреди извор]

  • „На госпоѓицата Зое ле Дуерен“ (À Mademoiselle Zoé le Douairin, 1826)
  • „Сон“ (Un rêve, 1828)
  • „Раскази од Шпанија и Италија“ (Contes d'Espagne et d'Italie, 1830)
  • „Квитанцијата на ѓаволот“ (La Quittance du diable, 1830)
  • „Купата и усните (La Coupe et les lèvres, 1831)
  • „Намуна“ (Namouna, 1831)
  • „Рола“ (Rolla, 1833)
  • „Пердикан“ (Perdican, 1834)
  • „Камиј и Розет“ (Camille et Rosette, 1834)
  • „Надежта во Господа“ (L'Espoir en Dieu, 1838)
  • „Мајската ноќ“ (La Nuit de mai, 1835)
  • „Декемвриската ноќ“ (La Nuit de décembre, 1835)
  • „Августовската ноќ“ (La Nuit d'août, 1836)
  • „Октомвриската ноќ“ (La Nuit d'octobre, 1837)
  • „Априлската ноќ“ (La Nuit d'avril, 1838)
  • „Песна на Барберин“ (Chanson de Barberine, 1836)
  • „Во Малибран“ (À la Malibran, 1837)
  • „Тага“ (Tristesse, 1840)
  • „Изгубена вечер“ (Une soirée perdue, 1840)
  • „Спомен“ (Souvenir, 1841)
  • „Патување каде што ќе ви се допадне“ (Le Voyage où il vous plaira, 1842)
  • „За мрзливоста“ (Sur la paresse, 1842)
  • „После едно читање“ (Après une lecture, 1842)
  • „Ќерките на Лот“ (Les Filles de Loth, 1849)
  • „Фостин“ (Faustine, 1851)
  • „Песна на Фортунио“ (Chanson de Fortunio, 1852)

Други[уреди | уреди извор]

  • „Писмо до господинот Ламартин“ (Lettre à M. de Lamartine, 1836)
  • „Писма до Дипуи и Котоне“ (Lettres à Dupuis et Cotonet, 1837)
  • „Писма до Жорж Санд“ (Lettres à George Sand, 1837)
  • „Дипон и Диран“ (Dupont et Durand, 1838)

Посмртно[уреди | уреди извор]

Повторно откриен во XX век, Алфред де Мисе денес се смета како еден од големите француски романтичарски писатели, а неговите театарски дела и лирската поезија покажуваат екстремна сензибилност, преиспитување на чистотата и развратот, возвишеност на љубовта и искрен израз на болката - искреност која упатува кон неговиот бурен живот, симболично илустриран со неговата врска со Жорж Санд. Неговиот постар брат, Пол де Мисе, одиграл голема улога во повторното откривање на творештвото на Алфред де Мисе, преку редакција на неговата биографија и повторно издавање на голем број од неговите дела, како „Мува“ или „Каприците на Маријана“.

На еден од текстовите од збирката на де Мисе „Посмртна поезија“, насловена „Штотуку го видовме бикот“, во 1874 година, Лео Делиб напишал музика со наслов „Ќерките на Кадикс“.

Според спрскиот поет Јован Дучиќ, поезијата на де Мисе не може да се препее никогаш повеќе, зашто целата е составена од тага и од чувства. Оттука, никој не би можел да го имитира, туку само да го копира.[20]

Спомен-плоча во улицата Мон-Табор

Филмографија[уреди | уреди извор]

Во 1999 година, врската меѓу Алфред де Мисе и Жорж Санд била предмет на филмска адаптација од Дијана Кирис, „Децата на векот“ (Les Enfants du Siècle).

Делата на Мисе биле предмет на повеќе кинематографски адаптации:

  • „Не се колни во ништо!“ (Il ne faut jurer de rien !, реализиран од Ерик Сиванјан, 2005
  • „Исповедта на детето на векот“ (Confession d'un enfant du siècle), реализиран од Силви Веред, 2012

Наводи и белешки[уреди | уреди извор]

  1. Alfred de Musset, 320Предлошка:Nb p. Предлошка:Lire en ligne 
  2. Nobiliaire universel de France Предлошка:Lire en ligne 
  3. Родена бил во замокот де Лоре во Оасо
  4. François-Xavier de Feller, Biographie universelle, ou Dictionnaire historique des hommes qui se sont fait un nom par leur génie, leurs talents, leurs vertus, leurs erreurs ou leurs crimes, Paris, J. Leroux, Jouby & Cie, et Gaume frères, 1849, tome VI, Ouvrage utilisé pour la rédaction de l'article.
  5. Paul de Musset, Biographie de Alfred de Musset : sa vie et ses œuvres, G. Charpentier, 1877, 372 pages, Ouvrage utilisé pour la rédaction de l'article18.
  6. Nicolas Viton de Saint-Allais, Nobiliaire universel de France ou Recueil général des généalogies historiques des maisons nobles de ce royaume, Paris, 1815, tome VI, Ouvrage utilisé pour la rédaction de l'article.
  7. Les Cahiers haut-marnais, 1953, Ouvrage utilisé pour la rédaction de l'article139.
  8. Comptoir Littéraire Предлошка:Lire en ligne 
  9. Voir Pierre Gastinel, Le romantisme d'Alfred de Musset, Librairie Hachette, 1933, 700 pages, Ouvrage utilisé pour la rédaction de l'article4, et Maurice Allemand, Alfred de Musset, B. Arthaud, 1948, 241 pages, Ouvrage utilisé pour la rédaction de l'article15.
  10. Louise Both-Hendriksen, La triade française : Alfred de Musset, Lamartine, et Victor Hugo, C. Schoenhof, 1886, 198 pages, Ouvrage utilisé pour la rédaction de l'articleVII.
  11. Песната „Балада на месечината“ (Ballade à la Lune) од оваа стихозбирка, опишува еден буржоаски пар в кревет под потсмешливото око на месечината, што ќе му донесе квалификации на развратен поет од традиционалната книжевна критика.
  12. Voir Jean Louis Backès, Henriette Levillain, Le sens du détour : contribution à la littérature comparée, Klincksieck, 2005, 266 pages, Ouvrage utilisé pour la rédaction de l'article ISBN 978-2-252-03526-9, et les Œuvres complètes de Pouchkine (édition critique d'André Meynieux), A. Bonne, 1953, Ouvrage utilisé pour la rédaction de l'article362.
  13. Michel Cadot, Victor Hugo lu par les Russes, Maisonneuve & Larose, coll. Victor Hugo et l'Orient, 2001, Ouvrage utilisé pour la rédaction de l'article8 ISBN 978-2-7068-1541-6.
  14. Anne-Simone Dufief, Le théâtre au XIXe siècle: du romantisme au symbolisme, Éditions Bréal, 2001, 223 pages, Ouvrage utilisé pour la rédaction de l'article ISBN 978-2-84291-787-6.
  15. C'est l'avis de Maurice Allem (Alfred de Musset, B. Arthaud, 1948, 241 pages, Ouvrage utilisé pour la rédaction de l'article), Joyce G. Bromfield (De Lorenzino de Medicis a Lorenzaccio, vol. 64 des Études de littérature étrangère et comparée, M. Didier, 1972, 220Предлошка:Nb p., Ouvrage utilisé pour la rédaction de l'article), Pierre-Henry Bornecque (La France et sa littérature : guide complet dans le cadre de la civilisation, A. Desvigne, 1968, 896Предлошка:Nb p., Ouvrage utilisé pour la rédaction de l'article), Denise P. Cogny (Alfred de Musset, Lorenzaccio: drame avec une biographie chronologique de Musset, une étude générale de son œuvre, une analyse méthodique de la pièce des notes des questions, des sujets de devoirs, Éditions Bordas, 1967, 192 pages, Ouvrage utilisé pour la rédaction de l'article), ou Pierre Gastinel (Alfred de Musset, Comédies et proverbes, Société Les Belles lettres, 1957, Ouvrage utilisé pour la rédaction de l'article). Pour Philippe van Tieghem (Histoire de la littérature française, Fayard, 1949, 724 pages, Ouvrage utilisé pour la rédaction de l'article), c'est « le seul chef-d'œuvre authentique du drame romantique ».
  16. Loïc Chotard, « Confession à la marraine. Les lettres de Musset à Caroline Jaubert », dans Approches du s-|XIX|e, Presses de l'université de Paris-Sorbonne, 2000, 454Предлошка:Nb p., Ouvrage utilisé pour la rédaction de l'article ISBN 978-2-84050-168-8.
  17. Eugène de Mirecourt (1854). J.-P. Roret et cie (уред.). Alfred de Musset. стр. 79..
  18. Henriot, Émile (1953). Amiot Dumont (уред.). L'enfant Du Siècle. стр. 167..
  19. « Имаше халуцинација … » George Sand, Elle et lui, p.|112, Hachette, Paris, 1859.
  20. Јован Дучић, Благо Цара Радована (друго издање). Београд: Laguna, 2018, стр. 293.

Надворешни врски[уреди | уреди извор]

Викицитат има збирка цитати поврзани со: