Додулари

Од Википедија — слободната енциклопедија
Додулари
Διαβατά
Додулари is located in Грција
Додулари
Додулари
Местоположба во областа
Додулари во рамките на Делта (општина)
Додулари
Местоположба на Додулари во Солунскиот округ и областа Централна Македонија
Координати: 40°41.15′N 22°51.29′E / 40.68583° СГШ; 22.85483° ИГД / 40.68583; 22.85483Координати: 40°41.15′N 22°51.29′E / 40.68583° СГШ; 22.85483° ИГД / 40.68583; 22.85483
ЗемјаГрција
ОбластЦентрална Македонија
ОкругСолунски
ОпштинаДелта
Општ. единицаЕхедор
Надм. вис.&1000000000000001700000017 м
Население (2011)[1]
 • Вкупно9.890
Часовен појасEET (UTC+2)
 • Лете (ЛСВ)EEST (UTC+3)

Додулари или Додулар (со облиците Дудулари, Дудулар[2]; грчки: Διαβατά, Дијавата, до 1926 г. Δουδουλάρ, Дудулар[3]) — село во Солунско, Егејска Македонија, денес во општината Делта на Солунскиот округ во областа Централна Македонија, Грција. Сè до 1920-тите било населено исклучиво со Македонци.[2]

Географија[уреди | уреди извор]

Додулари е се наоѓа во Солунското Поле во областа Вардарија меѓу реките Галик и Вардар. Оддалечено е неколку километри северозападно од градот Солун.

Историја[уреди | уреди извор]

Во Османлиското Царство[уреди | уреди извор]

Црквата „Св. Димитриј“ е изградена во 1853 г.[4] Според Боривое Милоевиќ („Јужна Македонија“) селото првично било метох, а потоа продадено како чифлик на две царски девојки.[5]

Во „Етнографија на вилаетите Адријанопол, Монастир и Салоника“ се вели дека во 1873 г. Дондуларе (Dondoularé) е село со 30 домаќинства сочинети од 140 жители Македонци.[6][7] Во 1874 - 1875 г. во Додулари учителствувал Димитар Мавродиев.[8]

Во 1880 г. муктарот (кметот) на Додулари, Коста Манук, е испратен во затвор во Азија поради учество во потпишување на петиции до Румелиската комисија.[9] Меѓу 1896 и 1900 г. селото преминало под врховенството на Бугарската егзархија.[10]

Според статистиката на Васил К’нчов („Македонија. Етнографија и статистика“) во 1900 г. Додулари имало 180 жители Македонци.[6][11] Според Христо Силјанов, по Илинденското востание во 1904 г. целото село (Дудуларе) прешло под врховенството на Бугарската егзархија.[12] По податоци егзархискиот секретар Димитар Мишев („La Macédoine et sa Population Chrétienne“) во 1905 г. во Дудуларе (Doudoularé) имало 232 Македонци, сите под егзархијата. Во селото работело бугарско училиште.[13]

Според извештај на Димитриос Сарос од 1906 г. Дудулар (Δουδουλάρ) е словенојазочно село во Солунската митрополија со 130 жители со сопсвена национална свест. Во селото работело 1 бугарско училиште со 20 ученици и 1 учител.[14]

Во Грција[уреди | уреди извор]

Офицери на Антантата кај Дудулар за време на Првата светска војна.

Во 1913 г. по Втората балканска војна Додулари е припоено кон Грција, кога населението броело 121 жител.[2] Во прегледот на населението направен во 1917 и 1918 г. Милоевиќ го завел Дудулар како село со 30 македонски куќи.[15]

Во 1926 г. селото е преиманувано во Дијавата. Согласно Лозанскиот договор во 1922 г. во селото са населени 87 семејства на туркојазични Грци од Мала Азија и 98 семејства на кавкаски Ерменци (исто така од Турција), вкупно 562 лица.[16] Во 1928 г. Додулари е заведено како староседелско-дојденско село со 170 доселенички семејства сочинети од 524 лица.[17] Некои од малобројните македонски мештани (официјално 54 лица) се преселиле во Бугарија заради притисоците.[2] Следствено на тоа, Македонците останале мошне мало малцинство во селото.

Население[уреди | уреди извор]

Еве преглед на населението во сите пописни години, од 1940 г. до денес:

Година 1940 1951 1961 1971 1981 1991 2001 2011
Население 779 1.125 1.707 2.716 3.375 4.463 8.423 9.890
Извор за 1940-1991 г.: Т. Симовски, Населените места во Егејска Македонија

Културни и природни знаменитости[уреди | уреди извор]

Цркви

Личности[уреди | уреди извор]

Родени во Додулари

Наводи[уреди | уреди извор]

  1. „Попис на населението од 2011 г. Трајно население“. Државен завод за статистика на Грција.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Симовски, Тодор Христов (1998). Населените места во Егеjска Македониjа (PDF). II дел. Скопjе: Здружение на децата-бегалци од Егејскиот дел на Македонија, Печатница „Гоце Делчев“. стр. 317–318. ISBN 9989-9819-6-5.
  3. „Μετονομασίες των Οικισμών της Ελλάδας“. Πανδέκτης: Name Changes of Settlements in Greece. Посетено на 12 април 2021.
  4. „ΥΑ ΥΠΠΕ/Β1/Φ34/67500/1506/9-1-1985 - ΦΕΚ 61/Β/4-2-1985“. Διαρκής κατάλογος κηρυγμένων αρχαιολογικών τόπων και μνημείων. Архивирано од изворникот на 19 септември 2021. Посетено на 15 октомври 2014.
  5. Милојевић, Боривоје Ж (1921). Јужна Македонија (PDF). Насеља српских земаља. стр. 46.
  6. 6,0 6,1 Како што е општопознато, Македонците во бугарските извори се присвојуваат и водат како Бугари, и покрај признанието дека самите се изјаснувале како Македонци.
  7. Македония и Одринско : Статистика на населението от 1873 г. София: Македонски научен институт – София, Македонска библиотека № 33. 1995. стр. 150–151. ISBN 954-8187-21-3.
  8. Енциклопедия „Пирински край“, том I. Благоевград: Редакция „Енциклопедия“. 1995. стр. 524. ISBN 954-90006-1-3.
  9. Кирил патриарх Български. Българската екзархия в Одринско и Македония след Освободителната война 1877-1878. Том първи, книга първа, стр. 356, 389.
  10. Шалдевъ, Хр. (1936). „Екзархъ Йосифъ I за задачата на Екзархията следъ 1887 год“ (PDF). Илюстрация Илиндень. Илинденска организация. 9 (79): 1. Занемарен непознатиот параметар |month= (help)
  11. Кѫнчовъ, Василъ (1900). Македония. Етнография и статистика. София: Българското книжовно дружество. стр. 141. ISBN 954430424X.
  12. Силяновъ, Христо (1943). Освободителнитѣ борби на Македония (PDF). II. Следъ Илинденското възстание. София: Издание на Илинденската Организация. стр. 126.
  13. Brancoff, D. M (1905). La Macédoine et sa Population Chrétienne : Avec deux cartes etnographiques (PDF). Paris: Librarie Plon, Plon-Nourrit et Cie, Imprimeurs-Éditeurs. стр. 218–219.
  14. Παπαδόπουλος, Στ. Ι (1975). „Η κατάσταση της παιδείας το 1906 στην ύπαιθρο του Κάζα Θεσσαλονίκης: (Μια ανέκδοτη έκθεση του Δημητρίου Μ. Σάρρου)“ (PDF). Μακεδονικά (грчки). Θεσσαλονίκη: Εταιρεία Μακεδονικών Σπουδών. XV (8): 136–137. Занемарен непознатиот параметар |lang-hide= (help)
  15. Милојевић, Боривоје Ж (1921). Јужна Македонија (PDF). Насеља српских земаља. стр. 36.
  16. Δήμος Εχεδώρου. Τα Διαβατά.
  17. Κατάλογος των προσφυγικών συνοικισμών της Μακεδονίας σύμφωνα με τα στοιχεία της Επιτροπής Αποκαταστάσεως Προσφύγων (ΕΑΠ) έτος 1928, Архивирано од изворникот на 20 јуни 2012, Посетено на 20 јуни 2012
  18. Енциклопедия. Българската възрожденска интелигенция. Учители, свещеници, монаси, висши духовници, художници, лекари, аптекари, писатели, издатели, книжари, търговци, военни... София: ДИ „Д-р Петър Берон“. 1988. стр. 36.
  19. Македоно-одринското опълчение 1912-1913 г. : Личен състав по документи на Дирекция „Централен военен архив“ (PDF). София: Главно управление на архивите, Дирекция „Централен военен архив“ В. Търново, Архивни справочници № 9. 2006. стр. 422. ISBN 954-9800-52-0.
  20. „Борбите в Македония – Спомени на отец Герасим, Георги Райков, Дельо Марковски, Илия Докторов, Васил Драгомиров“, Борис Йорданов Николов, ИК „Звезди“, 2005 г., стр. 54-55, ISBN 954-9514-56-0

Надворешни врски[уреди | уреди извор]