Клепало

Од Википедија — слободната енциклопедија
Клепало во Лесновскиот манастир
Руски монах свири на клепало

Клепало (грчки: σήμαντρον или σημαντήριον; (романски: toacă; руски: било; бугарски, македонски, српски: клепало; арап. ناقوس , nāqūs) — ударен инструмент кој се користи во манастирите за да се повикаат монасите на молитва или на почеток на процесија.

Потекло и употреба[уреди | уреди извор]

Преносливо клепало во манастирот Мусуноаиеле, Фитинешти, Романија. Позади штицата се гледа чеканчето.

Инструментот доаѓа во три главни варијанти: пренослив, кој се состои од долга дрвена штица што се држи во недоминантната рака на свирачот и на неа се чука со дрвен чекан со доминантната рака; поголем, потежок, фиксиран дрвен блок кој е обесен со синџири и чукан од еден или два чекани; и фиксно метално клепало, често во облик на потковица и чукано со метален чекан.

Во преносливиот дрвен облик, во центарот на должината на инструментот, секој раб е малку извлечен за да му се овозможи на свирачот да го фати со левата рака, додека тој или таа држи мал дрвен (или понекогаш железен) чекан во десната страна со кој се чука во различни делови и под различни агли, предизвикувајќи гласни, донекаде музички звуци.[1] Иако е едноставен, инструментот сепак произведува силна резонанца и разновидни интонации, во зависност од дебелината на местото на удар и интензитетот на употребената сила, така што може да се добијат прилично суптилни резултати.[2]

Фиксираното дрвено клепало е направено од долго, добро испланирано парче дрво, обично срце од јавор (но и бука), од 3,7 метри и поголема должина, од 46 см во ширина и од 23 см во дебелин.[1] Клепалото е од левантско и египетско потекло, неговата употреба цветала во Грција и на Света Гора, а потоа се проширило меѓу источните православни цркви во денешна Бугарија, Романија, Молдавија, Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина и Македонија. Клепалот им претходело и ги заменувало ѕвоната (првпат воведен на Исток во 865 година од Венецијанците, кои му дале десетина на Михаил III),[3] што се користеле за повикување верниците на молитва.

Металното клепало, помало од дрвеното, обично се обесува на влезот во католиконот (главната црква на манастирот).[4] Металното клепало се изработува од железо или месинг.[5] Клепалото е направено од малку закривени метални плочи, кои даваат звук сличен на оној на гонгот.[1]

Во традиционалниот монашки ритуал, пред секоја служба одговорното лице зема дрвено клепало и стоејќи пред западниот крај на католиконот, удира врз него три силни и изразени удари со чеканчето. Потоа продолжува околу надворешната страна на црквата, вртејќи околу четирите четвртини и свирејќи на инструментот со удари со различна сила на различни делови од дрвото во нерамномерни интервали, секогаш навивајќи ја „мелодијата“ со три удари слични на оние во почетокот.[3] Онаму каде што има метално клепало, обичај е да се удира откако ќе се свири дрвениот [6] Клепалото се огласува секоја полноќ за ноќната служба;[3] тоа го прави лицето задолжено за палење свеќи. Клепалата обично се обесуваат со синџири во проаулионот (тремот на католиконот) или можеби надвор од вратата на трпезаријата или на дрво во дворот.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Преносливо дрвено клепало стои во католиконот на манастирот Ѓурѓеви Супови, Србија
Друго фиксно дрвено клепало во манастирот Лупша, Романија

И покрај тоа што продолжуваат со секојдневна употреба во манастирите и понекогаш се појавуваат на погреби поради нивните длабоки ноти што звучат на долги интервали, како и на други богослужби, клепалата исто така одиграле улога во православната историја. Нивното потекло е проследено барем до почетокот на 6 век, кога клепалото ја заменило трубата како начин на свикување во манастирите во Палестина и Египет, вклучувајќи го и манастирот Света Катерина на Синај; ритмичките удари на дрво набрзо беа доделени со звучната меморија на ритмичките експлозии од претходните труби, иконографија на трубање што на крајот беше пренесена во звон на руските ѕвона.[7] Радоста покажана во Константинопол по повод пренесувањето на моштите на свети Анастасиј бил покажан со биење на клепала. Во Житието на свети Теодосиј Архимандрит, од Јоан Мосх, може да се прочита како некои евтихиски монаси од Северус кои, за да го вознемират светителот во неговата посветеност, „чукале во дрвото“ во несакано време. Свети Сава Осветениот воскреснал за своите побожности „пред часот на чукање“.[1]

Галерија[уреди | уреди извор]

Наводи[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Smith and Cheetham, p. 1879.
  2. Hiller, Paul. Arvo Pärt, p. 21. Oxford University Press, Oxford, 1997, ISBN 0-19-816616-8.
  3. 3,0 3,1 3,2 Riley, Athelstan. Athos: or, The Mountain of the Monks, pp. 90-91. London, Longmans, Green, 1887. However, some doubt has been cast on the veracity of this account, but Greek resistance to bells certainly lasted some centuries; for details see Williams, E.V. The Bells of Russia: History and Technology, pp. 21-24, 31ff. Princeton, New Jersey, Princeton University Press, 1985.
  4. Pennington, M. Basil. The Monks of Mount Athos, p. 303. SkyLight Paths Publishing, Woodstock, Vermont, 2003, ISBN 1-893361-78-0.
  5. The root of било (approx. "hitting/striking thing") is бит ("to hit/strike); that of клепало is клеп via клепать ("to hit", but more precisely, "to strike upon something"). In Middle Russian, the term клепило meant "the bell". Dal', V. I., The Interpreted Dictionary of the Living Great-Russian Language.
  6. Robinson, N.F. Monasticism in the Orthodox Churches, p. 147. London, Cope and Fenwick, 1916
  7. Edward V. Williams, "Aural Icons of Orthodoxy: The Sonic Typology of Russian Bells", pp. 3-5, in Christianity and the Arts in Russia, William C. Brumfield and Miloš M. Velimirović, eds. Cambridge University Press, Cambridge, 1991, ISBN 0-521-41310-9.

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Smith, William, and Cheetham, Samuel. A Dictionary of Christian Antiquities, p. 1879. Hartford, Connecticut: J. B. Burr, 1880.